Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnetu zbog dužine trajanja radnog spora. Iako je postupak trajao skoro šest godina, što prekoračuje zakonski rok, Sud je ocenio da ukupna dužina trajanja, s obzirom na okolnosti, ne predstavlja povredu ustavnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. B. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 4066/05 (kasnije u predmetu P1. 682/09).

O b r a z l o ž e nj e

1. M . B. iz L. podneo je 30. maja 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, preko punomoćnika Z. S, advokata iz L, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 4066/05 (kasnije u predmetu P1. 682/09).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je radni spor za poništaj rešenja poslodavca kojim je ostao neraspoređen i rešenja o prestanku radnog odnosa započeo tužbom 3. avgusta 2005. godine pred Opštinskim sudom u Leskovcu. Kako je spor okončan tek donošenjem odluke Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1146/10 od 17. marta 2011. godine, posle punih pet godina sedam meseci i 14 dana, podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava, dosudi mu naknadu nematerijalne štete i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu P1. 682/09 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, je 3. avgusta 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo finansija - Poreska uprava Beograd, radi poništaja rešenja tužene kojim je ostao neraspoređen, te rešenja o prestanku radnog odnosa, kao i radi vraćanja na rad i naknade štete zbog izgubljene zarade. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P1. 4066/05. Nakon osam zakazanih i održanih ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je presudom P1. 4066/05 od 9. juna 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca. Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Leskovcu je presudom Gž1. 2239/06 od 27. decembra 2006. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Tužena je 6. februara 2007. godine izjavila reviziju protiv navedene drugostepene odluke. Vrhovni sud je rešenjem Rev2. 356/07 od 10. septembra 2008. godine usvojio reviziju tužene i ukinuo navedenu prvostepenu i drugostepenu presudu, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod brojem P1. 1901/08, te je Opštinski sud do donošenja presude zakazao i održao tri ročišta za glavnu raspravu.

Opštinski sud u Leskovcu je presudom P1. 1901/08 od 14. januara 2009. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti.

Odlučujući o žalbi tužene od 4. marta 2009. godine, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž1. 939/09 od 1. aprila 2009. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U trećem, ponovnom prvostepenom postupku, Opštinski sud je nakon dva održana ročišta, presudom P1. 682/09 od 2. juna 2009. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti. Okružni sud u Leskovcu je presudom Gž1. 2278/09 od 16. septembra 2009. godine, odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Tužena je 23. oktobra 2009. godine izjavila reviziju protiv navedene pravnosnažne drugostepene odluke. Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev 2. 1146/10 od 17. marta 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužene. Presuda je punomoćniku tužioca uručena 6. maja 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji je bio na snazi, kako u vreme pokretanja parničnog postupka, tako i njegovog okončanja, odredbama člana 10. je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započet 3. avgusta 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe, a da je okončan uručenjem revizijske odluke podnosiocu 6. maja 2011. godine.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on pravnosnažno okončan 16. septembra 2009. godine, odnosno u roku od četiri godine, jednog meseca i 13 dana , dok je, posmatrajući sve tri sudske instance, trajao pet godina i devet meseci.

Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova koji su vodili postupak, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je stvar bila od nesumnjivog značaja za podnosioca, jer se radilo o radnom sporu, koji je za predmet imao , između ostalog, poništaj rešenja o radnopravnom statusu podnosioca.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, kao tužilac u radnom sporu, nije u doprineo produžavanju trajanja postupka.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Leskovcu redovno zakazivao ročišta, da je prva prvostepena presuda doneta nakon devet meseci od podnošenja tužbe, ali da je, istina, u postupku po reviziji tužioca, ukinuta i vraćena na ponovno suđenje. Nezavisno od toga što je u ovom sporu dva puta odlučivano pred revizijskim sudom, spor je ipak pravnosnažno okončan za nešto više od četiri godine i jedan mesec, odnosno u sve tri sudske instance, u roku manjem od šest godina, a što ne prevazilazi granice razumnog roka.

Mada je rok za pravnosnažno okončanje radnog spora, predviđen odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu, u osporenom postupku prekoračen, Ustavni sud je ocenio da radni spor koji je pravnosnažno okončan za četiri godine i mesec dana nije trajao neopravdano i nerazumno dugo sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku. Polazeći od iznetog, kao i činjenice da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno usvojen u celosti, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika iz reda advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti