Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko sedam godina, utvrđeno je da je podnosilac žalbe svojim procesnim radnjama, uključujući višestruke zahteve za veštačenja i odlaganja, isključivo doprineo dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srećka Đukanovića iz Rožaca, opština Čačak, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Srećka Đukanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P . 153/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Srećko Đukanović iz Rožaca, opština Čačak, je 17. maja 2010. godine, preko punomoćnika Milana Stevanovnoća, advokata iz Čačka, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 153/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da osporeni postupak nerazumno dugo traje, jer parnica traje duže od šest godina i nije okončana, te postoji „objektivna neizvesnost buduće dužine trajanja konkretnog parničnog postupka“, a zbog velikog broja nerešenih parničnih predmeta u Osnovnom sudu u Čačku, kao i nedovoljno sudija, ročišta se zakazuju na svaka tri meseca.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 153 /10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Srećko Đukanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 20. aprila 2004. godine tužbu protiv tuženih M.Đ. i J.Đ. radi zaštite svojine i naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 559/04.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 12. jula 2004. godine sud je, na predlog tužioca, odredio da se na sledećoj raspravi koja će biti naknadno zakazana izvede dokaz uviđajem suda na licu mesta i veštačenjem veštaka geometra radi utvrđivanja međe između parcela stranaka, kao i veštačenje m veštaka šumarske struke na okolno st vrednosti posečenih stabala.

Tužilac je podneskom od 2. decembra 2004. godine tražio od suda da zakaže ročište kada to vremenski uslovi budu dozvoljavali.

Službenom beleškom od 10. juna 2005. godine je konstatovano da uviđaj zakazan za 12. maj 2005. godine nije obavljen zbog „lošeg vremena“ i sledeći je zakazan za 14. septembar 2005. godine.

Službenom beleškom od 31. marta 2006. godine uviđaj je zakazan za 4. maj 2006. godine, bez navođnja razloga neodržavanja prethodno zakazanog.

Službenom beleškom od 15. septembra 2006. godine uviđaj je zakazan za 12. oktobar 2006. godine, bez navođnja razloga neodržavanja prethodno zakazanog.

Na ročištu održanom 12. oktobra 2006. godine izvedeno je dokazivanje uviđajem suda na licu mesta i rešenjem naloženo veštaku geometru da dostavi svoj nala z i skicu lica mesta u roku od osam dana, a veštak šumarske struke po prispeću nalaza i skice veštaka geometra.

U toku daljeg postupka pred Opštinskim sudom u Čačku, kasnije Osnovnim sudom u Čačku, od ukupno zakazanih 27 ročišta za glavnu raspravu, nije održano deset ročišta. Ročišta za glavnu raspravu nisu održana iz sledećih razloga: ročište zakazano za 19. septembar 2007. godine nije održano jer je sud nalog veštaku geometru za dopunsko izjašnjenje na navode iz podneska tužioca od 11. aprila 2007. godine greškom dostavio drugom veštaku, te je ročište odloženo kako bi se veštak pismeno izjasnio; ročište zakazano za 28. novembar 2007. godine nije održano jer je veštak geometar izjavio da nije dostavio traženo izjašnjenje, te da će to učiniti naknadno u roku od 15 dana; ročište zakazano za 14. april 2008. godine nije održano jer se veštak geometar nije izjasnio na navode iz podneska tužioca od 25. januara 2005. godine, a konstatovano je da su zaposleni u Katastru i Geodetskom zavodu u štrajku od 4. aprila 2008. godine; ročište zakazano za 2. jun 2008. godine nije održano jer se veštak geometar nije izjasnio na navode iz podneska tužioca od 25. januara 2005. godine; ročište zakazano za 17. jun 2009. godine nije održano na zahtev punomoćnika tužioca jer je punomoćnik imao zakazano drugo ročište u isto vreme u Trgovinskom sudu u Novom Sadu; ročište zakazano za 4. jun 2010. godine na kome je trebalo da bude izvršen uviđaj na licu mesta nije održano jer drugi određeni veštak geometar nije bio u mogućnosti da na pouzdan način utvrdi među, zbog toga što je na teren došao opremljen optičkim instrumentom, a ne elektromagnetskim daljinometrom; ročište zakazano za 15. oktobar 2010. godine nije održano zbog štrajka sudske administracije; ročište zakazano za 24. decembar 2010. godine nije održano na zahtev zamenika punomoćnika tužioca jer je punomoćniku preminuo otac; ročište zakazano za 11. april 2011. godine nije održano na zahtev punomoćnika tužioca radi preciziranja tužbenog zahteva u pogledu zahteva za naknadu štete; ročište zakazano za 10. jun 2011. godine nije održano jer niko nije pristupio na ročište, a punomoćnik tužioca je javio sudu 9. juna 2011. godine da ni on, ni punomoćnik tuženih neće pristupiti na zakazano ročište iz privatnih razloga o kojima su obavestili stranke.

Veštak je, nakon uviđaja održanog 12. oktobra 2006. godine, dostavio sudu 26. oktobra svoj nalaz i dve skice. Punomoćnik tužioca je podneskom od 11. decembra 2006. godine stavio primedbe na navedeni nalaz, odnosno na skicu broj 2. Sud je, nakon izjašnjenja tuženih na primedbe tužioca od 2. februara 2007. godine, rešenjem od 12. marta 2007. godine odredio dopunsko veštačenje radi izjašnjenja o primedbama tužioca i podnesku tuženih. Veštak je dostavio sudu dopunu izveštaja 26. marta 2007. godine, na koju je tužilac stavio primedbe podneskom od 11. aprila 2007. godine. Sud je nakon održanog ročišta 4. juna 2007. godine rešenjem odredio veštačenje radi dopunskog izjašnjenja o primedbama tužioca. Nakon odlaganja dva ročišta (19. septembra 2007. godine i 28. novembra 2007. godine), veštak je dostavio dopunu izveštaja 6. decembra 2007. godine. Tužilac je podneskom od 25. januara 2008. godine tražio od suda da naloži dopunsko veštačenje ili da odredi novog veštaka. Nakon odlaganja dva ročišta (14. aprila 2008. godine i 2. juna 2008. godine), veštak je , po nalogu suda od 28. januara 2008. godine, dostavio dopunu izveštaja 18. juna 2008. godine.

Na ročištu održanom 22. decembra 2008. godine sud je, na predlog tužioca, rešenjem odredio izvođenje dokaza ponovnim veštačenjem od strane drugog veštaka geometra, radi uređenja međe između parcela stranaka.

Na ročištu održanom 25. novembra 2009. godine sud je doneo rešenje da se ročište održi u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tuženog i da rasprava počinje iznova čitanjem spisa zbog promene u sastavu veća. Punomoćnik tužioca je naveo da je dobio instrukcije od tužioca da se spor reši mirnim putem, tako da se zatečena, odnosno faktička međa između parcela evidentira kao takva u katastru, jer ona p ostoji duže od 40 godina, a očigledno je da postoji neslaganje između faktičke međe i katastarske međe koju je pokazao veštak geometar. Sud je odložio raspravu za 10. decembar 2009. godine, te doneo rešenje da se tuženom uz poziv dostavi kopija zapisnika da bi se do narednog ročišta izjasnio o predlogu za mirno rešenje ovog spora, kao i o tome da li je saglasan da se zbog promene sastava veća ne izvode ponovo izvedeni dokazi, već da se samo pročitaju.

Na ročištu održanom 10. decembra 2009. godine punomoćnik tužioca je izjavio da ostaje pri predlogu za mirno rešavanje spora i predložio sudu da se predmet stavi u evidenciju do proleća 2010. godine kada bi sud sa veštakom izašao na lice mesta radi uspostavljanja granične linije ukoliko postoji odstupanje od katastarske me đe. Punomoćnik tuženih se složio sa predlogom za mirno rešavanje spora, ali se nije saglasio sa predlogom da nov geometar utvrđuje među i naveo da su tuženi spremni da učine nespornim količinu posečenih stabala, kao i da tu količinu isplate tužiocu. Sud je doneo rešenje kojim je odredio izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka i naredno ročište zakazao za 25. februar 2010. godine.

Na ročištu održanom 25. februara 2010. godine sud je doneo rešenje da rasprava počinje iznova čitanjem spisa zbog izmene postupajućeg sudije.

Predmet je dobio novi broj P. 153/10.

Na ročištu održanom 28. aprila 2010. godine sud je doneo rešenje da rasprava počinje iznova čitanjem spisa zbog izmene postupajućeg sudije. Sud je doneo re šenje, na predlog tužioca, da se izvede dokaz izlaskom suda na lice mesta 4. juna 2010. godine.

Veštak je, nakon uviđaja održanog 1. jula 2010. godine (uviđaj zakazan za 4. jun 2010. godine nije održan jer veštak nije bio u mogućnosti da na pouzdan način utvrdi među, zbog toga što je na teren došao opremljen optičkim instrumentom, a ne elektromagnetskim daljinometrom), dostavio sudu 1. jula 2010. godine svoj nalaz i skicu.

Na ročištu održanom 17. februara 2011. godine sud je doneo rešenje kojim utvrđuje da je tužba tužioca u stavu 1. tužbenog zahteva (zaštita svojine) povučena i određeno je da se veštak šumarske struke izjasni na okolnost vrednosti posečenih stabala.

Veštak šumarske struke je dostavio sudu svoj nalaz 7. marta 2011. godine.

Punomoćnik tužioca, na ročištu održanom 11. marta 2011. godine, precizirao je tužbeni zahtev.

Ročište zakazano za 11. april 2011. godine nije održano na zahtev punomoćnika tužioca radi preciziranja tužbenog zahteva u pogledu zahteva za naknadu štete.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku P. 153/10 od 7. oktobra 2011. godine, koje je postalo pravnosnažno 9. marta 2012. godine, prekinut je postupak zbog smrti tuženog M.Đ. (stav 1. izreke) i određeno da će se postupak nastaviti kada naslednici ili staralac zaostavštine preuzme postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (stav 2. izreke).

Ustavni sud konstatuje da do 1. novembra 2012. godine, kada su ovom sudu dostavljenji spisi predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 153/10, navedeni postupak nije preuzet, odnosno nastavljen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pod nošenja tužbe, bilo je propisano : da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 2.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankam a pripada u postupku (član 10) .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do prekida osporenog sudskog postupka, propisano je: da su stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da tužilac može povući tužbu bez pristanka tuženog pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, da se tužba može povući i docnije, sve do zaključenja glavne rasprave, ako tuženi na to pristane, a ako se tuženi u roku od 15 dana od dana obaveštenja o povlačenju tužbe ne izjasni o tome, smatraće se da je pristao na povlačenje i da se povučena tužba smatra kao da nije ni bila podnesena i može se ponovo podneti (član 196.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak do prekida trajao sedam godina i nepunih šest meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

U konkretnom slučaju radi se o postupku koji je vođen radi zaštite svojine i naknade štete, u kojem su se kao sporna postavila pitanja međe između parcela parničnih stranaka i vrednosti posečenih stabala, zbog čega se, prema stanovištu Ustavnog suda , osporeni postupak ne može smatrati naročito složenim.

Takođe, prema nalaženju Ustavnog suda, predmet spora je relativnog značaja za podnosioca, jer je zahtevom tražio vraćanje oduzetog dela predmetnih katastarskih parcela, kao i naknadu materijalne štete za posečena stabla.

Analizirajući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud konstatuje da sud nije postupao efikasno u periodu nakon što je na prvom ročištu održanom 12. jula 2004. godine odredio, na predlog tužioca, da se na sledećoj raspravi izvede dokaz uviđajem suda na licu mesta i veštačenje veštaka geometra i veštaka šumarske struke, pošto je uviđaj zakazivan četiri puta, a obavljen tek na ročištu odr žanom 12. oktobra 2006. godine, dakle nakon dve godine i tri meseca. Ustavni sud konstatuje da je sam podnosilac podneskom od 2. decembra molio sud da zakaže uviđaj „kada vremenski uslovi to budu dozvoljavali“ i u navedenom periodu nije urgirao da se isti zakaže i sprovede. Takođe, iako je sud u navedenom periodu postupao neefikasno, Ustavni sud ocenjuje da je izvođenje dokaza uviđajem suda na licu mesta u prisustvu određenih veštaka bilo neophodno radi odlučivanja suda o delu tužbenog zahteva, koji je tužilac naknadno povukao na ročištu održanom 17. februara 2011. godine, te se, imajući u vidu sve izloženo, navedeni propust suda sada ne može staviti njemu na teret. Ustavni sud ocenjuje i da je sud, u daljem toku postupka aktivno preduzimao radnje u cilju raspravljanja spornih činjenica i okončanja spora.

Što se tiče ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je tokom prvostepenog postupka punomoćnik podnosioca tri puta tražio dopunu veštačenja veštaka geometra (kojim zahtevima je sud udovoljio), te da je i nakon tri dopunska veštačenja, predložio da se veštačenje na iste okolnosti poveri drugom veštaku, što je sud takođe prihvatio.

Ovim se ne želi reći da isticanje primedbi na nalaz veštaka i traženje dopunskog veštačenja nije dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, korišćenje navedenih procesnih ovlašćenja od strane podnosioca ustavne žalbe, na kojem je teret dokazivanja, ne može se staviti na teret sudu u smislu odgovornosti za dužinu trajanja postupka. Ovo posebno što je u konkretnom slučaju prvostepeni sud, kako je to napred rečeno, aktivno i efikasno preduzimao radnje u cilju okončanja spora i što je tužilac na ročištu održanom 17. februara 2011. godine povukao tužbeni zahtev u onom delu radi koga su navedena veštačenja i određena.

Ustavni sud ističe i da su tuženi na ročištu održanom 10. decembra 2009. godine, nakon predloga tužioca da se spor reši mirnim putem, naveli da su „spremni da učine nespornim količinu posečenih stabala, kao i da tu količinu isplate tužiocu“, te je sam tužilac predložio sudu da se predmet stavi u evidenciju do proleća. Međutim, iako su tuženi izrazili spremnost da postupe po tužiočevom zahtevu koji se odnosi na naknadu štete, sud je još godinu i dva meseca, na predlog tužioca, nastavio da izvodi dokaze na okolnost utvrđivanja međe između parcela stranaka, odnosno za deo tužbenog zahteva koji je tužilac povukao.

Dalje, Ustavni sud konstatuje i da: ročište zakazano za 17. jun 2009. godine nije održano na zahtev punomoćnika tužioca jer je punomoćnik imao zakazano drugo ročište u isto vreme u Trgovinskom sudu u Novom Sadu; ročište zakazano za 24. decembar 2010. godine nije održano na zahtev zamenika punomoćnika tužioca jer je punomoćniku preminuo otac; ročište zakazano za 11. april 2011. godine nije održano na zahtev punomoćnika tužioca radi preciziranja tužbenog zahteva u pogledu zahteva za naknadu štete; ročište zakazano za 10. jun 2011. godine nije održano jer niko nije pristupio na ročište, a punomoćnik tužioca je javio sudu 9. juna 2011. godine da ni on, ni punomoćnik tuženih neće pristupiti na zakazano ročište iz privatnih razloga o kojima su obavestili stranke.

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju doprinos dužini trajanja postupka isključivo na strani podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u raz umnom roku, te je ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. 6. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti