Usvajanje ustavne žalbe zbog arbitrerne primene prava o sticanju razlučnog prava
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Privrednog apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je stav drugostepenog suda, da se zabeležbom rešenja o izvršenju ne stiče razlučno pravo, proizvoljan.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M N. iz Beograda i N . P . iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 201 6. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. N . i N . P . i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1393/12 od 7. februara 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 1393/12 od 7. februara 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 6599/11 od 1. novembra 2011. godine.
3. Odbacuju se zahtevi podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. N . iz Beograda i N . P . iz Čačka izjavili su Ustavnom sudu, 28. marta 2013. godine, preko punomoćnika Đ. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1393/12 od 7. februara 2013. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je: da je pravno stanovište Privrednog apelacionog suda zasnovano na proizvoljnom i netačnom tumačenju zakonskih odredbi, jer podnosilac smatra da se samom zabeležbom rešenja o izvršenju u javnim knjigama stiče razluč no pravo u stečajnom postupku; da se protivljenje tuženog na prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev zasniva na odredbi člana 128. Zakona o državnom premeru i katastru o konstitutivnosti upisa zabeležbe i tvrdnji da je to osnovni razlog zbog čega se ne može prihvatiti razlučno pravo, jer razlučno pravo nije stečeno 60 dana pre otvaranja stečaja, što znači da priznaje postojanje tog prava, ali tvrd i da je neblagovremeno, nezavisno od toga kada je doneto rešenje o izvršenju; da drugostepeni sud nije podržao stanovište tuženog ističući da se ne bi steklo založno pravo ni u slučaju da je Služba za katastar izvršila zabeležbu u periodu 60 dana pre otvaranja stečaja, jer smatra da se upisom rešenja o izvršenju u javnu knjigu (zabeležba izvršenja) ne stiče založno pravo, niti zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima; da je takav stav u suprotnosti sa članom 102. stav 3. Zakona o izvršnom postupku; da drugostepeni sud nije imao u vidu da „pravo na namirenje“, po odredbama izvršnog postupka, predstavlja specifično založno pravo na nepokretnostima, koje je šire od običnog založnog prava; da to pravo, zbog prirode izvršnog postupka, ima i određene procesno-pravne efekte u svom nastanku, trajanju i prestanku; da to znači da pravno nije moguće da se posle dobijanja rešenja o izvršenju i sprovođenja zabeležbe na bilo koji način spreči izvršenje nad imovinom, niti je to moguće pokretanjem naknadnog stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 6599/11 od 1. novembra 2011. godine u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, pa je utvrđeno da su tužioci razlučni poverioci u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u predmetu St. 4558/2010, a na osnovu rešenja o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) I. 50139/10 od 7. juna 2010. godine, te upisa istog u List nepokretnosti broj …, KO Novi Beograd, i to prvotužilac (M . N .) u iznosu od 1.224.021,69 dinara i drugotužilac (N. P .) u iznosu od 1.141.355,31 dinar, što je tuženi „S. – F. Č .“ a. d. Beograd dužan da prizna i trpi; stavom drugim izreke tuženi se obavezao da ispravi konačnu listu utvrđenih potraživanja u stečajnom postupku, tako što će tužiocima priznati svojstvo razlučnih poverilaca, a stavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.
Postupajući po žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 1393/12 od 7. februara 2013. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu Privrednog suda P. 6599/11 od 1. novembra 2011. godine i u celini odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca, dok ih je obavezao da tuženom naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužbeni zahtev utvrđenje da su tužioci razlučni poverioci u stečajnom postupku koji se vodi nad tuženim; da je tuženi dužan da im to svojstvo prizna i ispravi konačnu listu utvrđenih potraživanja u stečajnom postupku, tako što će tužiocima priznati svojstvo razlučnih poverilaca; da je prvostepeni sud iz zaključka St. 4558/2010 od 4. aprila 2011. godine, utvrdio da su tužiocima osporena potraživanja razlučnih poverilaca i to prvotužioc u u iznosu od 1.224.021,69 dinara i drugotužioc u u iznosu od 1.141.355.31 dinara, te da su upućeni da u roku od osam dana pokrenu parnični postupak radi utvrđenja osporen og razlučnog prava; da je iz rešenja o izvršenju Osnovnog suda I. 50139/10 od 7. juna 2010. godine, utvr đeno da je tim rešenjem određeno izvršenje na predlog izvršnih poverilaca, ovde tužilaca, radi naplate novčanog potraživanja , i to zabeležbom rešenja o izvršenja u List nepokretnosti broj …, KO Novi Beograd, na katastarskoj parceli broj 965, poslovni prostor u stambenoj zgradi, površine 44 m2 svojina izvršnog dužnika ovde tuženog, utvrđivanje njene vrednosti, prodajom i namirenjem tužilaca iz iznosa dobijenih prodajom; da je iz izvoda lista nepokretnosti broj … , KO Novi Beograd od 14. marta 2011. godine, utvrđeno da je u G listu - podaci o teretima i ograničenjima , kao teret na parceli broj …, poslovni prostor zanatstva i ličnih usluga, upisano postojanje rešenja o izvršenju I. 50139/10 od 7. juna 2010. godine, koje je doneo Osnovni sud u korist izvršnih poverilaca protiv izvršnog dužnika, radi naplate novčanog potraživanja izvršenjem na nepokretnosti izvršnog dužnika; da je kao datum upisa naveden 25. jun 2010. godine; da je u rešenju Republičkog geodetskog zavoda - Služba za katastar nepokretnosti Novi Beograd od 14. decembra 2010. godine, u stavu prvom dispozitiva, navedeno da se dozvoljava u Listu nepokretnosti broj …, KO Novi Beograd zabeležba postojanja rešenja o izvršenju I. 50139/10 od 7. juna 2010. godine, koje je doneo Osnovni sud u korist tužilaca, a protiv tuženog, radi naplate novčanog potraživanja, i to na nepokretnosti označene u V listu II deo - prizemlju, poslovnom prostoru broj 250/6 korisne površine 44 m2, koji je upisan kao poseban deo zgrade broj 2, izgrađene na katastarskoj parceli broj ..., dok je u stavu trećem navedeno da se u G listu upisuje zabeležba radi činjenja vidljivim da rešenje nije konačno; da je stečajni upravnik tuženog izjavio 30. decembra 2010. godine žalbu protiv rešenja Republičkog geodetskog zavoda. Dalje je navedeno: da je ocenom izvedenih dokaza, te primenom odredbe člana 49. stav 1. Zakona o stečaju i člana 102. Zakona o izvršnom postupku, prvostepeni sud izveo zaključak da su tužioci stekli razlučno pravo 25. juna 2010. godine, danom upisa zabeležbe izvršenja ; da imaju pravo da svoje potraživanje namire iz označene nepokretnosti, te je imajući u vidu da je stečaj nad tuženim otvoren 27. oktobra 2010. godine, prvostepeni sud našao da upis zabeležbe tog razlučnog prava nije izvršen za poslednjih 60 dana pre otvaranja stečajnog postupka, zbog čega je tužbeni zahtev tužilaca usvojen u celini; da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je predmet spora zahtev tužilaca za utvrđenje postojanja razlučnog prava na nepokretnosti, jer je tužiocima u postupku stečaja nad tuženima od 4. aprila 2011. godine, osporeno razlučno pravo na odvojeno namirenje na predmetnom poslovnom prostoru; da je odredbom člana 49. stav 1. Zakona o stečaju propisano da poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri, imaju pravo na prvenstveno namirenje sredstava prodajom imovine, na koju su stekli to pravo; da je odredbom stav 3. istog člana propisano da razlučna prava stečena izvršenjem ili obezbeđenjem za poslednjih 60 dana pre otvaranja stečajnog postupka, radi prinudnog namirenja ili obezbeđenja, da prestaju da važe i takvi poverioci nisu razlučni poverioci; da je na osnovu rešenja stečajnog sudije nadležni organ koji vodi odgovarajuće javne knjige, dužan da izvrši brisanje ovako stečenih razlučnih prava; da je odredbom člana 102. Zakona o izvršnom postupku propisano da će se u javnoj knjizi izvršiti zabeležba rešenja o izvršenju, odnosno drugi odgovarajući upis predviđen propisima o upisu prava na nepokretnostima u javne knjige; da tim upisom izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine; da izvršni poverilac koji je predložio izvršenje, a nije ranije stekao založno pravo, stiče upisom rešenja o izvršenju pravo da se iz nepokretnosti namiri, pre lica koje je docnije steklo na toj nepokretnosti založno pravo ili pravo na namirenje; da bi tužilac stekao pravo na odvojeno namirenje, moraju biti ispunjeni uslovi propisani Zakonom o stečaju, i to da razlučna prava stečena izvršenjem budu upisana u javnu knjigu, najmanje 60 dana pre pokretanja stečajnog postupka; da je u konkretnom slučaju, po predlogu tužilaca doneto rešenje o izvršenju 7. juna 2010. godine; da je rešenjem Republičkog geodetskog zavoda Služba za katastar nepokretnos ti od 14. decembra 2010. godine dozvoljena u Listu nepokretnosti zabeležba postojanja predmetnog rešenja o izvršenju od 7. juna 2010. godine; da se, prema stanovištu drugostepenog suda, upisom (zabeležbom) rešenja o izvršenju u javnu knjigu, koje se vrši po donošenju rešenja o izvršenju prema propisima o upisu prava na nepokretnostima u odgovarajuće javne knjige, ne stiče se založno pravo na nepokretnosti. niti neko drugo pravo predviđeno članom 49. Zakona o stečaju (zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima), na osnovu koga bi tužioci stekli svojstvo razlučnih poverilaca u stečajnom postupku, koji se vodi nad tuženim; da bi u smislu člana 102. Zakona o izvršnom postupku, tužioci tom zabeležbom stekli pravo da svoje potraživanje namire iz nepokretnosti u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine, a što ne predstavlja osnov za sticanje svojstva razlučnih poverilaca; da zbog toga nije od značaja činjenica što je zabeležba u katastru sačinjena nakon otvaranja stečajnog postupka; da je Služba za katastar postupila odmah po dobijanju rešenja o izvršenju i zabeležbu sačinila u periodu od 60 dana pre otvaranja stečaja; da tužioci ni tada ne bi stekli razlučno pravo na predmetnoj nepokretnosti, jer se upisom rešenja o izvršenju u javnu knjigu (zabeležba izvršenja) ne stiče založno pravo, niti zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima; da se stoga ne može prihvatiti kao pravilan zaključak prvostepenog suda da su tužioci stekli hipoteku na nepokretnosti podnošenjem zahteva za upis rešenja o izvršenju, jer hipoteka nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti , i to - na osnovu ugovora ili sudskog poravnanja (ugovorna hipoteka), založne izjave (jednostrana hipoteka), zakona (zakonska hipoteka) i na osnovu sudske odluke (sudska hipoteka), prema članu 8. Zakona o hipoteci.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11 i 71/12 - Odluka US) je propisano da su r azlučni poverioci, poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri i imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine, odnosno naplate potraživanja na kojoj su stekli to pravo i da razlučna prava stečena izvršenjem ili obezbeđenjem za poslednjih 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka radi prinudnog namirenja ili obezbeđenja prestaju da važe i takvi poverioci nisu razlučni poverioci, a na osnovu rešenja stečajnog sudije, nadležni organ koji vodi odgovarajuće javne knjige, dužan je da izvrši brisanje ovako stečenih razlučnih prava (član 49. st. 1. i 3.).
Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZIP) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi zabeležbom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom (član 99.); da će se u javnoj knjizi izvršiti zabeležba rešenja o izvršenju, odnosno drugi odgovarajući upis predviđen propisima o upisu prava na nepokretnostima u javne knjige, te da tim upisom izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine, a da izvršni poverilac koji je predložio izvršenje, a nije ranije stekao založno pravo, stiče upisom rešenja o izvršenju pravo da se iz nepokretnosti namiri pre lica koje je docnije steklo na toj nepokretnosti založno pravo ili pravo na namirenje (član 102. st. 1. do 3.); da sud, n a osnovu izvršne isprave kojom je utvrđena obaveza upisa u javnu knjigu, određuje da se u javnoj knjizi sprovede odgovarajući upis, da se upis određen rešenjem o izvršenju sprovodi po službenoj dužnosti (član 236.).
Zakonom o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 18/10, 65/13 i 15/15 - Odluka US) je propisano: da su v rste upisa u katastar nepokretnosti – upis nepokretnosti, upis stvarnih prava , predbeležba , zabeležba (član 73.); da je zabeležba upis kojim se u katastar nepokretnosti upisuju činjenice koje su od značaja za zasnivanje, izmenu, prestanak ili prenos stvarnih prava na nepokretnostima, koje se odnose na ličnost imaoca prava, na samu nepokretnost ili na pravne odnose povodom nepokretnosti i da od upisa zabeležbe koja je od značaja za zasnivanje, izmenu, prestanak ili prenos stvarnih prava na nepokretnostima, sva raspolaganja imaoca prava i upisi u katastru nepokretnosti koji su protivni svrsi upisane zabeležbe, uslovni su i zavise od ishoda rešavanja stvarnih prava na nepokretnosti zbog kojih je zabeležba upisana (član 81.).
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, proizvoljna ili arbitr erna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede njegovog Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, osnovano je ceniti povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Naime, Sud po pravilu neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane, kao i pod uslovom da je procedura gledana u celini bila pravična.
U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe su podneli predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, odnosno tuženog, tražeći da se isto sprovede na njegovoj nepokretnosti - poslovnom prostoru, po kome je postupao Prvi osnovni sud u Beogradu koji je doneo rešenje o izvršenju I. 50139/10 od 7. juna 2010. godine i dostavio ga Republičkom geodetskom zavodu - Službi za katastar nepokretnosti Novi Beograd, koji je rešenjem od 14. decembra 2010. godine dozvolio upis zabeležbe označenog rešenja o izvršenju. Kao datum upisa naveden je 25. jun 2010. godine.
S tim u vezi, Ustavni sud podseća da su razlučni poverioci lica koja imaju založno pravo ili drugo pravo odvojenog namirenja na stvarima ili pravima o kojima se vode javne knjige ili registri, dok je založno pravo stvarno pravo na tuđoj stvari na osnovu koga poverilac može naplatiti svoje potraživanje iz vrednosti založene stvari pre ostalih poverilaca ukoliko dužnik ne ispuni svoju dospelu obavezu. Ustavni sud konstatuje da odvojeno namirenje podrazumeva da se od namirenja svog potraživanja na određenoj stvari isključe ostali poverioci čije potraživanje nije obezbeđeno, i to do potpunog namirenja dospele obaveze prema založnom poveriocu. Pravo prvenstvenog namirenja pripada onom razlučnom poveriocu koji je svoje založno pravo stekao pre drugih razlučnih poverilaca u odnosu na konkretnu nepokretnu imovinu dužnika.
Međutim, prema stanovištu zauzetom u osporenoj presudi, proizlazi da za drugostepeni sud, po pitanju sticanja svojstva razlučnog poverioca, nije od značaja to kada je u katastru upisana zabeležba rešenja o izvršenju na nepokretnosti - da li u periodu 60 dana pre otvaranja stečaja ili nakon otvaranja stečaja, jer Privredni apelacioni sud smatra da i u situaciji da je ovakav upis izvršen 60 dana pre otvaranja stečaja, poveri oci svejedno ne bi stek li razlučno pravo na nepokretnosti, jer se zabeležbom ne stiče založno pravo, niti zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima.
Ustavni sud nalazi da je ovakvo stanovište sporno sa aspekta svoje materijalnopravne utemeljenosti, jer je odredbom člana 102. stav 3. ZIP bilo predviđeno da poverilac koji je predložio izvršenje, a nije ranije stekao založno pravo, stiče upisom rešenja o izvršenju pravo da se iz nepokretnosti namiri pre lica koje je docnije steklo na toj nepokretnosti založno pravo ili pravo na namirenje. Iz navedenog sledi da se pravo prvenstvenog poveriočevog namirenja iz sredstava ostvarenih prodajom nepokretnosti stiče upisom zabeležbe rešenja o izvršenju u katastar nepokretnosti (videti Odluku Ustavnog suda Už-9794/2012 od 7. maja 2015. godine). Imajući i vidu izneto, te činjenicu da se Privredni apelacion i su d nije ni bavio pitanjem kada je u konkretnom slučaju u javnim knjigama izvršen upis prava namirenja, zaključak toga suda da podnosioci ustavne žalbe nisu stekli razlučno pravo nad predmetnoj nepokretnosti (poslovnom prostoru), po mišljenju Ustanog suda, predstavlja izraz arbitrernog presuđenja. Ovakav stav je izražen i u sudskoj praksi Vrhovnog kasacionog suda (videti presudu Prev. 20/2013 od 30. maja 2013. godine).
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15 ), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1393/12 od 7. februara 2013. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Privredni apelacion i sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 6599/11 od 1. novembra 2011. godine.
7. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava poništenjem osporene presude, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36 stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 3. izreke.
8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 7. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.