Povreda prava na imovinu i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu zbog neisplate potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku protiv preduzeća sa državnim kapitalom. Takođe, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, smatrajući dosuđenu naknadu neadekvatnom i povećavajući je.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Goradana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama D. J . iz Lebana i D . Đ . iz sela C . kod Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . J . i utvrđuje da je u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe D. J . na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10, umanjen og za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalb a D. J . i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 3194/15 od 8. juna 2016. godine i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1408/16 od 28. decembra 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe D . J . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , umanjenom za iznose koji su joj po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10 eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se ustavna žalba D . Đ . izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava , u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J . iz Lebana podnela je Ustavnom sudu, 23. marta 2017. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Lebana , ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije, u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, kao i protiv rešenja navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka D . J , na osnovu pravnosnažne i izvršne sudske odluke, pokrenula izvršni postupak pred Opštinskim sudom u Lebanu, u kojem nije uspela da namire svoje potraživanje iz radnog odnosa zbog nedostatka imovine izvršnog dužnika, da je taj postupak prekinut usled otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom, kao i da je svoje potraživanje prijavila u predmetnom stečajnom postupku. Podnositeljka navodi da joj je onemogućavanjem da naplati potraživanje koje je utvrđeno pravnosnažnom presudom povređeno pravo na imovinu. Takođe je navedeno da podnositeljka zbog neefikasnog postupanja suda trpi štetu, pa je, imajući u vidu dužinu trajanja postupka izvršenja, neefikasnost suda i značaj predmeta spora za podnositeljku, potrebno da joj se obezbedi pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, što se može ostvariti ne samo okončanjem predmetnog postupka u što kraćem roku, nego i isplatom adekvatne naknade nematerijalne štete, kao načina neutralizovanja frustracija koje je podnositeljka imala zbog nerešavanja spornog odnosa. Od Ustavnog suda, između ostalog, traženo je da ukine osporena rešenja i podnositeljki utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da obaveže Republiku Srbiju da joj, na ime potraživanja priznatog u stečajnom postupku, isplati opredeljene novčane iznose, kao i na ime naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede ustavnog prava isplati iznos od 3.000 evra. Takođe, podnositeljka je istakla i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u opredeljenom iznosu.

D. Đ . iz sela C . kod Lebana, podneo je Ustavnom sudu, 4. decembra 2017. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Lebana, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe D. J . je prijavila svoje potraživanje u postupku stečaja koji je pokrenut rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10 od 27. maja 2011. godine nad stečajnim dužnikom AD „A .“ iz Bošnjaca. Podnositeljka nije namirila u celini svoje potraživanje u stečajnom postupku koji i dalje nije okončan i vodi se pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 3194/15 od 8. juna 2016. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača D . J . i utvrđeno je da je u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se stečajni postupak okončao što pre; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača i utvrđeno je pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara i troškovi postupka u iznosu od 6.780,00 dinara , koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova , u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu; u stavu četvrtom izreke delimično je odbijen zahtev predlagača da mu se utvrdi pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu preko dosuđenog a do traženog iznosa od 130.000,00 dinara. U obrazloženju tog rešenja, između ostalog, navedeno je da se primerenom naknadom, u slučaju kada je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, pruža satisfakcija predlagaču, polazeći od njegovog trpljenja i neizvesnosti kojoj je bio izložen zbog trajanja postupak koji je prevazišao razumni rok. Dalje je navedeno da se prilikom određivanja visine ove naknade ne vodi računa samo o dužini trajanja postupka u odnosu na koji se traži utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, nego i o značaju dobra koje je povređeno. Polazeći od navedenog, te imajući u vidu da je svrha odredaba Zakona o uređenju sudova, pre svega, ubrzanje i okončanje postupka koji traje duže od razumnog roka, te da navedena naknada nije sama sebi cilj, prvostepeni sud je, slobodnom ocenom u skladu sa odredbom člana 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, odredio naknadu u visini od 20.000,00 dinara, a preko tog iznosa je odbio kao neosnovan zahtev predlagača. Takođe je navedeno i da je, prilikom određivanja visine naknade, taj sud imao u vidu da predlagač u postupku stečaja, niti u ranije vođenim postupcima, nije ostvario ni procentualni deo svog potraživanja, ali i da objektivne okolnosti utiču na mogućnost i brzinu unovčenja stečajne mase. Osim toga, kako je navedeno u obrazloženju označenog rešenja, prilikom odlučivanja o visini primerene naknade, sud se rukovodio praksom Vrhovnog kasacionog suda, kao i ekonomskim i socijalnim prilikama Republike Srbije.

Dopunskim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 3194/15 od 23. novembra 2016. godine odbačen je zahtev predlagača D . J . u kome je tražila da se utvrdi da je postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10 njoj povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1408/16 od 28. decembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača D . J . i potvrđeno je prvostepeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 3194/15 od 8. juna 2016. godine, kao i dopunsko rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 3194/15 od 23. novembra 2016. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja navedeno je da se, ceneći činjenicu da predlagač u postupku stečaja ostvaruje potraživanje iz radnog odnosa, da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja stečajnog postupka, ali i činjenice da je stečajni postupak složen i dug sudski postupak koji u konkretnom slučaju nije okončan imajući u vidu niz objektivnih okolnosti, predlagaču je dosuđena primerena naknada, te su neosnovani žalbeni navodi da se dosuđeni iznos ne može smatrati adekvatnim. Dalje je navedeno da kada je predlagaču u sudskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, primarni cilj je da se sudski postupak završi, dok je eventualno određivanje naknade za povredu ovog prava sekundarnog karaktera, a visina se određuje na osnovu okolnosti konkretnog slučaja. Prema oceni drugostepenog suda, dosuđeni iznos predlagaču predstavlja primerenu satisfakciju uz izrečenu meru, što je Privredni apelacioni sud imao u vidu i obrazložio. Pored toga, Vrhovni kasacioni sud je naveo da je o povredi prava na imovinu nadležan da odlučuje Ustavni sud, te je prvostepeni sud dopunskim rešenjem pravilno odbacio zahtev predlagača kojim je tražila da se utvrdi da joj je povređeno pravo iz člana 58. Ustava.

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4. 1445/17 od 31. avgusta 2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je zahtev predlagača D. Đ . i utvrđeno je je da je u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da, u roku od četiri meseca od dana prijema rešnja, preduzme sve neophodne mere kako bi se stečajni postupak okončao što pre; stavom trećim izreke naloženo je postupajućem sudiji, da u roku od 30 dana izvesti predsednika Privrednog suda u Leskovcu, koje su konkretne mere preduzete; stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev predlagača za naknadu troškova.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (člana 58. stav 1.).

5. U vezi pritužbe podnositeljke o neopostupanju suda u izvršnom i stečajnom postupku i nemogućnosti da u celini namire potraživanje koje ima protiv dužnika koje je preduzeće sa pretežnim državnim kapitalom, Ustavni sud ocenjuje da propust nadležnog suda da obezbedi namirenje potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku podnositeljki ustavne žalbe, a protiv stečajnog dužnika AD „A.“ iz Bošnjaca, koji ima pretežan državni kapital, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskim odlukama (isti stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu D. J . usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, a koji joj nije isplaćen (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine).

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknade se, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15), isplaćuju na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv označenih rešenja Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud zaključuje da podnositeljka smatra da je visina primerene naknade koja joj je dosuđena osporenim rešenjima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U pogledu osnovanosti ovih pritužbi i tvrdnji podnositeljke koja se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnosioca (koji može uključivati i kasniji stečajni postupak) i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući navedeno, Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora da bude odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna, shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je, u predmetnom slučaju, stečajni dužnik prethodno pravosnažnom presudom obavezan da podnositeljki, na ime neisplaćenih zarada, isplati određeni novčani iznos, koje ona nije uspela da namiri u izvršnom postupku, kao i da je, nakon otvaranja stečajnog postupka rešenjem Privrednog suda u Leskovcu od 27. maja 2011. godine, podnositeljka ovo potraživanje prijavila u predmetnom stečajnom postupku. Nadalje, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda cenjena dužina trajanja izvršnog i stečajnog postupka, u kojima je podnositeljka pokušala da ostvari svoja prava, s tim što je u trenutku odlučivanja predmetni stečajni postupak trajao pet godina, a izvršni postupak je do otvaranja predmetnog stečajnog postupka trajao četiri godine.

Ustavni sud dalje konstatuje da je podnositeljka osporenim rešenjima dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara. Ustavni sud primećuje da su sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnositeljki, kao i da su vodili računa, ne samo o dužini trajanja postupka, nego i o značaju dobra koje je povređeno i o ekonomskim i socijalnim prilikama Republike Srbije. Ustavni sud dalje konstatuje da se sudovi u osporenim rešenjima nisu pozivali na praksu Evropskog suda ili Ustavnog suda, niti iz osporenih rešenja proizlazi da je za određivanje visine primerene naknade od uticaja bila činjenica da je u pitanju predmet koji se tiče neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudske odluke u kom je dužnik preduzeće, prvobitno, sa društvenim, a potom sa državnim kapitalom.

Ustavni sud smatra da su sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali imati u vidu vrstu predmeta, tj. da je u pitanju predmet tzv. dugovanja društvenog preduzeća, da su do momenta njihovog odlučivanja izvršni i stečajni postupci ukupno trajali devet godina, te da se iznos dosuđene naknade od 20.000,00 dinara ne može smatrati razumnim, odnosno dovoljnim i adekvatnim, kao i da se visina ovih iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je za ovakvu ocenu od posebnog značaja vrsta predmeta, kao i činjenica da će sporna potraživanja podnositeljke i njena imovina biti suštinski namirena izvršenjem ove odluke Ustavnog suda, a čime će podnositeljka u potpunosti delotvorno ostvariti svoja prava.

Stoga Ustavni sud smatra da primerena naknada koja je osporenim rešenjima dosuđena podnositeljki zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku i da podnositeljka nije izgubili status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je, pre svega, na prekomernom trajanju postupaka za potpuno namirenje podnositeljke, ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe D . J . o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu utvrdio da je rešenjima Privrednog apelacionog suda R4 St. 3194/15 od 8. juna 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1408/16 od 28. decembra 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnositeljke ustavne žalbe D . J . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjeno m za iznos e koji su joj po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10 eventualno već isplaćeni. Naknade nematerijalne štete isplaćuju se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknada nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njegovo utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja spornog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, praksu Evropskog suda donetu u odnoove odluke predstavlja adekvatan iznos naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud dodatno ukazuje da podnositeljka pogrešno insistira na tome da je o njenom zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku trebalo da odluči Viši sud u Leskovcu, previđajući da je onemogućena da naplati svoja potraživanja u izvršnom postupku zbog otvaranja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom i da ta dva građanskosudska postupka, za odlučivanje o navedenom zahtevu, treba posmatrati kao jedinstvenu celinu, zbog čega je u vanparničnim postupcima i postupao Privredni apelacioni sud kao nadležni prvostepeni sud, u smislu Zakona o uređenju sudova.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi koju je podneo D . Đ , Ustavni sud ukazuje na to da je taj podnosilac sadržinski istu ustavnu žalbu podneo i 12. decembra 2017. godin e, i da je da je o toj ustavnoj žalbi ovaj sud već rešavao R ešenjem Už-4324/2020 od 17. septembra 2020. godine kojim je odbačena ustavna žalba D. Đ, jer podnosilac pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio propisan pravni put za zaštitu svog prava u redovnom postupku. Budući da se relevantne okolnosti nisu izme nile, Ustavni sud je ocenio da je u pitanju presuđena stvar, te da nisu ispunjeni uslovi za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u tački 5. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe D. J . za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na imovinu i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti