Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Podnosioci nisu dokazali postojanje pravnog osnova za sticanje prava svojine na zemljištu upisanom na zadrugu, te odluke redovnih sudova nisu bile proizvoljne niti su povredile njihova ustavna prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2400/2011
06.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Sekulića, Radomira Kosovića, Čede Vučanovića, Ilije Gojkovića i Krste Stojovića, svih iz Crvenke, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Slobodana Sekulića, Radomira Kosovića, Čede Vučanovića, Ilije Gojkovića i Krste Stojovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2554/10 od 20. aprila 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Sekulić, Radomir Kosović, Čedo Vučanović, Ilija Gojković i Krsto Stojović, svi iz Crvenke, su 31. maja 2011. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2554/10 od 20. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da su podnosioci kao zadrugari, sa ostalim članovima zadruge, od svog ličnog dohotka, svojim sredstvima, kupovali zemljište koje je knjiženo na zadrugu, jer su zadrugari smatrali da će im ''ista jednog dana biti nadeljena'' i jer ''drugačije nije postojao modus da se ista kupi, a u različitim godinama ih je ograničavao i zemljišni maksimum u svojini građana, odnosno, zemljoradnika''. Dalje se navodi da se radi o imovini koja je stečena radom u zadruzi i poslovanjem zadruge, pa se takva imovina mora izdvojiti iz zadruga i nadeliti zadrugarima čijim je sredstvima i kupljena, kao i da su sudovi ispustili iz vida da je obradivo zemljište kupovano u vreme kad nije postojao Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Kuli vodio parnični postupak po tužbi tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, protiv tuženog ''BUDUĆNOST'' D.O.O. iz Crvenke radi utvrđenja prava svojine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2554/10 od 20. aprila 2011. godine odbijena je žalba tužilaca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Kuli P. 608/07 od 29. maja 2008. godine.

U obrazloženju osporene presude se navodi: da je presudom Opštinskog suda u Kuli P. 608/07 od 29. maja 2008. godine u celosti odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se utvrdi da su oni po pravnom osnovu kupovine stekli pravo svojine na 12 ha i 9 ari obradivog zemljišta II klase koja se vodi na imenu tuženog, upisanog u listu nepokretnosti broj 422 KO Crvenka kod Republičkog Geodetskog Zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Kula, kao i da se obaveže tuženi da izvrši nadeobu i preda tužiocima u državinu ovaj svojinski deo, te da tužiocima izda ispravu valjanu za zemljišno knjižni prenos; da je tužena zadruga, nastala spajanjem ranijih zadruga ''Budućnost'' i ''Mladi ratar'' u jednu zadrugu na teritoriji Crvenke; da su zadruge otkupljivale zemlju od fizičkih lica – kolonista kojima je ta zemlja bila deljena, uz uslov da zadrugari koji prodaju svoju zemlju ostanu u zadruzi u radnom odnosu, a da njihova deca u narednom periodu budu zaposlena u istima; da je zemlja od zadrugara otkupljivana sve do 1990. godine; da su tužioci bili u radnom odnosu kod tuženog koji je pravni sledbenik DPP ''Budućnost'' odakle su i penzionisani; da je nad DPP ''Budućnost'', kao pravnim prethodnikom tuženog, otvoren stečajni postupak, a tužioci su u stečajnom postupku kao članovi Udruženja građana, radnika i penzionera DPP ''Budućnost'' prijavili svoja potraživanja u svojstvu izlučnih poverilaca; da je tuženi osporio potraživanja tužilaca i uputio ih da svoja prava ostvare u sudskom postupku; da je tuženi nosilac prava svojine na poljoprivrednom zemljištu upisanom u list nepokretnosti 422 KO Crvenka u ukupnoj površini od 1536 ha i 31 m2 u celosti 1/1, zatim na zemljištu upisanom u list nepokretnosti 836 KO Kula, na poljoprivrednom zemljištu upisanom u list nepokretnosti 595 KO Sivac i zemljištu upisanom u zemljišnoknjižni uložak broj 112 KO Lipar; da tužioci nemaju nikakav pravni osnov za sticanje prava vlasništva, već su priložili ugovor koji upravo dokazuje suprotno, tj. da je tuženi po priloženom kupoprodajnom ugovoru stekao pravo svojine na poljoprivrednom zemljištu, a ne tužioci; da je tuženi vlasnik zemljišta i da tužioci nisu dokazali da imaju kakav zakonski osnov za priznavanje prava vlasništva nad tim zemljištem.

4. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da je osporenom sudskom presudom povređeno njihovo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pre svega zato što sudovi nisu imali u vidu da je zemljište kupovano sredstvima zadrugara, te se radi o imovini stečenoj radom u zadruzi, pa se takva, po njihovom mišljenju, mora izdvojiti iz zadruga i ''nadeliti njihovim pravim, zakonitim i stvarnim sticaocima-zadrugarima''.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povreda Ustavom zajemčenih prava podnosilaca ustavne žalbe koja su u ustavnoj žalbi označena. Ustavni sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, ponavljaju navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude, koji su bili predmet razmatranja od strane drugostepenog suda, i u suštini osporavaju zakonitost navedene sudske presude, ukazujući, pre svega, na pogrešnu primenu prava.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a ne da kao instancioni sud ispituje zakonitost pojedinačnih akata donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima, kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine određenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu odnosno uskraćivanje. Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima, već podnosioci od Ustavnog suda očekuju da preispita zakonitost osporene drugostepene presude.

Apelacioni sud u Novom Sadu je u obrazloženju osporene presude naveo detaljne razloge za svoju odluku i zauzet stav zbog čega nije osnovan zahtev podnosilaca za utvrđenje prava svojine na označenom zemljištu, pri čemu je jasno naveo da se prema imperativnim odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ'', br. 6/80 i 36/90, ''Službeni list SRJ'', broj 29/96 i ''Službeni glasnik RS'', broj 115/05) pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (član 20. stav 1.), kao i odlukom državnog organa na način i pod uslovima određenim zakonom (stav 2.). Odredbom člana 33. istog Zakona predviđeno je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Stoga je ustavnopravno prihvatljiv zaključak da su tužioci, za uspeh svog zahteva, morali da dokažu da su na neki zakonom predviđeni način stekli poljoprivredno zemljište u pogledu koga traže utvrđenje prava svojine, odnosno u konkretnom slučaju, bilo je neophodno da pruže dokaz o zaključenom punovažnom ugovoru o kupoprodaji, što nisu učinili.

Ovakav stav Apelacionog suda u Novom Sadu, Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, ocenjujući da su, u konkretnom slučaju, tužioci upravo dokazali da je tuženi vlasnik zemljišta, imajući u vidu da su priložili sudu punovažan ugovor po kome je tuženi kao pravno lice stekao pravo svojine na poljoprivrednom zemljištu, a čije je pravo i upisano u javnu knjigu. Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je povređeno pravo podnosiolaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući ustavnu žalbu u delu kojim se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem samih podnosilaca i značajem koji je predmet spora imao za njih, a što bi moglo predstavljati ustavnopravni razlog koji ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidi navedeno, kao i da okolnosti konkretnog slučaja ne ukazuju na duže trajanje postupka, Ustavni sud se nije posebno upuštao u ocenu ovog navoda.

S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava, ustavnu žalbu ne čini, samu po sebi, dopuštenom.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosilaca o tome da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da im je povređeno pravo na imovinu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti