Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam godina i dva meseca. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je preostali deo žalbe odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. S. iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P1. 1140/04, kasnije predmetu Osnovnog suda u Boru P1. 9/12, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S. iz Bora je , 26. marta 2013. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog sud Rev2. 453/12 od 20. decembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3194/10 od 28. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na rad iz člana 60. Ustava i načela zabrane diskriminacije po osnovu invalidnosti iz člana 21. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku u kome su donete osporene presude.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je u parničnom postupku u kome su donete osporene presude podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je podnositeljka podnela tužbu 24. oktobra 2004. godine, a postupak je okončan donošenjem presude po reviziji 20. decembra 2012. godine, što nije u skladu sa odredbama člana 10. stav 1. i člana 435. Zakona o parničnom postupku; da je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje s obzirom na to da su pobijane presude zasnovane na proizvoljnoj primeni materijalnog prava i ne sadrže valjano i na zakonu zasnovano obrazloženje, što se u ustavnoj žalbi detaljno obrazlaže; da je s obzirom na iznetu povredu prava na pravično suđenje, podnositeljki povređeno i pravo na rad i izvršena njena diskriminacija po osnovu invalidnosti – preostale radne sposobnosti; da je nezakonitim vođenjem parničnog postupka od strane navedenih sudova podnositeljka bila izložena pravnom nasilju i produženoj neizvesnosti u vezi pravne situacije, što je uticalo na narušavanje njene psihičke ravnoteže i osećaj pravne nesigurnosti, po kom osnovu ona ima pravo na naknadu kako materijalne, tako i nematerijalne štete, i to: zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 450.000 dinara, zbog povrede prava na pravično suđenje – 400.000 dinara, zbog diskriminacije po osnovu invalidnosti – 500.000 dinara i zbog povrede prava na rad - 400.000 dinara, tj. ukupno 1.750.000 dinara, a takođe i na naknadu troškova parničnog postupka kojima je bila izložena, kao i naknadu troškova sastava ustavne žalbe u ukupnom iznosu od 450.000 dinara. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke, naloži Vrhovnom kasacionom sudu da donese novu odluku o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3194/10 od 28. oktobra 2011. godine i da podnositeljki dosudi naknadu štete i troškova kao što je napred navedeno.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Boru P1. 9/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. oktobra 2004. godine podnela Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tužene O. š. „Đ. J.“ iz K, sa predlogom da sud poništi rešenje direktora tužene o prestanku radnog odnosa tužilje i naloži tuženom da tužilju vrati na rad.

Opštinski sud u Boru je prvu prvostepenu presudu u ovom sporu P1. 1140/04 doneo 15. marta 2005. godine, tj. posle nepunih pet meseci od podnošenja tužbe i njome usvojio tužbeni zahtev. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 29. juna 2005. godine.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je 30. juna 2005. godine izjavila žalbu.

Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž1. 1688/05 od 31. oktobra 2005. godine ukinuo ožalbenu presudu P1. 1140/04 od 15. marta 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje zbog pogrešne primene merodavnog materijalnog i procesnog prava. Ova presude je dostavljena punomoćniku tužilje 22. maja 2007. godine, tj. posle godinu i skoro sedam meseci od donošenja.

Ponovni prvostepeni postupak je započet dostavljanjem podneska tužilje Opštinskom sudu u Boru 4. juna 2007. godine, a glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 13. septembra 2007. godine.

Opštinski sud u Boru je presudom P1. 545/07 od 13. septembra 2007. godine usvojio tužbeni zahtev, poništio rešenje tuženog broj 322 od 16. septembra 2004. godine o prestanku radnog odnosa tužilje i odluku Školskog odbora tuženog broj 360 od 7. oktobra 2004. godine kojom je odbijena žalba tužilje protiv rešenja direktora i obavezao tuženog da tužilju rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i radnom iskustvu i da joj prizna sva prava po osnovu rada, počev od dana donošenja nezakonite odluke do dana vraćanja na rad (stav prvi izreke) i obavezao tuženu da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.900 dinara (stav drugi izreke). Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 11. marta 2008. godine.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude 10. marta 2008. godine. Tužilja je odgovorila na žalbu tužene podneskom od 25. marta 2008. godine, a zatim i podneskom od 7. jula 2008. godine.

Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 828/08 od 15. jula 2009. godine vratio spise Opštinskom sudu u Boru radi otklanjanja procesnog nedostatka.

Drugostepeni postupak je nastavljen pred Apelacionim sudom u Beogradu, otvaranjem rasprave koja je sprovedena na ročištima održanim 18. jula, 10. oktobra i 28. oktobra 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž. 3194/10 od 28. oktobra 2011. godine preinačio prvostepenu presudu Opštinskog sud u Boru P1. 545/07 od 13. septembra 2007. godine, u delu stava prvog i drugog njene izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje da se ponište rešenje direktora tužene broj 322 od 16. septembra 2004. godine i odluka Školskog odbora tužene broj 360 od 7. oktobra 2004. godine i da se obaveže tužena da tužilju rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i radnom iskustvu i da se obaveže tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.900 dinara, a ukinuo prvostepenu presudu u ostalom delu stava prvog njene izreke i odbacio tužbu tužilje u delu zahteva da joj tužena prizna sva prava po osnovu rada počev od dana podnošenja nezakonite odluke do dana vraćanja na rad (stav prvi i drugi izreke osporene presude); odbio zahtev tužene da joj tužilja naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka, odbio zahtev tužilje da joj tužena naknadi troškove parničnog postupka po žalbi i obavezao tužilju da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 61.500 dinara (st. treći do peti izreke drugostepene presude).

U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da u skladu sa odredbama članom 65. Zakon o radnim odnosima u državnim organima, koji se primenjuje u konkretnom slučaju, smanjenje broja zaposlenih može biti posledica smanjenja obima posla, a to je slučaj kada se zbog smanjenja broja učenika smanji obim poslova, pa time nastane potreba za kombinovanim odeljenjima; da je u konkretnom slučaju došlo do kombinacije razredne nastave i časova rada u pripremnim odeljenjima, zbog čega je prestala potreba za radom tužilje, zato što tužilja nije bila u mogućnosti da radi sa učenicima, imajući u vidu pravne posledice donetog rešenja Republičkog fonda penzijsko-invalidskog osiguranja, na osnovu koga tužilja ne može da radi sa učenicima; da se ovde kao sporno pravno pitanje postavilo od kakvog je značaja okolnost što je tužena zasnovala radni odnos sa novom učiteljicom na čemu insistira pobijana presuda, ali je ta okolnost u konkretnom slučaju bez značaja; da je G. T. nastavnik razredne nastave, a S. Đ. u kombinovanom odeljenju razredne nastave i pripremnog odeljenja; da tužilja ne može da bude raspoređena na ove poslove – da radi kao nastavnik razredne nastave, odnosno da radi u naznačenom kombinovanom odeljenju, pošto rad u svakom od tih odeljenja podrazumeva rad sa učenicima, što tužilja ne može da radi; da bi ta okolnosti bila od pravnog značaja samo u situaciji da je tužilja radno sposobna da obavlja ove poslove; da kada pobijana presuda tvrdi da je tužilja bila izložena šikaniranju, tada to u odnosu na pravno važne činjenice za odluku u ovoj parnici ne sledi kod izloženog; da tužilja nije priložila i predložila dokaze na okolnost da bi mogla biti raspoređena na poslove koji odgovaraju njenom znanju, stručnoj spremi i radnim sposobnostima, a iz rezultata izvedenih dokaza sledi da ona nije mogla obavljati poslove u odnosu na koje su primljeni naznačeni izvršioci.

Tužilja je protiv navedene drugostepene presude neposredno izjavila reviziju 22. februara 2012. godine, koja je odbačena kao nedozvoljena, rešenjem Osnovnog suda u Boru P1. 9/12 od 23. februara 2012. godine, a 29. februara 2012. godine je izjavila reviziju preko punomoćnika, na koju je tužena odgovorila 20. marta 2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, osporenom presudom Rev2. 453/12 od 20. decembra 2012. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3194/10 od 28. oktobra 2011. godine. U obrazloženju revizijske presude se navodi: da je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, budući da je pobijana presuda jasna, nije protivrečna i sadrži razloge o bitnim činjenicama; da je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u pobijanoj drugostepenoj presudi pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se ponište rešenja tužene kojima joj je prestao radni odnos i obaveže tužena da je vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće poslove i sažeto iznose ključni razlozi za takav zaključak.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Sl užbeni glasnik RS“ , br. 125/04 i 11/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); odredbom člana 435. - da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova .

Zakonom o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91 i 39/02), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, članom 64. stav 2. tačka 6) je propisano da se zaposlenom otkazuje radni odnos kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu; članom 65. stav 1. je propisano da ako je u državnom organu došlo do smanjenja broja zaposlenih, odnosno postavljenih lica, usled promena u organizaciji i metodu rada, odnosno usled smanjenja obima i ukidanja poslova, zaposleni i postavljena lica raspoređuju se na radna mesta u istom ili drugom državnom organu koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi.

Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ( "Službeni glasnik RS", br. 62/03, 64/03, 58/04 i 62/04), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, odredbama člana 111. je bilo propisano da u radni odnos u ustanovi može da bude primljen nastavnik, vaspitač i stručni saradnik, pod uslovima propisanim zakonom i ako: 1) ima odgovarajuće obrazovanje; 2) ima psihičku, fizičku i zdravstvenu sposobnost za rad sa decom i učenicima; 3) nije osuđivan pravnosnažnom presudom za krivično delo za koje je izrečena bezuslovna kazna zatvora u trajanju od najmanje šest meseci ili nije pravnosnažnom presudom osuđen za krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala (stav 1.); da se u slovi iz stava 1. ovog člana dokazuju se prilikom prijema u radni odnos i proveravaju se u toku rada (stav 2.), da n astavniku, vaspitaču i stručnom saradniku prestaje radni odnos ako se u toku radnog odnosa utvrdi da ne ispunjava uslove iz stava 1. ovog člana ili ako odbije da se podvrgne lekarskom pregledu (stav 3.); odredbom člana 132. stav 1. je bilo propisano da r adni odnos zaposlenog u ustanovi prestaje u skladu sa zakonom na osnovu rešenja direktora.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe, 22. oktobra 2004. godine, a da je postupak okončan donošenjem revizijske presude Vrhovnog kasacionog suda, 20. decembra 2012. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem revizijske presude trajao osam godina i dva meseca, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde nije radilo o posebno složenom sporu, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu opravdati dužinu trajanja osporenog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo imao poseban značaj za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da je tužbom tražila poništenje rešenja o prestanku radnog odnosa i otklanjanje posledica tog rešenja, a podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je, utvrdio da su nadležni sudovi dali odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka, svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem, koje nije bilo u skladu sa obavezama iz člana 10. Zakon o parničnom postupku, posebno imajući u vidu hitnu prirodu postupka u radnim sporovima. Neefikasnost nadležnih sudova je posebno došla do izražaja u neprihvatljivo dugom trajanju drugostepenog postupka. Tako je u postupku po žalbi tužene izjavljenoj 30. juna 2005. godine, iako je Okružni sud u Zaječaru odlučio u primernom roku, rešenjem donetim 31. oktobra 2005. godine, to rešenje dostavljeno punomoćniku tužilje tek posle godinu i nepunih sedam meseci od donošenja; postupak po žalbi tužene, izjavljenoj 10. marta 2008. godine, započeo je pred Okružnim sudom u Zaječaru, da bi se završio donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu i trajao preko tri godine. Opštinski sud u Boru je sprovodio prvostepeni postupak izuzetno ekspeditivno (prvi prvostepeni postupak je trajao manje od pet meseci, a ponovni prvostepeni postupak – tri meseca), ali je pismene otpravke donetih presuda dostavljao u neprihvatljivo dugim rokovima (tri i po meseca, odnosno šest meseci od donošenja presude). Pri tome postupanje prvostepenog suda se ne može oceniti kao delotvorno, imajući u vidu da je njegova prva prvostepena presuda ukinuta, a druga, posle otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom – preinačena.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno trajanje osporenog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije bliže opredelili u čemu se šteta sastoji, niti pružila dokaze o pretrpljenoj šteti, zbog čega je ocenio da nema Ustavom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnositeljke na pravično suđenje osporenim presudama Vrhovnog kasacionog sud Rev2. 453/12 od 20. decembra 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3194/10 od 28. oktobra 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava povređeno time što nadležni sudovi nisu na zakonu zasnovali i obrazložili svoju odluku, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi dao iscrpne, jasne i argumentovane razloge za svoju odluku, kojom je preinačio prvostepenu presudu u korist protivne parnične stranke, a kojima je inače odgovoreno na sva pitanja istaknuta i u ustavnoj žalbi, pri čemu takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Vrhovni kasacioni sud je takvu odluku potvrdio osporenom presudom, nalazeći da u postupku nema bitnih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku i da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pravilno primenjeno materijalno pravo, dajući za svoj stav sažeto obrazloženje, a na šta ga ovlašćuje i član 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da revizijski sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava. Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda u osnovi traži da kao „nadrevizijski“ sud još jednom oceni zakonitost i pravilnost osporenih odluka.

S obzirom na to da se tvrdnje o povredi prava podnositeljke na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, kao i o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, i to po osnovu invaliditeta, zasnivaju na istim navodima kao i tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, za koju je Ustavni sud utvrdio da nije potkrepljena ustavnopravno prihvatljivim razlozima, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na rad i povredi načela zabrane diskriminacije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , tj. sastava ustavne žalbe , Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti