Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro jedanaest godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, dok je deo žalbe koji se odnosi na meritum odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Jovanovića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Jovanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56703/10 (inicijalno predmet Drugog o pštinskog suda u u Beogradu P. 3488/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Jovanović iz Čačka podneo je Ustavnom sudu, 14. marta 2014. godine, preko punomoćnika Dragane Lj. Janković, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 532/12 od 16. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. st. 1. i 2. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao iz zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56703/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3488/03).

Podnosilac smatra da je neopravdano dugim trajanje m spora, koji je vodio protiv poslodavca, od deset godina i devet meseci, s tim što je samo žalbeni postupak trajao više od četiri godine, pretrpe o povredu prava na suđenje u razumnom roku , u odnosu na deo postupka koji je pravnosnažno okončan. Ističe i povredu ostalih označenih ustavnih prava, jer je ustavnom žalbom osporenom presudom pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev za isplatu prekovremenog rada, za određene mesece kako je tužbom traženo, iako, po mišljenju podnosioca "nijedan radnopravni propis ne daje pravo poslodavcu da o pravima, obavezama i odgovornosti zaposlenog odluči svojim aktom (odlukom ili rešenjem) , koji bi kao takav bio konačan, a posebno ne o pitanjima koja se uređuju ugovorom o radu ". Smatra da je pogrešan zaključak apelacionog suda da podnosiocu ne pripada tražena naknada po osnovu prekovremenih sati iz razloga što je ona obračunata u skl adu sa rešenjem od 5. aprila 2002. godine, ugovorom o radu od 6. aprila 2002. godine i odlukom tuženog od 8. maja 2002. godine. Kako je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1170/12 od 18. juna 2012. godine (dostavljena je i drugostepena odluka – presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 6567/12 od 6. marta 2013. godine), u pravnoj stvari njegovog kolege , usvojen njegov tužbeni zahtev povodom prekovremenih sati , to je ovim postupanjem sudova ne samo povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, nego i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i pravo na rad, s obzirom na to da podnosilac, kao tužilac u ovom radnom sporu, ističući napred izneto, nije uspeo sa žalbom i da mu je ova naknada na ime prekovremenih sati ostala uskraćena osporenom sudskom presudom . Predlaže da se usvoji ustavna žalba, utvrdi povreda označenih prava, poništi drugost epena presuda u delu u kojem se potvrđuje prvostepena presuda u odbijajućem delu povodom isplate prekovremenih sati za period april – oktob ar 2002. godine, sa pripadajućim kamatama. Podnosilac zahteva i naknadu nematerijalne štete u pogledu trajanja postupka do delimičnog okončanja parnice osporenom drugostepenom presudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta , sada , Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56703/10 (inicijalno predmet P. 3488/03 Drugog opštinskog suda u Beogradu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 1 9. maja 2003. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog poslodavca "Ratko Mitrović - Holding" a.d, Beograd , radi duga. U tužbi je navedeno da je tužilac stalno zaposlen kod tuženog u Društvu "Čačak", da je rešenjem, donetim 5. aprila 2002. godine, o upućivanj u na privremeni rad u inostranstvo upućen za potrebe "ino-gradnje" na gradilište u "Hanti Mansijsk" u Rusiji, sa početkom od 6. aprila 2002. godine, na kome je ostao do 9. novembra 2002. godine, o čemu je zaključio ugovor o pravima i obavezama poslodavca i zaposlenog na privremenom radu u inostranstvu, te da je suprotno odredbama ugovora, kao i aktima preduzeća, te Zakona o radu, poslodavac ostao dužan tužiocu sledeće: putne troškove na ime odlaska i povratka sa gradilišta; tri dnevnice za vreme provedeno u putovanju; prekovremene sate koje je ostvario na radu u ino stranstvu, a suprotno članu 3. ugovora; novac oduziman na ime depozita; regres za godišnji odmor u 2002. godini; deo poreza i doprinosa koje je poslodavac plaćao neredovno i dve dnevnice kada je učestvovao u organizovanom štrajku. Uz tužbu je dostavljeno samo rešenje od 5. aprila 2002. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 3488/03. Nakon prvog zakazanog, ali odloženog ročišta, jer je tužiocu naloženo da dostavi potrebne dokaze, od 8. oktobra 2003. godine, sa sledećeg ročišta zakazanog za 5. decembar 2003. godine su izostale obe stranke iako uredno pozvane, pa je Opštinski sud doneo rešenje P. 3488/03 od 5. decembra 2003. godine da se utvrđuje da postupak miruje. Punomoćnik tužioca je tražio nastavak podneskom od 15. marta 2004. godine (kada je i dostavio dokaze sa zakašnjenjem od četiri meseca) , i prvo naredno ročište je održano 26. maja 2004. godine. Podneskom od 22. maja 2009. godine tuženi je podneo protivtužbu, navodeći da je tužiocu isplatio zarade za maj, jul i septembar 2002. godine u većem iznosu.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 3488/03 od 22. septembra 200 9. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i delimično usvojen zahtev tuženog - protivtužioca, bilo je zakazano 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 12 nije održano. U ovom delu postupka, saslušani su tuž ilac u svojstvu parnične stranke, predstavnik tuženog i određeni sudski veštak, izvedeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, uz dopunsko veštačenje i izjašnjenje veštaka, te pročitani brojni pismeni dokazi. Od 12 ročišta koja nisu održana, dva nisu održ ana zbog sprečenosti postupajućeg sudij e, a preostala, jer nije bilo uredne dostave poziva za tuženog, ili je tuženi nekoliko puta svoje podneske odnosno izjašnjenja dostavljao neposredno na/pred ročište, jer je veštak tražio odlaganje ili kasnio sa izjašnjenjem na primedbe stranaka, ali i zato što je tužilac jednom izostao iako je bio uredno pozvan pozivom za saslušanje u svojstvu parnične stranke ili što nije blagovremeno dostavio dokaze o izvršenoj uplati troškova za dopunsko veštačenje. Dva ročišta, od održanih ročišta , sud je odložio, i to jedno na n eodređeno vreme, radi dostavljanja dokaza od strane, prvenstveno tužioca, a zatim i tuženog. U jednom navratu punomoćniku tužioca je bilo potrebno više od šest meseci da se izjasni po nalogu suda, a jednom je četiri meseca kasnio sa dostavljanjem dokaza o uplati predujma troškova za veštačenje.

Rešavajući o žalbi tužioca-protivtuženog, izjavljenoj 1 6. novembra 200 9. godine (u kojoj su izneti identični navodi kao i u ustavnoj žalbi povodom odbijenog tužbenog zahteva za neisplaćeni prekovremeni rad) , kao i žalbi tuženog-protivtužioca od 10. novembra 2009. godine, Apelacioni sud u Beogradu je, najpre, rešenjem Gž. 6249/10 od 31. avgusta 2011. godine, vratio nerazmotrene spise predm eta novonadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu , radi dopune postupka u pogledu sastava veća . Spisi predmeta su dostavljeni 13. septembra 2011. godine nadležnom prvostepenom sudu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56703/95 od 17. novembra 2011. godine ispravljena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3488/03 od 22. septembra 2009. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 532/12 od 1 6. oktobra 2013. godine, u prvom stavu izreke, odbijene su kao neosnovan e žalb e tuž ioca i tuženog i potvrđena ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3488/03 od 22. septembra 2009. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56703/95 od 17. novembra 2011. godine, u delu stava prvog izreke na ime depozita za period od maja zaključno sa oktobrom 2002. godine i u odbijajućem delu stava drugog izreke za isplatu na ime dnevnica za putovanja 6. aprila 2002. i 9. no vembra 2002. godine, u odr eđenim iznosima, sa pripadajućim kamatama, zatim na ime razlike n eisplaćenog regresa u određenom iznosu sa pripadajućom k amatom, kao i za zakonsku zateznu kamatu na iznos dosuđenog regresa iz stava prvog izreke u određenom iznosu, a sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2003. do 29. aprila 2009. godine, te na ime neisplaćenih prekovremenih sati, i to za mesece od aprila zaključno sa oktobrom 2002. godine u određenim pojedinačim mesečnim iznosima u američkim dolarima, te sa domicilnim kamatama na te iznose; u drugom stavu izreke je preinačena prvost epena presuda, ispravljena navedenim rešenjem u delu stava prvog iz reke u pogledu kursa konverzije; u trećem stavu izreke Apelacioni sud je ukinuo prvostepenu presudu, ispravljenu navedenim rešenjem, u delu stavova prvog i drugog izreke u odnosu na uplatu doprinosa nadležnim fondovima i vratio predmet prvoste penom sudu na ponovno suđenje, dok je u četvrtom stavu izreke ukinuo prvostepenu presudu, ispravljenu navedenim rešenjem, u delu stavova prvog i drugog izreke , i to na ime razlike poreza na dohodak građana za određene mesece, te u tom delu odbacio tužbu. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, taj sud stao na stanovište da je, na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, a posebno nalaza veštaka, pravilan i zaključak prvostepenog suda da je tužiocu isplaćena naknada za prekovremene sate i da isti nema pravo na ponovnu isplatu u spornom periodu. Ova presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 12. februara 2014. godine i podnosilac je deo ove presude kojom je pravnosnažno odbijen njegov zahtev za isplatu duga na ime prekovremenih sati osporio ustavnom žalbom, kao i trajanje postupka do donošenja ove presude .

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je, sada, pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu dobio novi broj P. 44164/13, a nakon dva održana i jednog neodržanog ročišta, doneta je presuda 8. juna 2015. godine, kojom je u prvo m stavu konstatovano da je povučena tužba kojom je tužilac-protivtuženi tražio d a sud obaveže tuženog da izvrši uplatu pripadajućih doprinosa nadležnim fondovima (bliže određeno u prvom stavu izreke), dok je u drugom stavu izreke odbijen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca da mu tužilac- protivtuženi na ime n eosnovanog obogaćenja isplati iznos od 376.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne tražbine do isplate; u trećem stavu izreke je obavezan tuženi-protivtužilac da isplati tužiocu- protivtuženom na ime troškova spora izn os od 348.820,00 dinara. Tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu na rešenje o troškovima postupka , a rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 452/16 od 1 4. oktobra 2016. godine su, najpre, vraćeni spisi prv ostepenom sudu, radi dopune postupka.

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 44164/13 od 4. novembra 2016. godine je ispravljena presuda, tako što u stavu drugom izreke "umesto 376.000,00 dinara treba da stoji 376,00 USD".

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 32/17 od 9. februara 2017. godine je ukinuto rešenje o troškovima postupka sadržano u trećem stavu presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 44164/13 od 8. juna 2015. godine, ispravljene rešenjem istog suda P. 44164/13 od 4. novembra 2016. godine, i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 44164/13 od 5. aprila 2017. godine je obavez an tuženi-protivtužilac da isplati tužiocu- protivtuženom na ime troškova spora iznos od 255.640,00 dinara .

4. Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, zajedno sa njegovim izmenama objavljenim u „Službenom glasnik u R epublike Srbije“, broj 111/09 i broj 36/11), a koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici imao je sadržinski sličnu odredbu sa navedenom odredbom ranije važećeg ZPP koja se odnosi na efikasno postupanje parničnog suda.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosi lac ustavne žalbe poziva, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe , 19. maja 2003. godine, Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan u delu koji podnosilac osporava ustavnom žalbom, 16. oktobra 201 3. godine, kao i da je, s obzirom na datum uručenja drugostepene presude Apelacionog suda Beogradu Gž. 532/12 od 16. oktobra 2013. godine punomoćniku tuž ioca, ovde podnosioca ustavne žalbe tek 12. februara 2014. godine , postupak trajao deset godina i skoro devet meseci , kako podnosilac i ukazuje ustavnom žalbom.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka čija se dužina osporava ustavnom žalbom .

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje radnog spora, koji u skladu sa jasnim zakonskim odredbama uvek hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu i delu koji je osporio podnosilac od preko deset godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio relativno činjenično i pravno složen, jer je dokazni postupak povodom više zahteva iz tužbe obuhvatio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem, te obavljanje dopunskog veštačenja. Ipak, navedeno ne može biti opravdanje da se o tužbi podnosioca ne reš i u okviru prihvaćenih standarda za razumno presuđenje u ovoj vrsti spora.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe. Ovo pogotovu, jer je predmet spora bio dug poslodavca, ali ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u značajnoj meri doprineo dužini trajanja postupka, time što četiri ročišta nisu održana, bilo zbog njegovog izostanka sa ročišta na koje je bio uredno pozvan radi saslušanja u svojstvu parnične stranke ili izostanka njegovog punomoćnika, bilo zbog traženja odlaganja održavanja ročišta od strane tužioca ili kašnjenja u dostavljanju dokaza . Zbog izostanka punomoćnika tužioca jednom je bilo određeno mirovanje postupka, što je produžilo trajanje ovog spora za šest meseci. Pored toga, punomoćnik je podneo neurednu tužbu bez potrebnih dokaza, pa su dva ročišta odložena upravo zbog ostavljanja roka da se dostave dokazi. Takođe, podnosilac je jednom propustio da blagovremeno dostavi dokaze o uplati predujma troškova za veštačenje, što je dovelo do neodržavanja ročišta, te produžetka postupka za još četiri meseca. Pritom, i izjašnjenje punomoćnika po nalogu suda na podnesak tuženog kasnilo je pet meseci. Sve ovo doprinelo je da se postupak produži za najmanje dve godine.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je prekoračenju roka za suđenje u razumnom roku najviše doprineo prvostepeni s ud. Ovo, najpre, iz razloga što , je prvostepena presuda doneta tek nakon šest godina i četiri meseca, pa je i pored ovoga bilo neophodno ispravljanje presude po nalogu drugostepenog suda. I na strani nadležnog drugostepenog suda postoji doprinos za prekoračenje okvira za rešavanje u razumnom roku, jer je, na šta ukazuje i podnosilac, žalbeni pos tupak trajao više od četiri godine, i to ne samo zbog propusta prvoste penog suda u postupku i ispravke presude , već i zbog toga što je drugostepeni sud vratio spise sudu niže instance na dopunu postupka tek posle godinu i devet meseci, a nakon ispravke prvostepene presude, o žalbama stranaka reš avao još skoro dve godine.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, složenost postupka, postupanje sudova i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog i drugostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosi oca, došlo donošenjem osporen e presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 532/12 od 16. oktobra 2013. godine u delu u kojem je pravnosnažno odbijen njegov zahtev za isplatu na ime "navodno" neisplaćenih prekovremenih sati , Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom dela konkretnog parničnog postupka, nisu navedeni argumentovani razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe, već su ponovljeni navodi iz žalbe izjavljene protiv prvostepen e presude.

Ustavni sud ukazuje da, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su Drugi opštinski sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu na ustavnopravno prihvatljiv način primenili odredbe materijalnog i procesnog prava i dovoljno jasno obrazložili zašto u konkretnoj situaciji nema mesta da se tužiocu ponovo isplate traženi iznosi na ime prekovremenih sati u spornom periodu , koji su mu, prema nalazu veštaka, već isplaćeni.

U pogledu navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje, najpre, da je podnosilac dostavio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6567/12 od 6. marta 2013. godine, gde je sud u sličnoj činjeničnoj situaciji i povodom tužbenog zahteva drugog lica, između ostalog, i povodom prekovremenih sati, stao na suprotno stanovište od onog koje je zauzeo Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da praksa sudova poslednje instance, da u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donose različite odluke, može dovesti do povrede principa pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije , od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine), ali da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. Ustavni sud smatra da se u takvim okolnostima ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da je to dovelo do sistemski relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu. Isti stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava (vidi presudu „Vučković i drugi protiv Srbije“, br. 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, tačka 60.) .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je i za ove navode ustavne žalbe ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi.

Ustavni sud ukazuje da zajemčeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava garantuje dvostepenost u odlučivanju koja je bila obezbeđena u konkretnom slučaju time što je podnosilac izjavio žalbu protiv prvostepene presude i drugostepeni sud osporenom presudom odlučio o izjavljenoj žalbi. To znači da je podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod apelacionog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

U odnosu na istaknutu povredu prava na rad zajemčenog članom 60. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na rad, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, te kako je ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, to je ocenio da ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava iz član 60. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Po slovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti