Usvajanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse i povrede pravne sigurnosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da su sudovi u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili različite odluke, što je stvorilo pravnu nesigurnost i povredilo pravo podnosioca na jednaku zaštitu pred sudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik V eća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radiše Biševca iz Leška, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radiše Biševca izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3426/08 od 9. jula 2009. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radiša Biševac iz Leška je 11. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Milana Stanića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3426/08 od 9. jula 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je Informacijom u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija navedeno da su zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika Srbija i javnim preduzećima, čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, zadržali status zaposlenih i ostvaruju pravo na platu, odnosno zaradu ili naknadu plate, u skladu sa zaključcima Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Civilnom misijom Ujedinjenih Nacija od 24. januara 2000. godine i 29. maja 2000. godine. Dalje je naveo da je Informacijom, takođe, propisano da zaposleni koji žive i rade na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa Zakonom i kolektivnim ugovorom, uvećanu za 100%, kao i da je na osnovu Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, Vlada Republike Srbije donela zaključak 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, kojim su obavezana sva ministarstva i posebne organizacije da se pridržavaju preporuka sadržanih u Informaciji. Podnosilac je istakao da je zaposlen kao policajac u Policijskoj upravi za Kosovsku Mitrovicu, te da živi na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i da mu pripada zarada uvećana za 100%, ali da mu navedeno uvećanje od 100% nije isplaćivano. Podnosilac je naveo da je podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, koji je doneo presudu P. 2755/06 od 29. marta 2007. godine kojom je usvojen njegov tužbeni zahtev u celini. Dalje je istakao da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž I 4975/07 od 17. septembra 2008. godine preinačena prvostepena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu i odbijen tužbeni zahtev tužioca u celini kao neosnovan, da bi, postupajući po reviziji tužioca izjavljenoj protiv navedene drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije presudom Rev. 3426/08 od 9. jula 2009. godine odbio reviziju kao neosnovanu. Podnosilac je istakao da je Okružni sud u Beogradu u potpuno identičnim slučajevima svojim presudama Gž I 1749/07 od 11. aprila 2007. godine, Gž I 3073/07 od 4. jula 2007. godine, Gž I 17/07 od 14. februara 2007. godine, Gž I 3179/07 od 4. jula 2007. godine, Gž I 816/07 od 17. januara 2008. godine i Gž I 3033/08 od 20. avgusta 2008. godine usvojio tužbene zahteve tužilaca i potvrdio prvostepene presude, te su na taj način povređena navedena Ustavom zajemčena prava podnosioca. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i odredi pravičnu naknadu štete koja mu je pričinjena u visini manje isplaćene zarade, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki (stav 1.), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.), da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bio u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao i drugi tužioci – njegove kolege sa posla. U nekoliko drugih postupaka koji su se vodili pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, kao prvostepenim sudom, i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom, ujedno i sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu je usvajao tužbene zahteve tužilaca - kolega sa posla podnosioca ustavne žalbe, koji su bili zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja.

S obzirom na ovako utvrđene činjenice i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da su donoseći različite odluke, Okružni sud u Beogradu, sa jedne strane i, u ovom slučaju, Vrhovni sud Srbije, sa druge strane, kao sudovi poslednje instance u postupcima vođenim , povodom iste činjenične i pravne situacije, stvorili pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u ovom delu, u tački 1. izreke, ustavnu žalbu usvojio, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu. (U vezi sa razlozima za ovakvo odlučivanje videti, među mnogim drugim, i odluku Ustavnog suda Už - 60/2009 od 10. marta 2011. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 41/11, i odluku ovog suda Už - 61/2009 od 3. marta 2011. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 49/11).

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, pa je odlučio kao u tački 2. izreke , saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

4. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 - ispravka i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse i povrede pravne sigurnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti