Povreda prava na pravično suđenje, imovinu i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Nenamirenje potraživanja u stečajnom postupku nad dužnikom sa većinskim društvenim kapitalom duže od godinu dana predstavlja povredu Ustavom zajemčenih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik V eća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milodarke Kostić, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milodarke Kostić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 792/08 od 15. aprila 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1350/09 od 3. novembra 2009. godine i utvrđuje da su podn ositeljki ustavne žalbe povređeni pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Nalaže se nadležnom drugostepenom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 792/08 od 15. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milodarka Kostić iz Novog Pazara je 10. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 792/08 od 15. aprila 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1350/09 od 3. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih čl. 32, 58. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljki ustavne žalbe prestao radni odnos kod preduzeća AD "Raška" iz Novog Pazara 18. decembra 2007. godine jer je proglašena tehnološkim viškom; da je zbog neisplaćenih zarada podnositeljka ustavne žalbe više puta tužila svog poslodavca, preduzeće AD "Raška" iz Novog Pazara, za isplatu naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a da je Opštinski sud u Novom Pazaru u svakoj od tih parnica donosio presudu kojom je usvajao tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe; da je podnositeljka ustavne žalbe, kada joj je prestao radni odnos, zaključila sa poslodavcem sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada broj 316/1 od 18. decembra 2007. godine; da u momentu potpisivanja navedenog sporazuma podnositeljki nije bila poznata sadržina istog, te da je naknadno uvidela da se odredbom člana 4. sporazuma odrekla svojih prava – zarada, naknade zarada i drugih prava dosuđenih pravnosnažnim presudama; da je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru radi poništaja dela sporazuma ili raskida istog, te da je sud doneo osporenu presudu P1. 792/08 od 15. aprila 2009. godine kojom je njen tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; da je protiv prvostepene presude izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1350/09 od 3. novembra 2009. godine; da ni prvostepeni ni drugostepeni sud "nisu ulazili u suštinu konkretne pravne stvari u smislu da se niko ne može odreći prava po osnovu rada, kao i da je u konkretnom slučaju bilo i prevare, zablude i prisile prilikom zaključenja navedenog Sporazuma". Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene pojedinačne akte i nadoknadi podnositeljki nematerijalnu štetu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljki ustavne žalbe je na osnovu rešenja o prestanku radnog odnosa broj 316/1 od 18. decembra 2007. godine prestao radni odnos u Fabrici za proizvodnju konfekcije i trikotaže AD ''Raška'', Novi Pazar, po osnovu odluke poslodavca o proglašenju podnositeljke tehnološkim viškom.

Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Fabrike za proizvodnju konfekcije i trikotaže AD ''Raška'', Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe 18. decembra 2007. godine. Predmet ovog sporazuma je regulisanje međusobnih prava i obaveza između radnika i poslodavca (član 1.). U članu 7. sporazuma je utvrđeno da se podnositeljki ustavne žalbe isplaćuje iznos od 366.890,00 dinara, dok je članom 3. određeno da se poslodavac obavezuje da uplati Fondu PIO neizmirene doprinose kada i ostalim zaposlenima, prema propisima u celini. Prema članu 4. sporazuma, zaposleni se potpisivanjem istog odriče prava da sudskim putem ili na bilo koji drugi način zahteva isplatu neisplaćenih zarada i sl, odriče prava na tužbu, podnošenje predloga za izvršenje i dr. Članom 5. sporazuma je određeno da je zaposleni, između ostalog, dužan da poslodavcu dostavi ispravu o povlačenju svih tužbenih zahteva i pismena, a članom 6. - da je zaposleni saglasan da je poslodavac već regulisao obaveze prema zaposlenom, te da realizacijom člana 3. ovog sporazuma od strane poslodavca zaposleni nema pravo na nova potraživanja. Članom 8. je određeno da zaposleni ovaj sporazum zaključuje dobrovoljno, bez prinude, pretnje, ucene i zablude i da se potpisivanjem odriče svih svojih potraživanja od poslodavca.

Podnositeljka ustavne žalbe je, kao tužilja, podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru radi poništaja dela navedenog sporazuma. Osporenom prvostepenom presudom P1. 792/07 od 15. aprila 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se ponište odredbe čl. 4, 5. i 6. sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada broj 316/1 od 18. decembra 2007. godine (stav 1.), odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se ovaj sporazum raskine (stav 2.) i obavezana je tužilja da tuženom plati troškove spora u iznosu od 27.000,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu presude (stav 3.). U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je da je tužilja zaključila predmetni sporazum bez ikakve pretnje, prinude ili zablude i preuzela novac koji je bio predviđen za isplatu tim sporazumom, tako da, po oceni toga suda, nije bilo osnova za poništaj sporazuma.

Protiv prvostepene presude tužilja je 5. oktobra 2009. godine izjavila žalbu. Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1350/09 od 3. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 792/08 od 15. aprila 2009. godine. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je da je pravilno zaključio prvostepeni sud da je tužilja potpisala sporazum bez prisustva prinude, pretnje i zablude, kao i da je isti u potpunosti ispunjen, te da nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari navodi žalbe koji je motiv tužilje da zaključi sporazuma, jer nije ni istican u tužbi i tokom rasprave za poništaj istog.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

Odredbama člana 195. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, i da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, kao i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen (član 105. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. Ustava i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, uplati neizmirene doprinose i reguliše ostala prava iz radnog odnosa koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da zaposleni ima pravo da, u slučaju da mu je povređeno neko pravo iz radnog odnosa, pokrene spor pred nadležnim sudom, u skladu sa navedenim odredbama Zakona o radu. Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da - time što je podnositeljka ustavne žalbe na ime neisplaćenih zarada dobila iznos naveden u tački 7. sporazuma, te da je članom 3. određeno da se poslodavac obavezuje da uplati Fondu PIO neizmirene doprinose kada i ostalim zaposlenima, kao i da je članom 8. određeno da zaposleni ovaj sporazum zaključuje dobrovoljno, bez prinude, pretnje, ucene i zablude i da se potpisivanjem odriče svih svojih potraživanja od poslodavca - ona nema pravo da zahteva poništaj odredaba sporazuma navedenih u tužbi. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je stav postupajućih sudova da se podnositeljka ustavne žalbe potpisivanjem sporazuma sa poslodavcem, kojim su regulisana međusobna prava i obaveze povodom prestanka njenog radnog odnosa kod poslodavca, odrekla svih svojih potraživanja od poslodavca, te da stoga nema prava ni na sudsku zaštitu ovih prava, suprotan zajemčenom pravu na rad iz stava 4. člana 60. Ustava. Ovo stoga što Ustav izričito utvrđuje da se zaposleni prava zajemčenih odredbom člana 60. stav 4. Ustava, među kojima je i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, ne može odreći. Pored toga, nadležni sudovi su morali imati u vidu i odredbu člana 105. stav 1. u vezi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima o ništavosti odredbe ugovora ukoliko je ista protivna, između ostalog, prinudnim propisima. Naime, odredbe predmetnog sporazuma kojima je, između ostalog, regulisano da se zaposleni odriče prava na sudsku zaštitu, u suprotnosti su sa odredbama Zakona o radu kojima je propisano da zaposleni ima pravo da pokrene spor pred nadležnim sudom u slučaju da mu je povređeno neko pravo iz radnog odnosa.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je i tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da su osporenim presudama P1. 792/08 od 15. aprila 2009. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1350/09 od 3. novembra 2009. godine povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčen a članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti nalaganjem nadležnom drugostepenom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponovi postupak po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 792/08 od 15. aprila 2009. godine, te je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen, te je u odnosu na isticanje povrede ovog prava ustavnu žalbu odbio.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje, imovinu i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti