Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i neutemeljenosti u sporu o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka Apelacionog suda u Novom Sadu. Žalba na presudu je neblagovremena, a žalba na rešenje o nedozvoljenosti izuzetne revizije neutemeljena, jer odluka o procesnim pretpostavkama ne povređuje pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2409/2011
27.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Popov iz Čente, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milice Popov izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10160/10 od 2. decembra 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 46/11 od 26. aprila 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Popov iz Čente je 1. juna 2011. godine, preko punomoćnika advokata Konstantina Rankova iz Zrenjanina, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10160/10 od 2. decembra 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 46/11 od 26. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede odredaba čl. 20, 21. i 22. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da u osporenim odlukama nisu date pouke o pravnom leku, kao i da je prema odredbi člana 395. Zakona o parničnom postupku pravni lek izuzetno dozvoljen i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. Zakona o parničnom postupku. Navodi se da je Apelacioni sud u osporenoj presudi utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrdio prvostepeni sud, te se ističe da ''ponovo imamo jednu prvostepenu presudu koja ne bi bila izložena kontroli'', pa je od strane Apelacionog suda bilo potrebno dozvoliti reviziju po članu 395. Zakona o parničnom postupku i dati ''novo tumačenje prava ili potvrditi ranije''.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. navedenog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da se pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu vodio parnični postupak po tužbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv tuženog S.L, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju.

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 914/10 od 12. aprila 2010. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud raskine ugovor o doživotnom izdržavanju koji su, ona i njen, sada pok. suprug D.P, zaključili kao primaoci izdržavanja sa tuženim S.L. kao davaocem izdržavanja, dok je u drugom stavu odlučeno o troškovima postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10160/10 od 2. decembra 2010. godine odbijena je žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 914/10 od 12. aprila 2010. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 46/11 od 26. aprila 2011. godine nije prihvaćen predlog tužilje da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o reviziji u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku. U obrazloženju osporenog rešenja se navodi: da su i prvostepeni i drugostepeni sud, po održavanju glavne rasprave, ustanovili da nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, jer ne postoje poremećeni odnosi ugovornih strana ili promenjene okolnosti, niti su ispunjeni uslovi za raskid ugovora predviđeni odredbama Zakona o obligacionim odnosima, prema kojima raskid ugovora može tražiti savesna strana; da kod takvog stanja stvari, Apelacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za novim tumačenjem prava niti ujednačavanjem sudske prakse, kao i da se ne radi o pitanju od opšteg interesa koje treba razmotriti.

4. U ovoj ustavnosudskoj stvari, Ustavni sud je najpre utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije imala pravo na izjavljivanje revizije u smislu odredaba člana 394. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04, 111/09 i 36/11), imajući u vidu vrstu i vrednost predmeta spora. Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu odlučivano je o dopuštenosti njene revizije, saglasno članu 395. istog zakona, prema kome je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. tog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava.

Ustavni sud je konstatovao da je Apelacioni sud u Novom Sadu izneo jasne i detaljne razloge zbog kojih smatra da se nisu stekli uslovi za prihvatanje predloga tužilje da o izjavljenoj reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud.

Ispitujući uslove za dopuštenost revizije, Apelacioni sud je u osporenom rešenju naveo da se, u konkretnom slučaju, činjenično stanje razlikuje od onog koje je utvrđeno u revizijskim odlukama koje je podnositeljka priložila, s obzirom na to da se u tim odlukama radilo o poremećenim odnosima ugovornih strana, pa se istima ne ukazuje na različitu praksu sudova u istim predmetima. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u svemu ustavnopravno prihvatljiv zaključak Apelacionog suda u Novom Sadu izražen u osporenom rešenju da, kod takvog stanja stvari, ne postoji potreba za novim tumačenjem prava, niti za ujednačavanjem sudske prakse, kao i da se ne radi o pitanju od opšteg interesa koje treba razmotriti. Dakle, stav Apelacionog suda da nema mesta primeni odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku, a time ni dopuštenosti izjavljene revizije, Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Kako je o tužbenom zahtevu podnositeljke najpre odlučivao Osnovni sud u Zrenjaninu, a o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepene presude odlučivao Apelacioni sud u Novom Sadu osporenom presudom, i konačno, kako je o dopuštenosti revizije izjavljene u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku odlučeno osporenim rešenjem, Ustavni sud smatra da nema mesta pozivanju podnositeljke na povredu prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, kojim se prvenstveno obezbeđuje dvostepenost u odlučivanju o pravima i obavezama stranaka.

Ustavni sud ukazuje na to da je povreda prava na pravično suđenje koje se garantuje članom 32. stav 1. Ustava, ratione materiae nespojiva sa procesnom prirodom osporenog rešenja kojim je odlučivano o postojanju uslova za dopuštenost revizije, a ne i o pravima i obavezama podnositeljke. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio kao pravno neutemeljene tvrdnje podnositeljke o povredi označenih ustavnih prava, to nema mesta ni pozivanju na povredu načela utvrđenih čl. 20, 21. i 22. Ustava, koja zbog svoje akcesorne prirode moraju biti u vezi sa učinjenom povredom ili uskraćivanjem određenog ljudskog prava ili slobode.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu protiv osporenog rešenja, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10160/10 od 2. decembra 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu primila pre 12. januara 2011. godine kada je izjavila reviziju. Kako je ustavna žalba izjavljena 1. juna 2011. godine, Sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je ustavna žalba i u ovom delu odbačena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog zakona.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i neutemeljenosti u sporu o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti