Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije, kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti. Ustavna žalba protiv akata donetih pre stupanja na snagu Ustava iz 2006. godine i protiv pojedinih radnji odbacuje se.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi "KONTAKT FILM" a.d. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba "Kontakt film" a.d. izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 87/07 od 25. oktobra 2007. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba "Kontakt film" a.d. izjavljena protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 8815/01 od 8. maja 2002. godine, IPV (Iv) 193/02 od 30. maja 2002. godine, IPV (Iv) 193/02 od 18. jula 2002. godine Iv. 8815/01 od 11. jula 2006. godine, IPV (Iv) 110/06 od 2. novembra 2006. godine i IPV (Iv) 133/06 od 27. decembra 2006. godine, "radnje/izvršenog čina Trgovinskog suda u Beogradu i radnje/izvršenog čina Narodne banke Jugoslavije (čiji je pravni sledbeni Narodna banka Srbije) i Vrhovnog suda Srbije da u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti Spzz. 87/07 neposredno primeni ljudska prava zajemčena potvrđenim međunarodnim ugovorom".

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. "Kontakt film" a.d. iz Beograda je 18. februara 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Jovanke Jović Trifunović iz Beograda, izjavio ustavnu žalbu, koju je dopunio 9. februara 2009. godine, protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 87/07 od 25. oktobra 2007. godine i drugih rešenja i radnji navedenih u izreci ove odluke, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 18. Ustava, kao i zbog povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi detaljno izneo podatke o izvršnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu Iv. 8815/01, u kome je bio poverilac, a koji je okončan rešenjima donetim 8. maja 2002. godine, 30. maja 2002. godine, 18. jula 2002. godine, 11. jula 2006. godine, 2. novembra 2006. godine i 27. decembra 2006. godine. Protiv navedenih rešenja podnosilac je izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije, o kome je odlučeno rešenjem Spzz. 87/07 od 25. novembra 2007. godine. Nezadovoljan odlukom po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, podnosilac je naveo da mu je rešenjem Spzz. 87/07 od 25. novembra 2007. godine povređeno pravo na pravično suđenje, jer mu nije bilo omogućeno da učestvuje u javnom raspravljanju pred Vrhovnim sudom Srbije, niti je sud ispitao bilo koju povredu na koju je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazano, te da mu je time uskraćeno i pravo na pravni lek i zaštitu pred sudovima, kao i pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije.

Ustavnom žalbom podnosilac je osporio i određene radnje prvostepenog suda, koje označava kao "radnja/izvršeni čin", a koje se sastoje u tome što Trgovinski sud u Beogradu u izvršnom postupku u predmetu Iv. 8815/01 "odbija da u razumnom roku duže od pet godina javno raspravi i odluči o zahtevima izvršnog poverioca", povodom predloga podnosioca od 13. avgusta 2002. godine da se donese dopunska odluka, odnosno žalbe od 28. jula 2006. godine koja nije dostavljena Višem trgovinskom sudu na odluku, a prvostepeni sud je nastavio postupak u parnici P. 2765/07. Takođe je osporio i "radnju/izvršeni čin", Narodne banke Jugoslavije (čiji je pravni sledbenik Narodna banka Srbije), koja odbija da vrši plenidbu sredstava sa "grupe računa 840" po pravnosnažnim i izvršnim sudskim odlukama. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da se zabrani svako dalje vršenje "radnje/izvršenog čina" Trgovinskog suda u Beogradu i "radnje/izvršenog čina" Narodne banke Srbije, da se poništi reklamacija Narodne banke Jugoslavije, da se ponište osporeni akti i uklone posledice koje su proizašle iz izvršenja Trgovinskog suda u Beogradu u predmetu Iv. 8815/01, kao i da se odluka Ustavnog suda objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Članom 113. Zakona propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

3. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 18. Ustava se ne utvrđuju konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, već ova odredba sadrži osnovna načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava. U tom smislu, načelo neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava garantuje da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, a takođe garantuje neposrednu primenu ljudskih i manjinskih prava zajemčenih opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Međutim, Ustav istovremeno utvrđuje da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava, ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava.

Kako su odredbama čl. 32 i 36. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Trgovinski sud u Beogradu je, po predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave od 30. oktobra 2001. godine, koji je podneo poverilac "Kontakt film" a.d. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, protiv dužnika Republičke uprave javnih prihoda, Odeljenje Voždovac u Beogradu, doneo rešenje o izvršenju Iv. 8815/01 od 2. novembra 2001. godine. Dužnik je protiv donetog rešenja izjavio prigovor 8. novembra 2001. godine i 29. novembra 2001. godine.

Dopisom Narodne banke Jugoslavije broj 1/298 od 8. maja 2002. godine obavešten je Trgovinski sud u Beogradu da rešenje o izvršenju Iv. 8815/01 od 2. novembra 2001. godine nije moguće izvršiti, jer je sa grupe računa (840), pa se iz sredstava budžeta ne može vršiti plenidba sredstava.

Rešavajući o prigovoru dužnika, Trgovinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem Iv. 8815/01 od 8. maja 2002. godine ukinuo potvrdu pravnosnažnosti od 3. februara 2002. godine rešenja o izvršenju Iv. 8815/01 od 2. novembra 2001. godine.

Odlučujući o prigovoru poverioca na rešenje Iv. 8815/01 od 8. maja 2002. godine, Trgovinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem IPV (Iv) 193/02 od 30. maja 2002. godine odbio kao neosnovan prigovor poverioca. Poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 4. jula 2002. godine predložio da sud izvrši dopunu rešenja IPV (Iv) 193/02 od 30. maja 2002. godine, navodeći da je sud propustio da odluči o svim zahtevima koji su stavljeni u postupku i o kojima je sud nadležan i dužan da odluči. Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu IPV (Iv) 193/02 od 18. jula 2002. godine odbijen je kao neosnovan predlog poverioca da se izvrši dopuna navedenog rešenja.

Trgovinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem Iv. 8815/01 od 11. jula 2006. godine stavio van snage rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave Iv. 8815/01 od 2. novembra 2001. godine u delu u kome je određeno izvršenje i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje (stav prvi izreke) i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave parničnom odeljenju tog suda na dalje postupanje (stav drugi izreke).

Odlučujući o prigovoru poverioca na rešenje Iv. 8815/01 od 11. jula 2006. godine, Trgovinski sud u Beogradu je takođe osporenim rešenjem IPV (Iv) 110/06 od 2. novembra 2006. godine usvojio prigovor poverioca i ukinuo rešenje Iv. 8815/01 od 11. jula 2006. godine. Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu IPV (Iv) 133/06 od 27. decembra 2006. godine - u stavu prvom izreke stavljeno je van snage rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave Iv. 8815/01 od 2. novembra 2001. godine u delu u kome je određeno izvršenje i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje, a u stavu drugom izreke određeno je da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave parničnom odeljenju tog suda na dalje postupanje.

Podnosilac ustavne žalbe je 24. aprila 2007. godine podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 8815/01 od 8. maja 2002. godine, IPV (Iv) 193/02 od 30. maja 2002. godine, Iv. 8815/01 od 11. jula 2006. godine, IPV (Iv) 110/06 od 2. novembra 2006. godine i IPV (Iv) 133/06 od 27. decembra 2006. godine, koji je Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem Spzz. 87/07 od 25. oktobra 2007. godine odbacio kao nedozvoljen.

5. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje Suda o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ustavne žalbe ukazuje, a u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 87/07 od 25. oktobra 2007. godine, od značaja odredbe Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik SRJ", br. 28/2000, 73/00 i 71/01), Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem tekstu: ZIP) i Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04).

Odredbom člana 304. ZIP propisano je da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01).

Odredbom člana 14. Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, u vreme čijeg važenja je započeto izvršenje koje je predmet osporavanja u podnetoj ustavnoj žalbi, bilo je propisano da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim saveznim zakonom nije drukčije određeno.

Kako je zahtev za zaštitu zakonitosti povodom koga je doneto osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 87/07 od 25. oktobra 2007. godine, podnet u vreme važenja Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe imale su se u vidu odredbe navedenog Zakona.

Odredbama člana 417. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine propisano je da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona, ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3. ZPP).

U postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, saglasno odredbi člana 421. stav 2. Zakona o parničnom postupku, shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, 410. i 411. ovog zakona, ako odredbama zakona kojima se uređuje ovo vanredno pravno sredstvo nije što drugo predviđeno.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede označenih Ustavom zajemčenih ljudskih prava, koji se odnose na osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Zakon o izvršnom postupku iz 2000. godine ne sadrži odredbe kojima se propisuju vanredna pravna sredstva, pa tako ni zahtev za zaštitu zakonitosti. Stoga, u smislu odredbe člana 14. ovog zakona, stranke imaju pravo da u izvršnom postupku koriste vanredna pravna sredstva propisana Zakonom o parničnom postupku, koja po svojoj pravnoj prirodi odgovaraju izvršnom postupku, na način i pod uslovima kako je to predviđeno Zakonom o parničnom postupku, a sudovi imaju obavezu da o podnetim pravnim sredstvima odlučuju primenom odredaba tog zakona.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je zahtev za zaštitu zakonistosti podneo nakon obraćanja javnom tužiocu. Javni tužilac nije po inicijativi stranke podigao zahtev za zaštitu zakonitosti, već je podnosioca uputio da to sam učini u skladu sa odredbom člana 418. Zakona o parničnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe, kao supsidijarni podnosilac zahteva za zaštitu zakonistosti, mogao je da izjavi zahtev samo iz razloga zbog koga je zahtev mogao podići javni tužilac. Međutim, podnosilac ustavne žalbe se u svom zahtevu za zaštitu zakonitosti samo formalno pozvao na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku koju nije obrazložio razlozima koji se mogu podvesti pod tu bitnu povredu, već se pozvao na pogrešnu primenu materijalnog prava, a samo formalno pozivanje izvršnog poverioca na zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, ne može učiniti takav zahtev dozvoljenim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 87/07 od 25. oktobra 2007. godine doneo nadležan, Ustavom i zakonom ustanovljeni sud, primenom odgovarajućih odredaba procesnog prava, te da stoga podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem nisu povređena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje, jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, kao ni načelo neposredne primene zajemčenih prava.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da je povreda prava na pravično suđenje učinjena time što podnosilac nije pozvan da učestvuje u javnom raspravljanju o podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud je konstatovao da u konkretnom slučaju nije bilo uslova za javno raspravljanje, budući da se radilo o nedozvoljenom zahtevu. U vezi navoda podnosioca da je Vrhovni sud Srbije povredio prava podnosioca ustavne žalbe time što nije neposredno primenio zajemčena prava, Ustavni sud je ocenio da pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, po svojoj prirodi nisu prava koja se mogu neposredno primeniti, već se način njihovog ostvarivanja, saglasno odredbi člana 18. stav 2. Ustava, propisuje zakonom, i to pre svega odgovarajućim procesnim zakonima - u ovom slučaju Zakonom o izvršnom postupku i Zakonom o parničnom postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana u delu kojim se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 87/07 od 25. oktobra 2007. godine, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbio, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Povodom osporavanja pojedinačnih akata i radnji iz tačke 2. izreke, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

O osporenim rešenjima Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 8815/01 od 8. maja 2002. godine, IPV (Iv) 193/02 od 30. maja 2002. godine, Iv. 8815/01 od 11. jula 2006. godine i IPV (Iv) 110/06 od 2. novembra 2006. godine konačno je odlučeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije Spzz. 87/07 od 25. oktobra 2007. godine. Kako je institut ustavne žalbe ustanovljen odredbom člana 170. Ustava, to je Ustavni sud nadležan da zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi pruži samo u odnosu na pojedinačne akte i radnje državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno preduzeti od dana stupanja na snagu Ustava, dakle 8. novembra 2006. godine. Korišćenje nedozvoljenog vanrednog pravnog leka (zahteva za zaštitu zakonitosti) nakon stupanja Ustava na snagu, po oceni Ustavnog suda, ne može da utiče na dozvoljenost ustavne žalbe u odnosu na akte donete pre Ustava, protiv kojih je nedozvoljeni pravni lek izjavljen.

Osporene radnje Trgovinskog suda u Beogradu, prema navodima podnosioca ustavne žalbe, sastoje se u tome što Trgovinski sud u Beogradu u izvršnom postupku u predmetu Iv. 8815/01 "odbija da u razumnom roku duže od pet godina javno raspravi i odluči o zahtevima izvršnog poverioca", a povodom predloga podnosioca od 13. avgusta 2002. godine da se donese dopunska odluka, odnosno žalbe od 28. jula 2006. godine koja nije dostavljena Višem trgovinskom sudu na odluku, a prvostepeni sud je nastavio postupak u parnici P. 2765/07. Osporena je i "radnja/izvršeni čin" Narodne banke Jugoslavije (čiji je pravni sledbeni Narodna banka Srbije) koja odbija da vrši plenidbu sredstava sa "grupe računa 840" po pravnosnažnim i izvršnim sudskim odlukama. Međutim, imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe navedene radnje označava kao "izvršeni čin", koje se odnose na period pre stupanja na snagu Ustava, to je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba nedopuštena u tom delu.

Osporavanje "radnje/izvršenog čina" Trgovinskog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije da u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti Spzz. 87/07 neposredno primeni ljudska prava zajemčena potvrđenim međunarodnim ugovorom", pod čime bi se moglo podrazumevati to da navedeni sudovi nisu neposredno primenili Ustavom zajemčena prava, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja pojedinačnu radnju državnog organa koja se može osporavati ustavnom žalbom, već je ova "radnja" konsumirana razlozima ustavne žalbe vezanim za osporavanje navedenog rešenja Vrhovnog suda Srbije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu kojim se osporavaju rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 8815/01 od 8. maja 2002. godine, IPV (Iv) 193/02 od 30. maja 2002. godine, IPV (Iv) 193/02 od 18. jula 2002. godine Iv. 8815/01 od 11. jula 2006. godine i IPV (Iv) 110/06 od 2. jula 2006. godine, "radnje/izvršenog čina Trgovinskog suda u Beogradu i radnje/izvršenog čina Narodne banke Jugoslavije (čiji je pravni sledbeni Narodna banka Srbije), koja odbija da vrši plenidbu sredstava sa "grupe računa 840" po pravnosnažnim i izvršnim sudskim odlukama i Vrhovnog suda Srbije da u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti Spzz. 87/07 neposredno primeni ljudska prava zajemčena potvrđenim međunarodnim ugovorom", pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Odlučujući o delu ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja IPV (Iv) 133/06 od 27. decembra 2006. godine, Ustavni sud je konstatovao da je ustavna žalba neblagovremena.

Ustavni sud je iz navoda sadržanih u ustavnoj žalbi utvrdio da je pismeni otpravak osporenog rešenja IPV (Iv) 133/06 od 27. decembra 2006. godine punomoćnik podnosioca ustavne žalbe primio 11. januara 2007. godine.

Imajući u vidu datum prijema osporenog rešenja, te činjenicu da je ustavna žalba podneta 18. februara 2008. godine, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba protiv navedenog rešenja nije blagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 113. stav 3. Zakona, pa je žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona.

9. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

 

Slični dokumenti

• Už 102/2008: Odbacivanje ustavne žalbe protiv akata donetih pre stupanja na snagu Ustava
• Už 139/2007: Odluka o neosnovanosti i nedopuštenosti ustavne žalbe u izvršnom postupku
• Už 1307/2008: Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenadležnosti, neblagovremenosti i nepostojanja pretpostavki
• Už 135/2007: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku