Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Višeg suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je drugostepeni sud arbitrerno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev za povraćaj oduzetog novca, pogrešno se pozivajući na ništavost ugovora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mesne zajednice Ilandža, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mesne zajednice Ilandža i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Pančevu Gž. 442/11 od 5. aprila 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Pančevu Gž. 442/11 od 5. aprila 2011. godine i određuje da Viši sud u Pančevu ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Alibunaru P. 215/08 od 27. oktobra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mesna zajednica Ilandža, preko punomoćnika Tatjane Romanović, advokata iz Alibunara, je 1. juna 2011. godine izjavila ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž. 442/11 od 5. aprila 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom, iako ne postoji odluka ni krivičnog, ni prekršajnog suda da je učinjeno krivično delo, odnosno prekršaj, određeno oduzimanje deviznih sredstava, čime je „legalizovana“ konfiskacija imovine podnosioca, bez ijednog zakonskog razloga.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Alibunaru P. 215/08 od 27. oktobra 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te su obavezani tuženi OUP Alibunar, SUP Pančevo i Republika Srbija da tužiocu solidarno isplate iznos od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, prema srednjem kursu Privredne banke AD Pančevo koji bude važio na dan isplate, sa navedenom kamatom, dok je deo tužbenog zahteva koji se odnosio na kamatu odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju ove presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno: da je tužilac imao potrebu da zbog dotrajalosti izvrši popravku zgrade Doma kulture, te je Savet mesne zajednice Ilandža doneo odluku da se izda određeni lokal u zakup na period od dve godine za zakupninu u devizama iz razloga što potrebni materijal može da se kupi samo deviznim sredstvima; da je radi izdavanja lokala u zakup raspisana licitacija na kojoj je S.S. ponudio najveći iznos od 6.000 DEM, koji je na ime zakupnine uplatio 16. decembra 1999. godin e, o čemu je sastavljen zapisnik na sednici navedenog organa; da je ovlašćeno lice OUP Alibunar 20. decembra 1999. godine, prilikom pretresa stana i drugih prostorija radi pronalaženja predmeta koji potiču iz krivičnog dela, od potpredsednika Saveta mesne zajednice Ilandža, Z.S, privremeno oduzelo novčani iznos od 6.000 DEM; da je taj novac nedelju dana kasnije predat Upravi za zajedničke poslove MUP-a i da je isti uplaćen na račun Sektora za deviznu inspekciju; da protiv odgovornih lica u Mesnoj zajednici Ilandža, S.G. - predsednika, S.V. - sekretara i Z.S. – potpredsednika, nije pokrenut ni vođen prekršajni postupak, jer ni protiv jednog od njih nisu ni podnete prekršajne prijave; da je Opštinsko javno tužilaštvo u Pančevu 16. marta 2000. godine obavesti lo podnosioca da je odbacilo krivičnu prijavu OUP Alibunar, podnetu protiv S.G, kao predsednika Mesne zajednice Ilandža zbog krivičnog dela iz člana 114. Zakona o deviznom poslovanju; da je protiv S.V, sekretara Mesne zajednice, vođen krivični postupak pred Opštinskim sudom u Alibunar u za krivično delo falsif ikovanja službene isprave, u kojem je optuženi, presudom K. 34/00 13. juna 2000. godine, koja je postala pravnosnažna 26. septembra 2001. godine, oslobođen optužbe. Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da su tuženi solidarno odgovorni za štetu iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Protiv ove presude tuženi su izj avili žalbu.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi, Viši sud u Pančevu je 5. aprila 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 442/11, kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Alibunaru P. 215/08 od 27. oktobra 2008. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

U obrazloženju ove presude navedeno je da je, po nalaženju drugostepenog suda, na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer se tužbenim zahtevom potražuje dinarska protivvrednost iznosa od 3.000 evra, primljenog na ime dvogodišnje zakupnine, te se, u kon kretnom slučaju, radi o nedozvoljenom raspolaganju stranaka, s obzirom na to da je tužilac sa navedenim licem sklopio pravni posao koji je u pogledu valute u kojoj je ugovoren i u kojoj je isplaćena zakupnina u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala, pa u takvoj situaciji sud ne može da pruži pravnu zaštitu licu koji se na to raspolaganje poziva, jer se radi o apsolutno ništavom pravnom poslu.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje, kao i da ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište, a prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima (član 104.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, kao i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (član 395.).

Odredbama Zakona o deviznom poslovanju ("Službeni list SRJ", br. 12/95, 28/96, 29/97, 35/97, 16/99, 44/99, 74/99, 73/00), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da je zabranjeno plaćanje i naplaćivanje u devizama ili u zlatu između domaćih lica, između stranih lica i između domaćih i stranih lica u Jugoslaviji, ako ovim ili drugim saveznim zakonom nije drukčije određeno (član 4.); da ko protivno odredbama ovog zakona na teritoriji Jugoslavije vrši plaćanje i naplaćivanje u devizama ili zlatu kazniće se za krivično delo zatvorom od šest meseci do pet godina, kao da će se za pokušaj ovog dela kazniti. (član 114.); da će se odgovorno lice u preduzeću ili drugom pravnom licu ili preduzetnik koji, u skladu sa odredbama ovog zakona, ne drže devize na deviznom računu kod ovlašćene banke (član 7.) kazniti za krivično delo kaznom zatvora od šest meseca do pet godina, a devize koje su predmet dela iz stava 1. ovog člana oduzeće se. (član 117.); da će se novčanom kaznom od 90.000 do 450.000 dinara kazniti za privredni prestup domaće pravno lice ili strano pravno lice koje ima predstavništvo u Jugoslaviji ako plaćanje i naplaćivanje u devizama ili zlatu izvrši suprotno odredbama ovog zakona (član 4), kao i da će se za navedene radnje kazniti za privredni prestup i odgovorno lice u domaćem pravnom licu ili stranom pravnom licu koje ima predstavništvo u Jugoslaviji novčanom kaznom od 6.000 do 30.000 dinara (član 119.), a odgovorno lice u državnom organu ili organu teritorijalne organizacije i lokalne samouprave novčanom kaznom od 6.000 do 30.000 dinara. (član 119. stav 1. tačka 2) i st. 2. i 3.).

Zakonom o krivičnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 14/85, 26/86 (prečišćen tekst), 74/87, 57/89 i 3/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 24/94, (21/99, 44/99), 71/00 i 13/01), koji je važio u vreme privremenog oduzimanja deviznih sredstava, kao i u vreme okončanja krivičnog postupka K. 34/00 Opštinskog suda u Alibunaru, bilo je propisano: da organi unutrašnjih poslova mogu i pre pokretanja istrage izvršiti privremeno oduzimanje predmeta po odredbama člana 211. ovog zakona ako postoji opasnost od odlaganja i izvršiti pretresanje stana i lica pod uslovima predviđenim u članu 210. ovog zakona (član 154. stav 1.); da ako se prilikom pretresanja stana ili lica nađu predmeti koji nemaju veze sa krivičnim delom zbog koga je pretresanje naređeno, ali koji ukazuju na drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, oni će se opisati u zapisniku i privremeno oduzeti, a o oduzimanju će se odmah izdati potvrda, da će se o oduzimanju predmeta odmah obavestiti javni tužilac radi pokretanja krivičnog postupka, a ovi predmeti će se odmah vratiti ako javni tužilac nađe da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka, a ne postoji neki drugi zakonski osnov po kome bi se ti predmeti imali oduzeti (član 209.); da će se predmeti koji su u toku krivičnog postupka privremeno oduzeti vratiti se vlasniku, odnosno držaocu ako postupak bude obustavljen, a ne postoje razlozi za njihovo oduzimanje prema članu 500. ovog zakona (član 215.); da će se predmeti koji se po krivičnom zakonu moraju oduzeti oduzeće se i kad se krivični postupak ne završi presudom kojom se optuženi oglašava krivim, ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili razlozi morala, a posebno rešenje o tome donosi organ pred kojim se vodi postupak u času kad je postupak završen, odnosno kad je obustavlje n, dok rešenje o oduzimanju ovih stvari donosi sud i kad je u presudi kojom je optuženi oglašen krivim propušteno da se donese takva odluka, kao i da se overeni prepis odluke o oduzimanju predmeta dostaviti vlasniku predmeta, ako je on poznat, koji protiv navedenih rešenja ima pravo na žalbu zbog nepostojanja zakonskog osnova za oduzimanje predmeta (član 500.).

Odredbom člana 3. Zakona o parničnom postupku "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/02), koji je važio u vreme vođenja predmetnog parničnog postupka u kome je doneta osporena presuda, bilo je propisano: da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka (stav 1.); da se one mogu odreći od svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se (stav 2.); da sud neće uvažiti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (stav 3.). Iste sadržine je bila i odredba člana 3. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/13 - Odluka Ustavnog suda), koji je važio u vreme donošenja osporene presude.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o arbitrernoj primeni materijalnog prava, te odsustvu obrazloženja u pogledu bitnih činjenica koje proizilaze iz izvedenih dokaza, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog s tanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konkretnom slučaju, osporenom drugostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev podnosioca, kojim je tražio da sud obaveže tužene da mu solidarno isplate dinarsku protivvrednost deviznog iznosa koji je podnosilac primio na ime dvogodišnje zakupnine. I majući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je izneto stanovište drugostepenog suda zauzeto arbitrernom primene materijalnog prava.

Naime, prema oceni drugostepenog suda, nije bilo osnova da se, u konkretnom slučaju, usvoji tužbeni zahtev podnosioca, s obzirom na to da se radi o nedozvoljenom raspolaganju stranaka iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer je tužilac zaključio apsolutno ništav pravni posao, te se u takvoj pravnoj situaciji ne može pružiti pravna zaštita licu koje se na to raspolaganje poziva.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da prilikom zauzimanja ovakvog stava, drugostepeni sud nije imao u vidu činjenicu da je odredbom člana 3. stav 3. merodavnog Zakona o parničnom postupku, na koju se taj sud poziva, bilo regulisano samo raspolaganje (mogućnost, odnosno nemogućnost slobodnog raspolaganja) parničnih stranaka zahtevima postavljenim u toku konkretnog parničnog postupka, kao i da u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, nije odlučivano o zahtevu zakupca da mu se vrati isplaćeni novčani iznos usled eventualne ništavosti ugovora koji je bio osnov za isplatu, već o zahtevu zakupodavca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da mu treće lice, odnosno tuženi, a ne druga ugovorna strana, vrati dinarski iznos koji drži nakon što je prestao pravni osnov za to.

6. S obzirom na navedeno, prema oceni Ustavnog suda, osporena presuda Višeg suda u Pančevu nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Višeg suda u Pančevu Gž. 442/11 od 5. aprila 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Pančevu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Opš tinskog suda u Alibunaru P. 215/08 od 27. oktobra 2008. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da će osporena presuda Višeg suda u Pančevu biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti