Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog prekomernog trajanja izvršnog postupka protiv preduzeća sa društvenim kapitalom. Utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu, te dosuđuje naknadu materijalne i nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Dragana Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Mrčajevaca, kod Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 I. 59/21 od 18. oktobra 2021. godine i rešenjem Višeg suda u Čačku Rž g. 121/21 od 19. novembra 2021. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se rešenje Osnovnog suda u Čačku R4 I. 59/21 od 18. oktobra 2021. godine i rešenje Višeg suda u Čačku Rž g. 121/21 od 19. novembra 2021. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu II. 336/16, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Miroslavom Injcem iz Čačka u predmetu II. 325/16, povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo M. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu II. 336/16, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Miroslavom Injcem iz Čačka u predmetu II. 325/16. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo M. M. na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku II. 336/16 od 23. septembra 2016. godine, ispravljenog rešenjem istog suda II. 336/16 od 1. marta 2017. godine, umanjenih za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Mrčajevaca kod Čačka je 29. decembra 2021. godine, preko punomoćnika D. J, advokata iz Čačka, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Čačku R4 I. 59/21 od 18. oktobra 2021. godine i rešenja Višeg suda u Čačku Rž g. 121/21 od 19. novembra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istovremeno istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu II. 336/16, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Miroslavom Injcem iz Čačka u predmetu II. 325/16.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je osporenim rešenjima pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov prigovor radi ubrzavanja navedenog izvršnog postupka, kao i da su postupajući sudovi pogrešno ocenili da se postupanje javnog izvršitelja ne može ceniti prema merilima propisanim odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. septembra 2016. godine Osnovnom sudu u Čačku predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika F. „P.“ d.o.o. Čačak, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 460/07 od 12. jula 2007. godine, kojom je dužnik obavezan da isplati poveriocu zaradu. Osnovni sud u Čačku je 23. septembra 2016. godine doneo rešenje II. 336/16, kojim je usvojio taj predlog i odredio izvršenje. Rešenjem Osnovnog suda u Čačku II. 336/16 od 1. marta 2017. godine ispravljeno je navedeno rešenje o izvršenju u pogledu iznosa troškova izvršenja.

Osnovni sud u Čačku je 18. oktobra 2021. godine doneo osporeno rešenje R4 I. 59/21, kojim je odbio kao neosnovan prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi ubrzavanja navedenog izvršnog postupka. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su spisi predmeta razvedeni kao rešeni i da je postupak u predmetu Osnovnog suda u Čačku II. 336/16 okončan u smislu člana 250. Sudskog poslovnika, koji propisuje da je predmet „II“ rešen kada je otpremljeno rešenje o izvršenju, koje sadrži odluku da će izvršenje sprovesti javni izvršitelj; da su spisi predmeta dostavljeni javnom izvršitelju na dalje sprovođenje i da su zavedeni pod brojem II. 325/16; da celokupan postupak, računajući od dana pokretanja izvršnog postupka do podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka, traje nepunih pet godina, ali da je postupak pred sudom okončan za manje od jednog meseca, osim što je sud izvršio ispravku rešenja o izvršenju u delu odluke o troškovima izvršnog postupka; da je prvostepeni sud odbio kao neosnovan prigovor, jer postupak izvršenja više ne sprovodi državni organ, već javni izvršitelj čije se postupanje ne može ceniti merilima propisanim odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; da se ista odnose samo na postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa.

Odlučujući o žalbi predlagača, Viši sud u Čačku je osporenim rešenjem Rž g. 121/21 od 19. novembra 2021. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, prihvatajući pravno stanovište Osnovnog suda u Čačku da u postupku po prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka sud nema ovlašćenja da vrši nadzor nad radom javnog izvršitelja.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava se jemči svakom pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.).

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojim se pobijaju navedena rešenja sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su postupajući sudovi doneli osporena rešenja kojima su odbili kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka u kome podnosilac ima svojstvo izvršnog poverioca, nalazeći da se dosadašnja dužina trajanja postupka ne može smatrati nerazumno dugom prema merilima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine. U tom smislu, Osnovni sud u Čačku i Viši sud u Čačku su prilikom razmatranja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku praktično cenili samo deo postupka koji se vodio pred izvršnim sudom, odnosno od dana podnošenja predloga za izvršenje do dostavljanja spisa predmeta javnom izvršitelju Miroslavu Injcu na dalje sprovođenje izvršenja, a što je sve ukupno trajalo manje od mesec dana. Prvostepeni i drugostepeni sud su ocenili da se trajanje postupka pred javnim izvršiteljem ne uzima u obzir prilikom ocene osnovanosti prigovora radi ubrzavanja postupka, već da se odredba člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine odnosi isključivo na postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa. S obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da su postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja fragmentirali predmetni izvršni postupak, posmatrajući ga kao dve odvojene celine i isključujući mogućnost da se stranka u izvršnom postupku može koristiti pravnim sredstvima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred javnim izvršiteljem.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da se faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem smatra sastavnim delom izvršnog postupka i da trajanje postupka pred javnim izvršiteljem može biti obuhvaćeno pravnim sredstvima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak Osnovnog suda u Čačku i Višeg suda u Čačku da se prigovorom radi ubrzavanja ne može osporavati dužina trajanja izvršnog postupka koji se vodi pred javnim izvršiteljem. Pored toga, Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja stavovi i ocene koji su izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da je predmetni izvršni postupak u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao skoro pet godina, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i ovaj sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima proizvoljno primenjeno merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i utvrdio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Čačku R4 I. 59/21 od 18. oktobra 2021. godine i Višeg suda u Čačku Rž g. 121/21 od 19. novembra 2021. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, odlučujući kao u tački 1. izreke. Ustavni sud napominje da je sličan pravni stav izneo u Odluci Už- 5357/2022 od 7. marta 2024. godine.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je poništio osporena rešenja, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu II. 336/16, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Miroslavom Injcem iz Čačka u predmetu II. 325/16, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je osporeni izvršni postupak u trenutku podnošenja ustavne žalbe trajao više od pet godina, a da potraživanja podnosioca prema preduzeću sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da je u predmetnom izvršnom postupku povređeno njegovo pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust izvršnog suda i javnog izvršitelja da obezbede namirenje potraživanja podnosioca koje potiče iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, istovremeno predstavlja povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu II. 336/16, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Miroslavom Injcem iz Čačka u predmetu II. 325/16. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku II. 336/16 od 23. septembra 2016. godine, ispravljenog rešenjem istog suda II. 336/16 od 1. marta 2017. godine, umanjenih za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Uzimajući u obzir da je poništio osporena rešenja i utvrdio pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne i materijalne štete, to Ustavni sud nalazi da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u delu u kome je istaknuta povreda prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava u odnosu na osporena rešenja.

11. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti