Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko šest godina, sud je ocenio da dužina trajanja bila opravdana složenošću predmeta, neophodnim veštačenjima i ažurnim postupanjem sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2401/2014
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Momčila Majstorovića iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Momčila Majstorovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3 90/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momčilo Majstorović iz Inđije izjavio je Ustavnom sudu, 14. marta 201 4. godine, preko punomoćnika Milenka Krunića, advokata iz Inđije, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2550/13 od 30. januara 201 4. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporen a presud a donet a.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je parnični postupak nerazumno dugo trajao, da su sudovi bili neažurni, a da je on, kao stranka u postupku, sve vreme bio kooperativan, da je postupao po nalozima suda i odazivao se na sve sudske pozive, pa mu se ne može pripisati u krivicu dužina trajanja postupka.

Takođe, podnosilac smatra da je sud bio pristrasan, da nije pravično presudio, te da je pogrešno primenio materijalno pravo. Podnosilac smatra da tužilac nije imao dovoljno dokaza za svoju tvrdnju da je prilikom saobraćajne nesreće u kojoj je učestvovao podnosilac, on bio u alkoholisanom stanju, jer o tome kao isključivi dokaz dostavlja rešenje Opštinskog organa za prekršaje u Staroj Pazovi od 28. januara 2005. godine. Dalje, podnosilac ističe da se drugostepeni sud nije ni osvrnuo na njegove žalbene navode, niti ih je i jednom reči prokomentarisao, a štaviše drugostepeni sud je našao da je na podnosiocu kao tuženom bio teret dokazivanja nepostojanja uzročne veze između alkoholisanosti i nastale štete.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, da naloži da se ponovi parnični postupak u kojem je doneta osporena presuda, da privremeno obustavi izvršenje pravnosnažne presude i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu materijalne štete u iznosu od 150.000,00 dinara, a povodom isplaćenih troškova parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije i uvidom u spise Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 390/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

AD za osiguranje i reosiguranje „DDOR Novi Sad“ je 5. septembra 2007. godine podnelo tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv Momčila Majstorovića iz Inđije, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate. U tužbi je istaknuto da je tuženi prouzrokovao saobraćajni udes, upravljajući vozilom pod dejstvom alkohola u krvi (koji rizik nije pokriven ugovorom o osiguranju motornih vozila), kojom prilikom je pričinjena znatna materijalna šteta.

Do donošenja prvostepene presude parnični sud je zakazao 11 ročišta, od kojih dva nije održano (jedno zato što nisu bili uredno pozvani svedok i veštak i drugo zbog bolesti postupajućeg sudije).

Na ročištu održanom 13. maja 2008. godine, sud je saslušao tuženog u svojstvu parnične stranke, kada je tuženi, između ostalog, izjavio: da je kritičnom prilikom upravljao vozilom pod dejstvom alkohola, što je priznao i pred Opštinskim organom za prekršaje u Staroj Pazovi; da ne zna tačno koliko promila alkohola je imao u krvi, ali da je nakon nesreće odvežen u bolnicu (VMA) gde mu je, između ostalog, izvađena krv, koje podatke je bolnica službenim putem prosledila policiji.

U daljem toku postupka sud je naložio saobraćajno veštačenje, a nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 18. juna 2008. godine, te je izveo dokaz saslušanjem svedoka i saslušanjem sudskog veštaka saobraćajne struke.

Takođe, sud je i dva puta nalagao medicinsko veštačenje - putem veštaka neuropsihijatra na okolnost prisustva i uticaja alkohola kod tuženog, ali je oba puta dobio samo obaveštenje od veštaka da nisu u mogućnosti da daju adekvatno i stručno mišljenje na tražene okolnosti, jer ne raspolažu potrebnim podacima.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji je doneo presudu P. 390/10 od 29. marta 2012. godine, kojom je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 247.688,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. maja 2005. godine, te da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženog od 8. novembra 2012. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 2550/13 od 30. januara 2014. godine, kojom je žalbu tuženog delimično usvojio, pa prvostepenu presudu preinačio tako što je tuženog obavezao da tužiocu na dosuđeni iznos isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 5. septembra 2007. godine, dok je tužbeni zahtev tužioca za isplatu kamate na dosuđeni iznos počev od 19. maja 2005. godine odbio, a u preostalom delu je žalbu tuženog odbio kao neosnovanu i prvostepenu presudu potvrdio.

U prvostepenom postupku je utvrđeno: da se 24. novembra 2004. godine oko 21.00 čas dogodila saobraćajna nezgoda u N ovoj Pazovi, u kojoj su učestvovala tri putnička vozila, da je do nezgode došlo na taj način što j e putničko vozilo („Zastava 128“) kojim je uprav ljao tuženi, zbog nepridržavanja potrebnog odstojanja između svog vozila i vozila ispred sebe (marke „Golf“), naleteo prednjim delom na zadnji deo putničkog vozila ispred sebe; da je od siline udara, vozilo, kojim je uprav ljao tuženi, prešlo na saobraćajnu traku namenjenu za kretanje vozila iz suprotnog smera, te je u tom momentu na njegovo vozilo naletelo treće vozilo („Fiat punto“) koje se kretalo iz suprotnog pravca ; da je tuženi bio alkoholisan (2,94 g/kg alkohola u krvi); da je zadobio povredu glave zbog čega je izgubio svest; da je protiv njega vođen prekršajni postupak pred Opštinskim organom za prekršaje u Staroj Pazovi; da je u tom postupku tuženi pravosnažno oglašen odgovornim za nastalu saobraćajnu nezgodu kao i za upravljanje vozilom u alkoholisanom stanju zbog čega mu je izrečena novčana kazna i zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od četiri meseca ; da je na vozilu marke „Fiat punto“ nastala materijalna šteta zbog oštećenja koja su nastala u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi, koja iznosi 246.688,00 dinara ; da je vozilo kojim je upravljao tuženi, a koji je odgovoran za nezgodu, osigurano kod tužioca; da je tužilac oštećenom M.B. nadoknadio nastalu štetu isplatom iznosa od ukupno 248.448,00 dinara u tri navrata: 16. maja 2005. godine, 17. maja 2005. godine i 19. maja 2005. godine.

Žalbom tuženog se ističe da prvostepeni sud nije imao dokaza za utvrđenje da je tuženi bio alkoholisan, odnosno da je ovu činjenicu i odgovornost tuženog utvr dio samo iz rešenja Opštinskog sudije za prekršaje, te da nije sproveden dok az veštačenja putem veštaka sudske medicine. Međutim, drugostepeni sud je pošavši od toga da ni sam tuženi ne spori činjenicu alko holisanosti, jer je u svom iskazu datom u ovom postupku na ročištu za glavnu raspravu od 13. maja 2008. godine izjavio „da jeste bio pod uticajem alkohola što je priznao i pred sudom u Staroj Pazovi, da je i odgovarao prekršajno pred s udom zbog nedržanja od stojanja i alkohola...“, pa imajući u vidu ovakav iskaz tuženog, kao i činjenicu da je izrekom rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Staroj Pazovi utvrđena od govornost tuženog zbog upravljanja vozilom sa 2,94 g/kg alkohola u krvi, drugostepeni sud je našao da su na vedeni žalbeni navodi neosnovani. Neosnovani su i žalbeni navodi tuženog da je njegovo vozilo bilo zaustavljeno na kolovozu i da zbog toga treba primeniti odredbu člana 177 . stav 3 . ZOO, s obzirom na to da je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne s truke utvrđeno da vozilo tuženog nije bilo zaustavljano, već da je nakon kontakta s a drugim vozilom nastavilo kretanje prelaskom u suprotnu saobraćajnu t raku u momentu kada je tom trakom naišlo treće vozilo ( „Fiat Punto“).

Na osnovu pravilno utvrđene činjenice postojanja alkoholisanosti tuženog i utvrđene činjenice da je tužilac isplatio oštećenom M.B. na ime naknade materijalne štete potraživani iznos, pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos koji je on isplatio oštećenom, ali ne prema odredbama Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, s obzirom na to da se na konkretan slučaj primenjuje Zakon o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, broj 30/96, sa kasnijim izmenama i dopunama), koji je važio na dan nastanka štetnog događaja. Polazeći od toga, drugostepeni sud je ocenio da je pravilan pravni zaključak prvostepenog suda da je isplatom naknade štete oštećenom licu, tužilac stupio u njegovo pravo prema tuženom, kao licu odgovornom za štetu, za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove. U konkretnom slučaju, tuženi koji je prouzrokovao štetu upravljajući motornim vozilom pod dejstvom alkohola, nije dokazao nepostojanje uzročne veze između alkoholisanosti i nastale štete, a na njemu je teret dokazivanja te činjenice, pa je stoga dužan da tužiocu kao osiguravaču isplati štetu koju je kao osiguravač isplatio oštećenom nastupanjem osiguranog slučaja, koji je skrivio tuženi kao tužiočev osiguranik.

Međutim, drugostepeni sud je ocenio da se žalbom tuženog osnovano ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno dosudio kamatu na iznos koji je tužilac isplatio oštećenom od 19. maja 2005. godine (datum poslednje isplate). Naime, na isplaćeno regresno potraživanje tužilac ima pravo na kamatu počev od dana kada je tuženog kao regresnog obveznika pozvao da ispuni obavezu na način predviđen odredbom člana 324. ZOO, prema kojoj dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni obavezu u poku određenom za ispunjenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 36/11, 72/11, 49/13-Odluka US, 53/13 i 74/13-Odluka US), koji se primenjivao na konkretan slučaj nakon stupanja na snagu, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut tužbom pred Opštinskim sudom u Inđiji 5. septembra 200 7. godine, a da je pravnosnažno okončan pred Apelacionim sudom u Novom Sadu 30. januara 201 4. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak ukupno trajao šest godina i četiri mesec a, što može dovesti u pitanje da li je postupak okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi isplate – regresiranja tužioca od tuženog – podnosioca ustavne žalbe, na ime materijalne štete nastale nakon saobraćajnog udesa u kojem je učestvovao podnosilac ustavne žalbe. Polazeći od toga da je parnični sud do donošenja prvostepene presude održao devet ročišta na kojima je iz vršio saobraćajno veštačenje koje je po prirodi stvari bilo nužno, kao i saslušao veštaka saobraćajne struke , jer je od nalaza i mišljenja veštaka bitno zavisilo utvrđenje činjenice ko je prouzrokovao štetu upravljajući motornim vozilom, a u daljem toku postupka saslušao i tuženog u svojstvu parnične stranke , kao i svedoka, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju odlučivalo o složeni m činjeničnim i pravnim pitanjima, a sud je predizimao potrebne mere da ne bude većih zastoja u sprovođenju dokaznog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac i njegov punomoćnik nisu doprineli dužem trajanju parničnog postupka.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon četiri i po godine doneo prvostepenu presudu, a da je osporena drugostepena presuda doneta nakon nešto više od jedne godine. Imajući u vidu da je prvostepeni preduzeo sve mere da u sprovođenju dokaznog postupka nema većih zastoja, da se radilo o složenom postupk u, kao i da je pred drugostepenim sudom postupak završen za godinu dana, to Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju parnični postupak okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Imajući u vidu sve navedeno , Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji, u predmetu P. 390/10 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje osporenim presudama, Ustavni sud naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta u pogledu pravilne primene merodavnog prava. Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio žalbene navode podnosioca, zbog čega nisu potkrep ljene tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemč enog članom 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti