Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku po predlogu za ponavljanje postupka, koji je trajao preko šest godina. Kao razlog je navedeno neefikasno postupanje prvostepenog suda, koji je više puta donosio pogrešne procesne odluke i u kome je postupao sudija koji je morao biti izuzet.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „S.“ d.o.o. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba preduzeća „S.“ d.o.o. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se po njegovom predlogu za ponavljanje postupka vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3047/99, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „S.“ d.o.o. iz B. podnescima od 18. maja 2010. godine, 20. februara 2012. godine i 5. novembra 2012. godine, podnelo je Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 109/11 od 8. decembra 2011. godine, rešenja Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 3526/10 od 25. marta 2010. godine i rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 3047/99 od 24. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac navodi da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno primenio merodavno pravo u donošenju osporenog rešenja kojim je odbio kao neosnovanu njegovu reviziju protiv drugostepenog rešenja, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbijanju njegovog predloga za ponavljanje parničnog postupka, čime je, po njegovom mišljenju, povređeno pravo na pravično suđenje, ponavlja navode iz svog predloga za ponavljanje postupka, o kome je odlučeno osporenim rešenjima i navodi da mu je u postupku po navedenom predlogu, koji je podneo 28. jula 2005. godine, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da je u postupku po predlogu za ponavljanje postupka pred Trgovinskim sudom u Beogradu, povređeno njegovo pravo na pravično suđenje u razumnom roku, da poništi osporene sudske odluke, utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete i naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u najkraćem roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, uvidom u sadržinu ustavne žalbe, dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 3047/99, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 3047/99 od 20. decembra 2001. godine, koja je potvrđena presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 2772/02 od 7. juna 2002. godine, u stavu prvom izreke obavezan je tuženi – ovde podnosilac ustavne žalbe da preda tužiocu određene pokretne stvari, u stavu dugom je konstatovano da je tužba povučena u pogledu zahteva za naknadu štete u iznosu od 500.000 dinara sa kamatom, u stavu trećem je obavezan tuženi da plati tužiocu 51.757,90 dinara na ime povraćaja datog, sa zakonskom zateznom kamatom, a u stavu četvrtom izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. jula 2005. godine podneo Trgovinskom sudu u Beogradu predlog za ponavljanje postupka sa pozivom na član 422. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, a koji je Trgovinski sud u Beogradu, rešenjem P. 3047/99 od 16. novembra 2005. godine odbacio kao neuredan. Odlučujući o žalbi tuženog protiv navedenog prvostepenog rešenja, Viši trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Pž. 14450/05 od 13. aprila 2006. godine, ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak „radi nastavka postupka i donošenja meritorne odluke povodom podnetog predloga za ponavljanje postupka“.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3047/99 od 10. maja 2006. godine ponovo odbacio predlog za ponavljanje postupka, kao nepotpun i nedozvoljen. Viši trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Pž. 5672/06 od 16. februara 2007. godine odbio žalbu tuženog protiv navedenog prvostepenog rešenja i potvrdio ožalbeno rešenje.

Odlučujući o reviziji tuženog protiv drugostepenog rešenja, izjavljenoj 10. aprila 2007. godine, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Prev. 326/07 od 19. marta 2008. godine ukinuo rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 5672/06 od 16. februara 2007. godine i rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 3047/99 od 10. maja 2006. godine i predmet vratio na ponovno suđenje drugom sudiji pojedincu prvostepenog suda. Vrhovni sud Srbije je ukinuo nižestepene odluke, zbog toga što drugostepeni sud nije sankcionisao propust prvostepenog suda koji je učinio bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, tako što je rešenje prvostepenog suda doneto u postupku u kome je sudio sudija koji je po zakonu morao biti izuzet.

U ponovnom postupku, Trgovinski sud u Beogradu je, preko drugog sudije pojedinca, rešenjem P. 3047/99 od 15. jula 2008. godine, čiji datum je ispravljen rešenjem od 28. jula 2008. godine, odbacio predlog tuženog za ponavljanje postupka. Po žalbi tuženog, Viši trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Pž. 6806/08 od 10. februara 2009. godine ukinuo prvostepeno rešenje Trgovinskog suda u Beogradu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, jer nije bilo uslova za odbacivanje, već je o predlogu trebalo meritorno odlučiti.

Nakon ročišta za raspravljanje o predlogu za ponavljanje postupka održanog 24. juna 2009. godine, Trgovinski sud u Beogradu je, preko trećeg postupajućeg sudije, doneo osporeno rešenje P. 3047/99, kojim nije dozvolio predlog tuženog za ponavljanje postupka.

Po žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja 6. avgusta 2009. godine, Privredni apelacioni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Pž. 3526/10 od 25. marta 2010. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 3047/99 od 24. juna 2009. godine.

Protiv drugostepenog rešenja tuženi je podneo reviziju 7. maja 2010. godine i dopunu revizije 31. maja 2010. godine. Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Prev. 439/10 od 24. decembra 2010. godine prekinuo postupak po reviziji, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim.

Nakon predloga tuženog od 2. juna 2011. godine da se nastavi prekinuti postupak po reviziji, s obzirom na to da je stečajni postupak nad njim obustavljen, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Prev. 109/11 od 8. decembra 2011. godine, odbio reviziju tuženog protiv rešenja Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 3526/10 od 25. marta 2010. godine, kao neosnovanu. Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je drugostepeni sud ispitao prvostepeno rešenje na način propisan odredbama Zakona o parničnom postupku i u obrazloženju pravilno ocenio žalbene razloge i odgovorio na sve iznete žalbene razloge, a razloge drugostepenog suda za takvo odlučivanje prihvatio u potpunosti.

Naime, prema navodima u obrazloženjima osporenih rešenja, podnosilac je predlogom koji je podneo 28. jula 2005. godine, a dopunio 24. jula 2008. godine i 15. juna 2009. godine, sa pozivom na član 422. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, predložio da se dozvoli ponavljanje postupka, a uz predlog za ponavljanje postupka je kao nove dokaze iz kojih proizlaze nove činjenice, dostavio – mišljenje Saveznog zavoda za standardizaciju od 28. novembra 2002. godine, mišljenje Ministarstva za kapitalne investicije od 29. juna 2005. godine i mišljenje Ministarstva pravde od 1. jula 2005. godine, pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije utvrđeno na sednici od 26. juna 1992. godine i iskaz veštaka D. J. od 6. juna 2005. godine dat u istražnom postupku K. 1339/05 pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu. Prema shvatanju sudova iznetom u osporenim rešenjima, Zakon o parničnom postupku je u članu 422. (članu 421. ranijeg Zakona) taksativno odredio iz kojih razloga se može podneti predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, te se ovaj predlog iz drugih razloga ne može podneti, a potom ni usvojiti. Stoga, eventualni propusti vezani za sastav veća, slučajnog sudiju i pogrešnu primenu materijalnog prava na koje se ukazuje u predlogu, odnosno žalbi i reviziji tuženog, ne predstavljaju razloge za podnošenje predloga za ponavljanje postupka, već su ovi propusti mogli biti pobijani samo redovnim pravnim lekom – žalbom ili vanrednim pravnim lekom – revizijom, pod uslovom dozvoljenosti tog pravnog leka. Takođe, dostavljena mišljenja organa uprave i veštačenje u istražnom postupku ne predstavljaju nove činjenice, niti nove dokaze, zbog kojih bi se, saglasno članu 422. stav 1. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, mogao podneti predlog za ponavljanje postupka. Ovo kako zbog toga što nove činjenice i novi dokazi, kao razlozi za ponavljanje postupka, moraju postojati do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, uz uslov da ih predlagač bez svoje krivice nije mogao predložiti do tog trenutka, a ponuđeni dokazi su pribavljeni po zaključenju glavne rasprave, tako i zbog toga što sud nije vezan mišljenjima organa uprave kojima se tumače propisi, a činjenice koje su utvrđene kroz veštačenje u drugom predmetu ne predstavljaju nove činjenice, jer su već bile predmet raspravljanja postupka čije se ponavljanje traži.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka, kao vanredni pravni lek, podnet 28. jula 2005. godine, a da je postupak po ovom predlogu okončan donošenjem osporenog revizijskog rešenja 8. decembra 2011. godine. Iako je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Parnični postupak po predlogu za ponavljanje postupka povodom koga je podneta ustavna žalba, trajao je šest godina i četiri meseca, a okončan je donošenjem odluke revizijskog suda, kojom je potvrđena odluka o odbijanju podnetog predloga.

Po oceni Ustavnog suda, koji polazi od standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, navedeni period sam po sebi ukazuje da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku. Pri tome, u postupku po navedenom predlogu, kao vanrednom pravnom sredstvu, nadležni sud je trebalo da utvrdi da li je podneti predlog blagovremen, potpun i dozvoljen, te da, po održanom ročištu za raspravu o predlogu, utvrdi da li predlog ispunjava uslove da se ponavljanje postupka dozvoli ili ne, što je u konkretnom slučaju značilo da oceni da li predlog sadrži nove činjenice i nove dokaze, na osnovu kojih se može tražiti ponavljanje postupka.

Imajući u vidu sve činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da nerazumno dugo trajanje postupka odlučivanja po vanrednom pravnom leku – predlogu za ponavljanje postupka nije posledica neažurnog ili nedelotvornog postupanja sudova, što su najčešći razlozi koji dovode do povrede prava na suđenje u razumnom roku, već povrede pravila postupka pred prvostepenim sudom, koja nije bila blagovremeno sankcionisana. Naime, rešenje o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka je dva puta donosio sudija Trgovinskog suda u Beogradu koji je po zakonu morao biti izuzet. Ovu činjenicu je konstatovao tek Vrhovni sud Srbije u revizijskom rešenju Prev. 326/07 od 19. marta 2008. godine, mada je na nju podnosilac ukazivao od samog početka postupka u zahtevima za izuzeće postupajućeg sudije i žalbama podnetim protiv rešenja o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka od 16. novembra 2005. godine i 10. maja 2006. godine. Dakle, Viši trgovinski sud u dva navrata u postupku po žalbama podnosioca nije sankcionisao propust prvostepenog suda koji je učinio bitnu povredu pravila postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1) tada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), kojim je bilo propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je sudio sudija koji je po zakonu morao biti isključen ili izuzet. Postupak je iz tog razloga produžen za više od dve godine. Pored toga, već u prvom rešenju Višeg trgovinskog suda Pž. 14450/05 od 13. aprila 2006. godine donetom po žalbi tužioca, naloženo je prvostepenom sudu donošenje meritorne odluke povodom podnetog predloga za ponavljanje postupka. Trgovinski sud u Beogradu je postupio suprotno izloženom stavu drugostepenog suda i još dva puta odbacio predlog za ponavljanje postupka – rešenjem P. 3047/99 od 10. maja 2006. godine i rešenjem P. 3047/99 od 15. jula 2008. godine. Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 6906/08 od 10. februara 2009. godine ukinuo prvostepeno rešenje od 15. jula 2008. godine, kojim je treći put odbačen predlog za ponavljanje postupka sa obrazloženjem da nije bilo razloga za odbacivanje, već je o predlogu trebalo meritorno odlučiti. Prvi put o predlogu je meritorno odlučeno osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 3047/99 od 24. jula 2009. godine – četiri godine nakon podnošenja predloga. Postupak je nakon toga pred dve sudske instance (Privrednim apelacionim sudom i Vrhovnim kasacionim sudom) trajao dve godine i pet meseci. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima ''Pavlyulynets protiv Ukarajine'' od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godine).

Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka. Činjenica da je podnosilac u toku postupka podneo više predloga za isključenje i izuzeće postupajućih sudija i predsednika suda, kao i zahtev za delegaciju drugog prvostepenog suda, koji su odbijeni, ne može pretstavljati osnov za drugačiju ocenu Ustavnog suda iz sledećih razloga: prvo, podnosilac je ove predlog podneo u granicama svojih procesnih ovlašćenja; drugo, sadržina rešenja Vrhovnog suda Srbije od 10. februara 2009. godine potvrđuje da je podnosilac osnovano ukazivao na to da je prvi sudija koji je dva puta odbacivao predlog za ponavljanje postupka morao biti izuzet.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se po predlogu za ponavljanje postupka vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3047/99 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje osporenim rešenjima Vrhovnog kasacionog suda Prev. 109/11 od 8. decembra 2011. godine, Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 3526/10 od 25. marta 2010. godine i Trgovinskog suda u Beogradu P. 3047/99 od 24. juna 2009. godine, Ustavni sud je konstatovao da su navedene odluke donete u postupku koji je vođen po predlogu podnosioca za ponavljanje parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 2772/02 od 7. juna 2002. godine. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, ustavna žalba istaknuta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava je, ratione materiae, nespojiva sa sadržinom sudskih odluka kojima je odbačen ili odbijen predlog za ponavljanje parničnog postupka, jer se takvim odlukama samo utvrđuje nepostojanje procesnih uslova za ponavljanje postupka, dok je o pravima i obavezama podnosioca predloga odlučeno u pravnosnažno okončanom postupku čije se ponavljanje traži. Takav stav izražen je i u predmetima Evropske komisije za ljudska prava ''H protiv Austrije'' (odluka o dopustivosti broj 7761/77 od 8. maja 1978. godine) i Evropskog suda za ljudska prava ''Rudan protiv Hrvatske'' (odluka broj 45943/99 od 13. septembra 2001. godine).

Međutim, Ustavni sud stoji na stanovištu da i u postupku koji se vodi po predlogu za ponavljanje parničnog postupka moraju biti obezbeđena prava podnosioca da o njegovom predlogu odlučuje nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud. Stoga, ustavna žalba kojom se ukazuje na povredu ovih garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku po predlogu za ponavljanje postupka, prema stavu Ustavnog suda, nije nedopuštena. Navedeni stav primenjen na ovaj konkretan slučaj znači da ustavna žalba podnosioca nije ratione materiae inkompatibilna sa osporenim sudskim odlukama u onom delu kojim se ističe da je pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno time što mu je uskraćeno pravo da o njegovom predlogu za ponavljanje parničnog postupka odlučuje prirodni sudija.

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje na to da je osporeno prvostepeno rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 3047/99 od 24. jula 2009. godine donela sudija kojoj je predmet dodeljen u rad mimo redosleda prijema. Ističe da je nakon vraćanja predmeta iz Višeg trgovinskog suda, 7. aprila 2009. godine, predmet osam dana bio neraspoređen, izražavajući sumnju da se moralo čekati da bi prema programu automatskog vođenja predmet došao na red „očekivani sudija“, umesto da predmet dobije „slučajni – prirodni sudija“. Podnosilac smatra da je na taj način došlo do povrede prava na zakonom ustanovljen sud iz člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući ove navode podnosioca, Ustavni sud je konstatovao da je jedna od garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na zakonom ustanovljen sud. Zahtev da sud bude obrazovan na osnovu zakona ne odnosi se samo na institucionalno uspostavljanje sudova, već i na konkretan sastav suda u svakom pojedinom slučaju. Pravo na prirodnog sudiju koji će postupati u predmetu prema redosledu prijema predmeta u sudu treba da pruži i neophodne garancije nepristrasnog suda. Imajući u vidu tok postupka po podnosiočevom predlogu za ponavljanje parničnog postupka, Ustavni sud smatra da bi ukazivanje podnosioca na povredu instituta prirodnog sudije moglo da dovede u pitanje postojanje garancija pravičnog suđenja. Međutim, u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi iz kojih bi proizlazilo da je dodeljivanje predmeta u rad određenom sudiji prvostepenog suda bilo od odlučujućeg značaja za rešavanje predmeta, posebno u situaciji kada podnosilac nije osporio sastav žalbenog i revizijskog suda, koji su takođe smatrali da je predlog za ponavljanje postupka neosnovan, iz istih razloga koji su navedeni u osporenom prvostepenom rešenju. Naime, iz sadržine osporenih rešenja proizlazi da su sudovi u sva tri stepena ocenili da podnosiočev predlog za ponavljanje postupka nije sadržao nove činjenice i nove dokaze u smislu člana 422. tačka 9) i člana 423. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na osnovu kojih bi za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku, a koje stranka bez svoje krivice nije moga da iznese pre nego što je raniji postupka završen pravnosnažnom sudskom odlukom.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporena rešenja odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački tri izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a naročito razloge koji su doveli do nerazumno dugog trajanja postupka, i našao da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti