Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog produženja pritvora i trajanja žalbenog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na pravo na ograničeno trajanje pritvora, našavši da su sudovi dali dovoljne razloge za produženje. U delu koji se odnosi na hitnost odlučivanja o žalbi, žalba je odbačena kao očigledno neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Ćirića iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nebojše Ćirića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 408/13 od 12. februara 201 3. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Ćirić iz Šapca je , 27. marta 2013. godine, preko punomoćnika Milana Unkovića, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 408/13 od 12. februara 2013. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 3. i člana 31. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da mu je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Ki. 125/2012 od 24. aprila 2012. godine, na osnovu odredaba člana 142. st av 1. tač . 1), 2) i 3 ) Zakonika o krivičnom postupku; da je još na saslušanju pred istražnim sudijom uredno prijavio adresu na kojoj može biti dostupan pravosudnim organima, kao i „objektivne razloga zbog kojih ne može kod nadležnih organa da prijavi novu adresu jer je zgrada u kojoj je kupio stan nelegalizovana“; da mu je pritvor u daljem toku postupka produžavan na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku; da je Viši sud u Novom Sadu nakon održanog glavnog pretresa 5. februara 2013. godine doneo rešenje K. 154/12 kojim mu je pritvor produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 6 ) Zakonika o krivičnom postupku, dok je istim rešenjem pritvor ukinut po osnovu člana 142 . st av 1. tačka 1 ) istog Zakonika, uz obrazloženje da su okrivljeni dali podatke o adresi na kojoj bi boravili u slučaju ukidanja pritvora; da tokom postupka podnosilac „nije davao nove podatke, niti menjao podatke o svojoj adresi , niti je vršio bilo kakvu promenu kod nadležnih organa, već je prilikom prvog saslušanja dao sudu podatke o adresi na kojoj bi mogao biti dostupan sudu“, te zaključuje da je pritvor „na osnovu člana 142 stav 1. tačka 1 ) tokom postupka bio neosnovan, zakonski neutemeljen i protivustavan“. Podnosilac dalje navodi: da je preko svog branioca 8. februara 2013. godine izjavio žalbu protiv rešenja o produženju pritvora nakon izricanja prvostepene presude; da je Apelacioni sud u Novom Sadu 12. februara 2013. godine doneo rešenje Kž2. 408/13 kojim je žalbu odbio, „ali da se postavlja pitanje zašto se osporeni akt dostavlja prvostepenom sudu tek 1. marta 2013. godine, odnosno sedamnae sti dan nakon održane sednice Apelacionog suda“. Iz svega iznetog podnosilac zaključuje da mu je osporenim aktom povređeno: pravo na slobodu i bezbednost i „hitno odlučivanje o zakonitosti lišenja slobode“ iz člana 27. stav 3. Ustava, jer je „po žalbi na rešenje o produženju pritvora odlučeno po proteku četiri dana od dana podnošenja žalbe, pa zatim 17 dana od kada je osporeni akt dostavljen prvostepenom sudu, i na kraju proteklo je 26 dana od dana donošenja osporenog akta do dana dostavljanja rešenja braniocu okrivljenog, odnosno 30 dana od dana izjavljivanja žalbe do dana dostavljanja odluke braniocu okrivljenog“; pravo na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava, jer su „i prvostepeni i drugostepeni sud bili u obavezi da pojedinačno i ponaosob obrazlože koje su to osobito teške okolnosti izvršenja dela koje opravdvaju dalje zadržavanje u pritvoru, a prevazilaze okvire odnosno elemente bića krivičnih dela za koje je nepravosnažno osuđen “, odnosno „jer sud stalno daje identične i stereotipne razloge zbog kojih je doneto rešenje o produženju pritvora, a da pri tom ne obrazlaže nove razloge zbog kojih je produženje pritvora neophodno“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i „naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovi postupak po žalbi“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 154/12 vodio se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica, po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu.

Krivični postupak je pokrenut u aprilu mesecu 2012. godine donošenjem rešenja istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga, a nepravnosnažno je okončan 5. februara 2013. godine donošenjem presude K. 154/12 kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom nedozvoljeno držanje i nošenje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1. i krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika i osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac se do dana podnošenja ustavne žalbe (27. mart 2013. godine) nalazio u pritvoru nešto više od 11 meseci, računajući od 22. aprila 201 2. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Ki. 125/2012 od 24. aprila 201 2. godine, na osnovu odredaba člana 132. stav 1. tač. 1), 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku.

Tokom trajanja krivičnog postupka pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku .

Nakon donošenja prvostepene presude, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem K. 154/12 od 5. februara 2013. godine prema podnosiocu ustavne žalbe produžio pritvor do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, a najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene prvostepenom presudom, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 6) Zakonika o krivičnom postupku, dok je našao da više ne stoje razlozi za produženje pritvora po osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 1) istog Zakonika.

Obrazlažući svoju odluku, Viši sud u Novom Sadu je u rešenju naveo da je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim i da mu je izrečena kazna zatvora preko pet godina, a da „uzevši u obzir teške okolnosti krivičnih dela, a koje se prevashodno manifestuju u činjenici da su optuženi duže vreme planirali izvršenje dela, da su prilikom izvršenja krivičnih dela upotrebili silu i pretnju prema oštećenom, naročito u situaciji kada oštećeni nije mogao da pruži otpor jer je na prevaran način doveden u stan A.N. gde je iznenada i neočekivano napadnut od strane okrivljenih Nebojše Ćirića i D.P. koji su maskirani fantomkama, sa pištoljem koji je nosio Nebojša Ćirić i nožem koji je nosio D.P. pokušali da zastraše oštećenog kako bi uspeli da uzmu novac od njega, kojom prilikom mu je D.P. zadao više udaraca rukom i nogom u predelu glave i tela, kao i nekoliko rana zadobijenih nožem, a koje okolnosti krivičnog dela opravdavaju zadržavanje optuženih u pritvoru u smislu člana 142. stav 1. tačka 6) Zakonika o krivičnom postupku“. Viši sud u Novom Sadu je istovremeno našao da više ne stoje razlozi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe propisani tačkom 1) člana 142. stav 1. Zakonika, odnosno da ne postoji opasnost od bekstva, jer je, pored ostalog, „glavni pretres završen i izrečena je osuđujuća presuda“.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu K. 154/12 od 5. februara 2013. godine izjavio žalbu dana 8. februara 2013. godine .

Apelacioni sud u Novom Sadu je 12. februara 2013. godine doneo osporeno rešenje Kž2. 408/13, kojim je, pored ostalog, odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe, našavši da je prvostepeni sud pravilno zaključio da, pored izrečene kazne od preko pet godina, postoje i posebno teške okolnosti dela koje opravdavaju produženje pritvora po označenom zakonskom osnovu.

Rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu je u Višem sudu u Novom Sadu zaprimljeno 1. marta 2013. godine, dok ga je branilac podnosioca ustavne žalbe primio 11. marta 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. st. 1. i 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenog rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 6) ZKP bilo je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je presudom prvostepenog suda licu izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Pritvor nakon izricanja prvostepene presude bio je propisan odredbama člana 358. ZKP, prema kojima, pored ostalog: ako se optuženi već nalazi u pritvoru a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor i da ž alba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP bilo je propisano: da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno i da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).

5. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 408/13 od 12. februara 2013. godine, nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se pozvao.

Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opavdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je nepravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu K. 154/12 od 5. februara 2013. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom nedozvoljeno držanje i nošenje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1. i krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika i osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godin a.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen nakon izricanja prvostepene presude na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 6) ZKP, odnosno jer je presudom prvostepenog suda podnosiocu izrečena kazna zatvora preko pet godina i jer je sud našao da je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

U odnosu na navedeni pritvorski razlog, u obrazloženju prvostepenog rešenja Višeg suda u Novom Sadu K. 154/12 od 5. februara 2013. godine je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe nepravnosnažnom presudom tog suda osuđen na kaznu zatvora preko pet godina, a da se posebno teške okolnosti krivičnog dela ogledaju u tome: da su „optuženi duže vreme planirali izvršenje dela“; da su „prilikom izvršenja krivičnih dela upotrebili silu i pretnju prema oštećenom, naročito u situaciji kada oštećeni nije mogao da pruži otpor“; da je oštećeni „na prevaran način doveden u stan A.N. gde je iznenada i neočekivano napadnut od strane okrivljenih Nebojše Ćirića i D.P“ koji su bili maskirani fantomkama; da je podnosilac nosio pištolj, a okrivljeni D.P. nož i da su „pokušali da zastraše oštećenog kako bi uspeli da uzmu novac od njega“; da je oštećenom „D.P. zadao više udaraca rukom i nogom u predelu glave i tela, kao i nekoliko rana zadobijenih nožem“; da navedene „okolnosti krivičnog dela opravdavaju zadržavanje optuženih u pritvoru u smislu člana 142. stav 1. tačka 6) Zakonika o krivičnom postupku“. Istovremeno, Viši sud u Novom Sadu je našao da više ne stoje razlozi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe propisani tačkom 1) člana 142. stav 1. Zakonika, odnosno da ne postoji opasnost od bekstva, jer je, pored ostalog, „glavni pretres završen i izrečena je osuđujuća presuda“. Ovakav zaključak prvostepenog suda je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenom drugostepenom rešenju ocenio pravilnim i zakonitim.

Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporeno rešenje zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava i postupio je u skladu sa ZKP kada je utvrdio da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Nadležni sud je u osporenoj odluci argumentovano obrazložio konkretne posebno teške okolnosti krivičnog dela koje, pored visine izrečene kazne, u ovom slučaju opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe nakon izricanja prvostepene presude, te stoga Ustavni sud ne nalazi da je osporeno rešenje posledica arbitrernog ili proizvoljnog postupanja.

Imajući u vidu sve izloženo, nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da nije „pojedinačno i ponaosob obrazloženo koje su to osobito teške okolnosti izvršenja dela koje opravdvaju dalje zadržavanje u pritvoru, a prevazilaze okvire odnosno elemente bića krivičnih dela za koje je nepravosnažno osuđen“ .

U pogledu navoda iz ustavne žalbe o tome da pritvor dugo traje, Ustavni sud naglašava da je za ocenu osnovanosti ovog navoda od prvenstvenog značaja to da li je krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti.

Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodio protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica, zbog krivičn ih dela razbojništvo, nedozvoljeno držanje i nošenje oružja i eksplozivnih materija i iznuda u pokušaju pred Višim sudom u Novom Sadu, bio nesumnjivo složen, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je nadležni prvostepeni sud raspravljao i ocenjivao, te na osnovu kojih je potom doneo presudu. Do trenutka podnošenja ustavne žalbe, krivični postupak je trajao nešto više od 11 meseci, za koje vreme je sprovedena istraga, podignuta optužnica, održan glavni pretres i doneta prvostepena presuda.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da je nadležni sud sa adekvatnom ažurnošću vodio predmetni krivični postupak, kao i da je, u okolnostima konkretnog slučaja, osnovanost daljeg zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, koji je vođen sa primerenom hitnošću.

Ustavni sud je imao u vidu i navode podnosioca da je pritvor „na osnovu člana 142 stav 1. tačka 1) tokom postupka bio neosnovan, zakonski neutemeljen i protivustavan“, ali je utvrdio da je upravo nakon izricanja prvostepene presude otklonjen ovaj pritvorski osnov, uz obrazloženje da više ne postoji opasnost od bekstva podnosioca, tako da ove tvrdnje nisu od uticaja na odlučivanje Suda u predmetnoj ustavnoj stvari, jer se odnose na prethodnu pritvorsku fazu.

Sledom navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjem nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se pozvao, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da se navedenom odredbom licu lišenom slobode garantuje pravo žalbe sudu i obezbeđuje da se hitno preispita zakonitost pritvaranja, te da se naredi puštanje lica na slobodu ukoliko se utvrdi da je lišenje slobode bilo nezakonito.

Ustavni sud ističe da se ocena da li je period ispitivanja zakonitosti pritvora od strane suda u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, mora temeljiti na činjenicama svakog konkretnog slučaja, polazeći od sledećih opštih principa:

Prvo, imajući u vidu da je u Ustavu jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na rešenje o određivanju pritvora, to i svaka sledeća odluka kojom se odlučuje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva hitnosti (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-39/2007 od 16. jula 2009. godine i Už-1254/2009 od 8. oktobra 2009. godine).

Drugo, iako sud koji odlučuje o žalbi, odluku o postojanju daljih razloga za pritvor mora doneti hitno, standard hitnosti je manje zahtevan kada se u drugostepenom postupku preispituje odluka suda o produženju pritvora, jer odlučivanje o žalbi zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-2322/2010 od 3. marta 2011. godine, stav 5. i Už-2554/2010 od 10. marta 2011. godine, stav 5.). Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je „standard hitnosti manje strog kada je reč o postupku pred žalbenim sudom... jer, ako je pritvor potvrđen od strane suda mora se smatrati zakonitim i nearbitrernim, čak i kada je žalba dozvoljena, tako da naredni postupak po žalbi treba da pruži dodatne garancije koje, pre svega, imaju za cilj dodatnu procenu celishodnosti produženja pritvora. Stoga je Evropski sud manje zabrinut oko brzine postupka pred žalbenim sudom, ukoliko je ožalbenu pritvorsku odluku doneo isto sud, iz čega proizlazi da je prethodno sprovedeni postupak imao sudsku prirodu i omogućio je pritvoreniku odgovarajuće proceduralne garancije (videti presudu u predmetu Veliyev protiv Rusije, broj 24202/05 od 24. juna 2010. godine, stav 164.)“.

Ustavni sud je, primenjujući navedene opšte principe na konkretan slučaj, utvrdio da je postupak po žalbi na rešenje Višeg suda u Novom Sadu K. 154/12 od 5. februara 2012. godine trajao 20 dana, računajući od 8. februara 2013. godine kada je branilac okrivljenog izjavio žalbu, do 1. marta 2013. godine kada je osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu dostavljeno Višem sudu u Novom Sadu. Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Novom Sadu osporeno rešenje doneo 12. februara 2013. godine, svega četiri dana nakon izjavljivanja žalbe, Ustavni sud je ocenio da je žalba branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja o produženju pritvora bila razmotrena u skladu sa zahtevom hitnosti utvrđenim odredbom člana 27. stav 3. Ustava. Činjenica da je drugostepeno rešenje vraćeno prvostepenom sudu 17 dana nakon donošenja nije od značaja za drugačiju ocenu Suda, imajući u vidu je postupak po žalbi na rešenje o produženju pritvora sproveden i pred prvostepenim - Višim sudom u Novom Sadu i pred drugostepenim - Apelacionim sudom u Novom Sadu, te da je pritvor prema podnosiocu produžen nakon izricanja prvostepene presude kojom je zbog izvršenja tri krivična dela nepravnosnažno osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina, u koju kaznu mu je vreme provedeno u pritvoru uračunato. Navedeni rok za donošenje odluke o žalbi, u konkretnom slučaju, predstavlja prihvatljiv period za preispitivanje zakonitosti odluke o pritvoru, te je Ustavni sud ocenio da su navodi podnosioca ustavne žalbe u odnosu na pravo zajemčeno odredbom člana 27. stav 3. Ustava očigledno neosnovani.

S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu.

7. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog produženja pritvora i trajanja žalbenog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti