Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je pogrešno primenio pravila o zastarelosti obligacionopravnog zahteva, koji je istaknut kao eventualni uz primarni stvarnopravni zahtev, jer rok zastarelosti nije mogao početi teći pre pravnosnažne odluke o primarnom zahtevu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Žužane Seke iz Bačkog Gradišta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Žužane Seke i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2317/10 od 23. marta 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2317/10 od 23. marta 2010. godine i određuje da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tužioca-protivtuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Bečeju P. 211/06 od 28. juna 2007. godine i dopunske presude Opštinskog suda u Bečeju P. 211/06 od 22. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Žužana Seke iz Bačkog Gradišta je 16. jula 2010. godine, preko punomoćnika Nikole Kosanovića, advokata iz Bečeja, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2317/10 od 23. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Predmet je zaveden pod brojem Už-2399/2010.

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Nikole Kosanovića, advokata iz Bečeja, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3505/10 od 9. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Predmet je zaveden pod brojem Už-4172/2011.

Imajući u vidu da su osporeni akti doneti u istom parničnom postupku, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što je predmet Už-4172/2011 pripojen predmetu Už-2399/2010.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Novom Sadu preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio eventualni obligacionopravni protivtužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, s obrazloženjem da podnositeljka nije podnošenjem protivtužbe kao stvarnopravnog zahteva prekinula rok zastarelosti; da Apelacioni sud u Novom Sadu ne razlikuje pravo kao potraživanje od vida u kojeme se ono može ostvariti (kao stvarnopravni ili obligacionopravni zahtev); da je bitan pravni osnov protivtužbe, koji je ostao isti sve vreme trajanja parnice po protivtužbi; da je revizija bila dozvoljena po odredbi člana 208. Porodičnog zakona; da Vrhovni kasacioni sud ne može da odbaci reviziju kao nedozvoljenu, ukoliko odlučivanje o reviziji predloži apelacioni sud.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da joj je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje, poništi osporene akte, te da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 20533/10 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

F. S. iz Bečeja je 19. oktobra 1992. godine podneo Opštinskom sudu u Bečeju tužbu protiv tužene Žužane Seke, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi raskida ugovora o poklonu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. februara 1993. godine podnela protivtužbu protiv tužioca F. S, radi utvrđenja i deobe bračne tekovine.

Opštinski sud u Bečeju je 28. decembra 1993. godine doneo presudu P. 766/92, kojom je, pored ostalog, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i raskinuo ugovor o poklonu zaključen između parničnih stranaka dana 7. aprila 1988. godine, overen u Opštinskom sudu u Bečeju dana 8. aprila 1988. godine pod brojem OV-784/88, te je obavezao tuženu-protivtužilju da trpi da se tužilac uknjiži sa pravom vlasništva na ½ idealnog dela nekretnine bliže označene u izreci. Podnositeljka ustavne žalbe nije izjavila žalbu protiv presude Opštinskog suda u Bečeju P. 766/92 od 28. decembra 1993. godine.

Tužena-protivtužilja je podneskom od 14. novembra 2002. godine preinačila protivtužbu, ističući uz stvarnopravni zahtev i obligacionopravni zahtev, tako što je predložila da ukoliko sud ne usvoji primarni protivtužbeni zahtev za utvrđenje bračne sutekovine, da usvoji eventualni protivtužbeni zahtev kojim bi obavezao tužioca-protivtuženog da joj na ime novčane protivvrednosti njenog doprinosa u povećanju vrednosti predmetne stambene zgrade isplati odgovarajući novčani iznos , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Opštinski sud u Bečeju je 19. septembra 2003. godine doneo presudu P. 304/98, kojom je odbio u celini primarni protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje kojim je traženo utvrđenje bračne sutekovine na nepokretnim i pokretnim stvarima, utvrđenje prava susvojine sa ½ dela na nepokretnim stvarima, utvrđenje prava svojine na pokretnim stvarima, kao i raskid imovinske zajednice na pokretnim stvarima, a usvojio eventualni protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje, te je odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Okružni sud u Novom Sadu je 16. marta 2006. godine, odlučujući o žalbama tužioca i tužene, doneo presudu Gž. 3040/04, kojom je žalbu tužene delimično usvojio, a žalbu tužioca usvojio i ukinuo presudu Opštinskog suda u Bečeju P. 304/98 od 16. marta 2006. godine u delu u kojem je odbijen primarni protivtužbeni zahtev tužene za utvrđenje i deobu zajedničke imovine na pokretnim stvarima, u delu u kome je usvojen eventualni protivtužbeni zahtev, kao i u delu odluke o troškovima postupka, i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a odbio u preostalom delu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u pobijanom odbijajućem delu primarnog tužbenog zahteva za sticanje susvojine na nepokretnosti.

Opštinski sud u Bečeju je 28. juna 2007. godine doneo presudu P. 211/06, kojom je, pored ostalog, delimično usvojio obligacioni protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje u nepresuđenom delu i obavezao tužioca-protivtuženog da tuženoj-protivtužilji na ime njenog doprinosa u ukupnim ulaganjima izvršenim u povećanje vrednosti porodične stambene zgrade, bliže označene u izreci , isplati iznos od 308.360,51 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a odbio protivtužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 308.360,51 dinara, pa do traženog iznosa od 462.540,00 dinara.

Okružni sud u Novom Sadu je, postupajući po žalbi tužilje, doneo rešenje Gž. 6832/07, kojim je vratio Opštinskom sudu u Bečeju spise predmeta P. 211/06, radi donošenja dopunske presude.

Opštinski sud u Bečeju je 22. septembra 2009. godine doneo dopunsku presudu P. 211/06, kojom je odbio protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje kojim je traženo da se obaveže tužilac-protivtuženi da tuženoj na ime njenog doprinosa u ukupnim ulaganjima izvršenim u povećanje vrednosti porodične stambene zgrade, bliže označene u izreci , isplati iznos od 7.123,50 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 23. marta 2010. godine, odlučujući o žalbama tužioca i tužene, doneo osporenu presudu Gž. 2317/10, kojom je odbio žalbu tužene-protivtužilje, a delimično usvojio žalbu tužioca-protivtuženog i preinačio presudu Opštinskom sudu u Bečeju P. 211/06 od 28. juna 2007. godine i dopunsku presudu tog suda P. 211/06 od 22. septembra 2009. godine, tako što je odbio eventualni protivtužbeni zahtev kojim je tužena-protivtužilja tražila da joj tužilac isplati na ime njenog doprinosa u ukupnim ulaganjima izvršenim u povećanje vrednosti porodične stambene zgrade, bliže označene u izreci , iznos od 308.360,51 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a odbio žalbu tužioca u preostalom pobijanom usvajajućem delu protivtužbenog zahteva i potvrdio presudu Opštinskom sudu u Bečeju P. 211/06 od 28. juna 2007. godine i dopunsku presudu tog suda P. 211/06 od 22. septembra 2009. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je osnovan prigovor tužioca-protivtuženog da je zastarelo potraživanje tužene-protivtužilje za isplatu novčane vrednosti za izvršena ulaganja u uvećanje vrednosti sporne nekretnine; da, pošto važećim Porodičnim zakonom nije drugačije uređeno, na obligaciono sticanje bračnih drugova primenjuju se pravila Zakona o obligacionim odnosima, i to odredba člana 210. navedenog zakona o novčanom potraživanju stečenom bez osnova, na koje se u pogledu zastarelosti primenjuje odredba člana 371. istog zakona, kojom je propisan opšti rok zastarelosti od 10 godina; da je tužena-protivtužilja svoj obligacionopravni zahtev prvi put podnela 14. novembra 2002. godine, a kako se početak roka računa od razvoda braka, odnosno od 25. juna 1992. godine, kada je dospela njena obaveza da traži novčanu vrednost onoga što je uložila u uvećanje imovine tužioca-protivtuženog, proizlazi da joj je rok za ovakav zahtev istekao 25. juna 2002. godine; da prema stanovištu sudske prakse, tužena-protivtužilja nije podnošenjem protivtužbe kao stvarnopravnog zahteva dana 12. februara 1993. godine prekinula rok zastarelosti; da stoga sud nije ni razmatrao žalbene navode parničnih stranaka u vezi tog dela zahteva.

Tužena-protivtužilja je 19. maja 2010. godine izjavila reviziju protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2317/10 od 23. marta 2010. godine.

Vrhovni kasacioni sud je 9. marta 2011. godine doneo osporeno rešenje Rev. 3505/10, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2317/10 od 23. marta 2010. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, izmenjenog odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je odredbom člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku okončati po odredbama tog zakona; da vrednost predmeta spora od 308.360,51 dinara očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra, zbog čega revizija tužene-protivtužilje, izjavljena 19. maja 1010. godine, posle stupanja na snagu citiranih odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljena; da je Vrhovni kasacioni sud cenio rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 13/10 od 21. oktobra 2010. godine, kojim je predloženo odlučivanje o reviziji tužene u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku i našao da se, u konkretnom slučaju, ne radi o potrebi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, te da nema uslova za izuzetno dozvoljenu reviziju.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Prema odredbi člana 196. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11 - dr. zakon), na imovinske odnose supružnika, vanbračnih partnera, deteta i roditelja te članova porodične zajednice koji nisu uređeni ovim zakonom, primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuju svojinskopravni odnosi i zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, a da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da se prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, a isto tako, smatra se da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389. st. 1. i 2.).

Odredbom 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara.

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, izmenjen je član 394. Zakona o parničnom postupku, tako što je, pored ostalog, propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100 000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Prema odredbi člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po odredbama ovog zakona.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud napominje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonima, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud je u analizi konkretnog slučaja pošao od odredbe člana 361. stav 1. ZOO, kojom je propisano da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano. Apelacioni sud u Novom Sadu je stanovišta da je rok zastarelosti počeo da teče od razvoda braka parničnih stranaka, odnosno od 25. juna 1992. godine, jer je, po oceni toga suda, tada „dospela obaveza“ podnositeljke ustavne žalbe da traži novčanu protivvrednost onoga što je uložila u uvećanje posebne imovine bivšeg supružnika. Po oceni Ustavnog suda, ovakvo stanovište drugostepenog suda je činjenično i pravno neutemeljeno. Naime, za početak roka zastarelosti u ovom slučaju ne može biti od značaja trenutak kada je „dospela obaveza“ podnositeljke ustavne žalbe da istakne obligacionopravni zahtev, već kada je ona stekla pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Pored toga, Porodičnim zakonom nije propisano da zastarelost međusobnih potraživanja supružnika počinje da teče od dana razvoda braka, pa se na obligacione odnose supružnika, saglano članu 186. navedenog zakona, primenjuju odredbe zakona kojim su uređeni obligacioni odnosi. U osporenoj drugostepenoj presudi nisu navedene odredbe ZOO na osnovu kojih je Apelacioni sud u Novom Sadu zaključio da je rok zastarelosti počeo da teče od razvoda braka parničnih stranaka 25. juna 1992. godine. Ustavni sud nalazi da je prilikom utvrđivanja početka roka zastarelosti Apelacioni sud u Novom Sadu propustio da uzme u obzir činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe bila suvlasnica nekretnine koja je bila predmet parnice po osnovu ugovora o poklonu , sve do 28. decembra 1993. godine, kada je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Bečeju raskinut predmetni ugovor o poklonu. Dakle, podnositeljka ustavne žalbe je tek raskidom ugovora o poklonu mogla da stekne pravo da traži novčanu protivvrednost onoga što je uložila u uvećanje vrednosti predmetne nekretnine, na kojoj je nakon raskida ugovora o poklonu isključivi vlasnik postao njen bivši suprug. Drugim rečima, tek je raskidom ugovora o poklonu podnositeljkin materijalnopravni zahtev postao egzistentan i dospeo, jer je tek tada podnositeljka imala objektivnu mogućnost da realizuje svoje subjektivno pravo sudskim putem.

Ustavni sud, takođe, nalazi da Apelacioni sud u Novom Sadu nije imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe istakla obligacionopravni protivtužbeni zahtev, kao eventualni, u toku trajanja parnice po primarnom stvarnopravnom protivtužbenom zahtevu. Pri tome, drugostepeni sud nije imao u vidu ni da su i primarni stvarnopravni i eventualni obligacionopravni zahtev podnositeljke ustavne žalbe proizašli iz istog činjeničnog i pravnog osnova - doprinosa podnositeljke uvećanju posebne imovine bivšeg supružnika. Naime, podnositeljka je primarnim stavarnopravnim zahtevom tražila utvrđenje suvlasničkog udela na nekretnini bivšeg supružnika, srazmerno svom doprinosu u uvećanju vrednosti nekretnine, a eventualnim obligacionopravnim zahtevom je tražila isplatu novčane protivvrednosti na ime doprinosa u uvećanju vrednosti predmetne nekretnine. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da ustanova zastarelosti potraživanja počiva na dvema osnovnim idejama, ideji nevršenja prava (nezainteresovanosti za svoje pravo), i ideji oslobađajućeg dejstva, koje se sastoji u tome što se dužnik oslobađa tereta koji je u osnovi suvišan, a o čemu svedoči upravo pasivan odnos poverioca prema svom pravu. U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe je upravo podizanjem protivtužbe sa stvarnopravnim zahtevom preduzela objektivnim pravom predviđen u radnju radi prinudnog ostvarenja svog subjektivnog prava, čime je pokazala interes da svoje pravo ostvari. Takođe, s obzirom na aktivan odnos podnositeljke prema svom pravu, to ni tužilac-protivtuženi, isticanjem eventualnog obligacionopravnog protivtužbenog zahteva od strane podnositeljke, nije bio izložen suvišnom teretu kojeg bi trebalo da se oslobodi. Pored toga, Apelacioni sud u Novom Sadu nije cenio ni to da je meritorno odlučivanje o obligacionopravnom zahtevu, kao eventualnom, bilo dopušteno tek pošto sud odluči da je stvarnopravni zahtev, kao primarni, neosnovan. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 14. novembra 2002. godine istakla eventualni obligacionopravni zahtev, a o stvarnopravnom zahtevu je odlučeno u prvom stepenu tek presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 304/98 od 19. septembra 2003. godine. S obzirom na navedeno, isticanjem obligacionopravnog zahteva nije narušena ni sigurnost pravnog prometa kao vrednost kojom se, takođe, opravdava ustanova zastarelosti, jer o obligacionopravnom zahtevu nije moglo da se odluči, dok sud prethodno ne utvrdi da je stvarnopravni zahtev neosnovan. Konačno, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredbe člana 389. stav 2. ZOO, s obzirom na to da do isticanja obligacionopravnog zahteva nije došlo nakon što je pravnosnažno odbijen stvarnopravni zahtev, već u toku trajanja parnice po primarnom stvarnopravnom zahtevu.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za preinačenje prvostepene presude i odbijanje protivtužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja. Drugim rečima, obrazloženje koje je Apelacioni sud u Novom Sadu dao za svoje odluku nije bilo dovoljno i jasno da bi zadovoljilo kriterijum pravičnosti u smislu člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2317/10 od 23. marta 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3505710 od 9. marta 2011. godine, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud naveo jasne, detaljne i ustavnopravno prihvatljive razloge zbog čega smatra da je nedozvoljena revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena na osnovu člana 394. Zakona o parničnom postupku. Ustavni sud je prilikom odlučivanja posebno imao u vidu da je u svojoj Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, kojom je odbijen zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 111/09), izrazio stanovište da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Pri tome, Ustavni sud smatra očigledno neosnovanim navod podnositeljke ustavne žalbe da je revizija bila dozvoljena na osnovu odredbe člana 208. Porodičnog zakona. Naime, imajući u vidu predmet spora u kome je izjavljena revizija, Ustavni sud nalazi da konkretni spor ne spada u sporove u kojima je revizija u smislu člana 208. Porodičnog zakona uvek dozvoljena, već se u tom sporu dozvoljenost revizije ceni isključivo na osnovu odredaba Zakona o parničnom postupku. Ustavni sud je, takođe, ocenio da je Vrhovni kasacioni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog čega smatra da je nedozvoljena revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava podnositeljke ustavne žalbe mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2317/10 od 23. marta 2010. godine. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, poništio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2317/10 od 23. marta 2010. godine i odredio da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tužioca-protivtuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Bečeju P. 211/06 od 28. juna 2007. godine i dopunske presude Opštinskog suda u Bečeju P. 211/06 od 22. septembra 2009. godine.

8. U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom je usvojena ustavna žalba, poništena osporena presuda i određeno da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tužioca-protivtuženog, dovoljan vid zadovoljenja podnositeljke zbog utvrđene povrede prava.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti