Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra, zbog neažurnosti sudova u odlučivanju o novčanoj kazni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Blagoja Stojiljkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Blagoja Stojiljkovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8487/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 440/97) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Blagoje Stojiljković iz Beograda je 14. decembra 2009. godine podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku navedenom u izreci.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da je 1997. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu radi poništaja odluke kojom mu je izrečena novčana kazna zbog povrede radne obaveze; da je o zahtevu odlučeno presudom tog suda P1. 791/2001 od 5. marta 2002. godine; da je navedena presuda ukinuta u st. 1. i 4. izreke i da je „usledio nastavak suđenja zbog sudskih troškova i delimičnog usvajanja tužbenog zahteva“. Podnosilac dalje navodi da je protiv presude od 3. oktobra 2005. godine podneo žalbu i da je „po nalogu Okružnog suda u Beogradu prvostepeni sud 16. marta 2007. godine doneo rešenje o ispravci navedene presude, a da se spisi predmeta nalaze u Okružnom sudu u Beogradu od 30. aprila 2007. godine i da još nije doneta pravnosnažna odluka.

Podnosilac traži od Ustavnog suda da poništi kao nezakonito „rešenje broj 271/ 1 od 23. maja 1997. godine“ i da mu dosudi naknadu štete na ime pretrpljenih duševnih bolova, ugleda i časti u iznosu od 4.050.000 dinara, „sa zateznom kamatom od dana kada je istaknuta, uvećana za kumulativne duševne patnje“ u iznosu od 5.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8487/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 440/97), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. juna 1997. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog preduzeća „PIB – INŽENjERING“ iz Beograda, radi poništaja rešenja direktora tuženog kojim je podnosiocu izrečena novčana kazna u visini od 20% mesečne zarade u trajanju od tri meseca. Tužba podnosioca je 23. juna 1997. godine dostavljena Drugom opštinskom sudu na dalju nadležnost. Tužilac je podneskom od 5. februara 1998. godine preinačio tužbu, ističući i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova izazvanih pobijanim rešenjem tuženog. Postupajući sud je u periodu od godinu dana dva puta doneo rešenje kojim se ne dozvoljava preinačenje tužbe, a oba rešenja su po žalbi tužioca ukinuta od strane Okružnog suda u Beogradu. Do donošenja prve prvostepene presude sud je zakazao 14 ročišta, od kojih tri nisu održana iz razloga koji se ne mogu pripisati tužiocu, a u dokaznom postupku sud je saslušao dva svedoka. Zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca na ročište 10. decembra 1999. godine, doneto je rešenje o mirovanju postupka, a 31. marta 2000. godine tužilac je podneo predlog da se postupak nastavi. Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 440/97 od 5. marta 2002. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, u delu kojim je tužiocu izrečena novčana kazna (stav 1.); odbijen je zahtev za poništaj rešenja direktora tuženog u delu kojim je odlučeno o odgovornosti tužioca (stav 2.); odbijen je zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete (stav 3.) i odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka (stav 4.). Sud je u obrazloženju presude ocenio da je tužilac odgovoran za učinjenu povredu radne obaveze, ali da novčana kazna nije izrečena u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. S obzirom na to da je ocenio zakonitom odluku o disciplinskoj odgovornosti tužioca, sud je odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete. Presuda je dostavljena tužiocu 18. maja 2002. godine.

Protiv navedene prvostepene presude žalbe su izjavile obe parnične stranke, a Okružni sud u Beogradu je 28. avgusta 2002. godine doneo presudu GžI. 1114/02, kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i stavom prvim izreke potvrdio prvostepenu presudu u st. 2. i 3. Stavom drugim izreke navedene drugostepene presude usvojena je žalba tuženog, ukinuta prvostepena presuda u st. 1. i 4. i a predmet vraćen tom sudu na ponovno odlučivanje. Okružni sud u Beogradu je u obrazloženju istakao da je sud u radnom sporu ovlašćen da ocenjuje zakonitost izrečene sankcije, a ne i njenu celishodnost, zbog čega je ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o izricanju novčane kazne, a odluka o troškovima je morala biti ukinuta, jer ona zavisi od uspeha stranaka u sporu. Presuda je dostavljena tužiocu 8. novembra 2002. godine.

Tužilac je 18. novembra 2002. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude, koju je prvostepeni sud 7. februara 2003. godine Vrhovnom sudu Srbije. Taj sud je 4. marta 2003. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, jer nisu dostavljeni preko drugostepenog suda. Vrhovni sud Srbije je u stavu 1. izreke presude Rev. II 320/03 od 23. aprila 2004. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude, u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu da sud poništi odluku tuženog o disciplinskoj odgovornosti tužioca. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju naveo da se u konkretnom slučaju ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa, već o sporu radi poništaja rešenja kojim je izrečena novčana kazna – u kome revizija nije dozvoljena. Stavom 2. izreke revizijske presude odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude, u delu u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju presude ocenio da tuženi nije odgovoran za štetu koju je tužilac eventualno pretrpeo, jer je u prvostepenom postupku utvrđeno da je zakonita odluka o disciplinskoj odgovornosti tužioca, a da je zakonitost tog odlučivanja potvrđena u delu presude koji se ne može pobijati revizijom. Presuda je dostavljena tužiocu 18. juna 2003. godine.

Tužilac je 4. aprila 2003. godine podneo predlog za ponavljanje postupka, u kome je naveo da je u međuvremenu saznao da je tuženi u toku 2000. godine dobio drugi naziv, pa punomoćnik tuženog nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice. Postupajući sud je 25. juna 2003. godine naložio tužiocu da uredi predlog za ponavljanje postupka, tako što će navesti zakonski osnov po kome traži ponavljanje, okolnosti iz kojih proizlazi da je predlog podnet u zakonskom roku i dokaze kojima potkrepljuje svoje navode. Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 791/01 od 16. septembra 2003. godine odbacio predlog tužioca kao neblagovremen, jer je utvrdio da je tužilac podneskom od 7. februara 2003. godine obavestio sud da je tuženi promenio naziv i u tom smislu precizirao tužbu, iz čega sledi da je tužilac tada znao za razlog zbog koga traži ponavljanje postupka. Žalba tužioca izjavljena protiv navedenog rešenja odbijena je kao neosnovana rešenjem Okružnog suda u Beogradu GžI. 2398/03 od 3. decembra 2003. godine.

U ponovnom postupku, u kome je odlučivano o delu tužbenog zahteva za poništaj odluke tuženog u delu kojim je tužiocu izrečena novčana kazna, održana su ročišta 1. juna 2005. godine i 3. oktobra 2005. godine i izveden dokaz saslušanjem svedoka i tužioca u svojstvu parnične stranke, nakon čega je rasprava zaključena.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 216/05 od 3. oktobra 2005. godine odbijen je tužbeni zahtev za poništaj odluke tuženog u delu kojim je izrečena novčana kazna (stav 1.) i obavezan tužilac da plati tuženom troškove parničnog postupka (stav 2.). Sud je u obrazloženju ocenio da je disciplinska mera izrečena u okviru zakonskog minimuma i u skladu sa odredbama pojedinačnog i opšteg kolektivnog ugovora. Presuda je dostavljena tužiocu 14. novembra 2005. godine, koji je protiv nje izjavio žalbu 18. novembra 2005. godine. Tuženi je osporio odluku o troškovima postupka sadržanu u navedenoj prvostepenoj presudi, navodeći da je sud pogrešno utvrdio vrednost predmeta spora, pa mu je samim tim dosuđen manji iznos troškova od traženog. Okružni sud u Beogradu je pre odlučivanja o podnetim žalbama dva puta vratio spise predmeta prvostepenom sudu: 5. aprila 2006. godine, jer žalba nije dostavljena tuženom i 5. marta 2007. godine, jer u uvodu presude nije pravilno označen naziv tuženog. Postupajući sud je 16. marta 2007. godine doneo rešenje o ispravci presude u navedenom smislu, a presudom Okružnog suda u Beogradu GžI. 2222/07 od 1. jula 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, dok je žalbu tuženog sud usvojio i prvostepenu presudu ukinuo, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Navedena presuda je dostavljena tužiocu 4. marta 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu, pred kojim je nastavljen postupak, doneo je rešenje P. 8487/10 od 7. maja 2010. godine, kojim je obavezao tužioca da tuženom naknadi iznos od 123.750 dinara na ime troškova parničnog postupka. Navedeno rešenje je dostavljeno tužiocu 24. maja 2010. godine. Žalba tužioca izjavljena protiv tog rešenja odbijena je rešenjem Višeg suda u Beogradu GžI. 1556/10 od 3. novembra 2010. godine, koje je dostavljeno tužiocu 21. decembra 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta sadržine navedenog Ustavom zajemčenog prava, od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku («Službeni list SFRJ», br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i «Službeni list SRJ», br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, a kojima je bilo propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Saglasno prelaznim odredbama Zakona o parničnom postupku («Službeni glasnik RS», br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.). Odredbama člana 10. istog Zakona propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 3. juna 1997. godine podnošenjem tužbe, a da je pravnosnažno okončan rešenjem Višeg suda u Beogradu GžI. 1556/10 od 3. novembra 2010. godine, dostavljenim tužiocu 21. decembra 2010. godine, kojim je odlučeno o preostalom tužbenom zahtevu.

Ustavni sud konstatuje da je period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda, među kojima je i pravo svakoga da sud o njegovim pravima i obavezama odluči u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se prilikom utvrđivanja razumne dužine parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja postupka.

U vezi sa dužinom sudskog postupka čija se opravdanost osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao preko trinaest godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, polazeći od toga da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je mišljenja da predmetni spor nije bio posebno složen u pogledu činjeničnih i pravnih pitanja, imajući u vidu da je sud trebalo da utvrdi da li je tužilac odgovoran za povredu radne obaveze zbog koje mu je izrečena novčana kazna i da li je ta kazna izrečena u skladu sa zakonom.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u toku postupka, Ustavni sud je utvrdio da je zbog izostanka podnosioca sa ročišta određeno mirovanje postupka - čime je postupak produžen za četiri meseca, ali da se zbog toga ne može zaključiti da je podnosilac bitno doprineo ukupnom trajanju predmetnog postupka. Ustavni sud konstatuje da je tužilac 5. februara 1998. godine preinačio tužbu i da je odlučivanje o dozvoljenosti tog preinačenja produžilo postupak za oko godinu dana, ali nalazi da podnosilac za to ne snositi odgovornost, već postupajući sud.

Ocenjujući postupanje suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je najpre utvrdio da je prvostepeni sud nije pokazao efikasnost i delotvornost u postupanju, jer je održao 13 ročišta za glavnu raspravu, a saslušao samo tri svedoka. Ustavni sud je dalje utvrdio da je postupajući sud dozvolio preinačenje tužbe tek nakon što je Okružni sud u Beogradu drugi put ukinuo prvostepeno rešenje kojim je odbijeno preinačenje. Takođe, sud je propustio da reviziju tužioca dostavi Vrhovnom sudu Srbije preko drugostepenog suda, saglasno odredbi člana 390. stav 4. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, zbog čega su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu. Konačno, Ustavni sud je utvrdio da je postupajući sud u ponovnom postupku dva puta povredio odredbe merodavnog procesnog zakona, što je za dve godine produžilo postupak odlučivanja o žalbi protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 216/05 od 3. oktobra 2005. godine. Naime, spisi predmeta su dva puta vraćeni prvostepenom sudu, najpre zbog toga što je propustio da dostavi tuženom žalbu protivne strane, a potom jer nije pravilno označen naziv tuženog u uvodu presude, što je iziskivalo donošenje rešenja o ispravci presude. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da odgovornost za dugo trajanje postupka snosi i Okružni sud u Beogradu, koji procesne smetnje za postupanje po žalbi protiv navedene presude nije otklonio odjednom, već je tek posle godinu dana ponovo vratio spise prvostepenom sudu. Pored toga, taj sud nakon donošenja navedenog rešenja o ispravci prvostepene presude nije odlučio o podnetim žalbama dve godine i tri meseca.

Po oceni Suda, predmet spora nije bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da se radilo o radnom sporu u kome nije ocenjivana zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca, već odluke kojom mu je izrečena novčana kazna u trajanju od tri meseca.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1 8487/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 440/97) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede navedenog ustavnog prava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio značaj prava za podnosioca, doprinos podnosioca ustavne žalbe, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud je, pritom, imao u vidu da je o pretežnom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, odnosno o zakonitosti rešenja tuženog preduzeća u delu kojim je utvrđena disciplinska odgovornost podnosioca, odlučeno u roku koji se može oceniti razumnim. Ustavni sud ukazuje da je u preostalom delu predmetnog parničnog postupka odlučivano isključivo o zakonitosti navedenog rešenja u delu kojim je izrečena disciplinska sankcija, kao i o troškovima parničnog postupka. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je podnosiocu u disciplinskom postupku izrečena novčana kazna u visini od 20% mesečne zarade u trajanju od tri meseca, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac osporava rešenje tuženog preduzeća „PIB – INŽENjERING“ iz Beograda broj 271/ 1 od 23. maja 1997. godine, kojim je odlučeno o njegovoj disciplinskoj odgovornosti za povredu radne obaveze. Imajući u vidu da osporeni akt nije doneo državni organ ili organizacija u vršenju javnih ovlašćenja, Ustavni sud je ocenio da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava, odnosno člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti