Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnositeljke kojom je osporen izvršni postupak predaje dece. Sud je utvrdio da su nadležni organi kontinuirano preduzimali sve zakonom propisane mere, uključujući zatvorske kazne za dužnika, te da se pozitivna obaveza države odnosi na sredstva, a ne na konačan rezultat.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2415/2025
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Zoran Lončar i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. M. iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba T. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava roditelja u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli u predmetu I. 156/23, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. T. M. iz Velike Plane podnela je Ustavnom sudu, 7. marta 2025. godine, preko punomoćnika R. D, advokata iz Žabara, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na imovinu i prava roditelja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 65. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli u predmetu I. 156/23, kao i protiv rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gži. 22/25 od 24. januara 2025. godine, zbog povrede istih Ustavom zajemčenih prava.

U ustavnoj žalbi se, pored detaljno i hronološki izloženog toka osporenog izvršnog postupka, navodi: da izvršenje pravnosnažne i izvršne privremene mere, kojom je podnositeljki, do okončanja parnice po njenoj tužbi, povereno samostalno vršenje roditeljskog prava nad troje dece, nije sprovedeno za sve vreme trajanja osporenog izvršnog postupka; da je podnositeljki uspešno predato samo jedno od troje dece, i to najmlađe, dok stariju decu nije videla više od 20 meseci; da su deca, koja su niskog kalendarskog uzrasta, nasilno odvojena od majke i zadržana u porodici kod oca; da sud tokom postupka nije preduzeo sve zakonom propisane mere kako bi omogućio ponovno spajanje dece sa majkom, što je ostavilo nesagledive posledice na njihov odnos; da je, umesto toga, izvršni postupak obustavljen odmah nakon što je o vršenju roditeljskog prava odlučeno pravnosnažnom presudom, pri čemu je izvršenje pokrenuto i na osnovu te presude, ali još uvek nije sprovedeno.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje Višeg suda u Kragujevcu i podnositeljki utvrdi pravo na naknadu štete nastalu povredom označenih prava u iznosu od 15.000 evra. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud najpre ukazuje da je već odlučivao o ustavnoj žalbi iste podnositeljke, koja je podneta tokom trajanja osporenog izvršnog postupka, a zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava roditelja. Rešenjem Už – 2771/2024 od 26. septembra 2024. godine (u daljem tekstu: Rešenje od 26. septembra 2024. godine) odbačena je ustavna žalba, jer je Ustavni sud našao da za istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku nije nadležan, budući da je osporeni izvršni postupak još uvek bio u toku, dok je u pogledu povrede prava roditelja konstatovano da se u periodu od 11 meseci, koliko je osporeni izvršni postupak trajao zaključno sa dostavljanjem spisa predmeta Sudu (13. juna 2024. godine), još uvek nije moglo govoriti o povredi prava roditelja, uprkos tome što je podnositeljki ustavne žalbe omogućeno da roditeljsko pravo, saglasno izvršnoj ispravi, samostalno vrši nad samo jednim od troje dece.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, ponovo izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli u predmetu I. 156/23, te najpre ponavlja činjenice i okolnosti koje su utvrđene prilikom donošenja Rešenja od 26. septembra 2024. godine.

4.1. Osporeni izvršni postupak pokrenut je 17. jula 2023. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Osnovnom sudu u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli, protiv izvršnog dužnika M. M. iz Vučića kod Rače, na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja Osnovnog suda u Velikoj Plani P2. 75/23 od 7. jula 2023. godine, ispravljenog rešenjem istog suda P2. 75/23 od 11. jula 2023. godine, radi prinudnog izvršenja privremene mere, kojom su podnositeljki ustavne žalbe poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava zajednička deca rođena 2. decembra 2015, 26. maja 2018. i 6. februara 2022. godine.

Sud je najpre rešenjem I. 116/23 od 26. jula 2023. godine odbacio predlog za izvršenje kao neuredan, ali je Viši sud u Kragujevcu takvu odluku ukinuo i 12. septembra 2023. godine predmet vratio na ponovni postupak. Predmetu je dodeljen broj I. 156/23. Budući da je reč o privremenoj meri, koja ima pravno dejstvo rešenja o izvršenju, sud je neposredno odredio sprovođenje izvršenja, i to najpre predajom dece (zaključak od 18. septembra 2023. godine), a svaki sledeći put (zaključci od 24. novembra, 6. i 26. decembra 2023. godine i 27. maja 2024. godine) prinudnim oduzimanjem dece od izvršnog dužnika, odnosno, članova njegovog domaćinstva, nakon što je on otišao na izdržavanje kazne zatvora zbog nepostupanja po izvršnoj ispravi. Sud je donosio i zaključke o sprovođenju izvršenja obavezivanjem izvršnog dužnika, odnosno, članova njegovog porodičnog domaćinstva, da u određenim terminima (najpre svakog radnog dana, a potom, ponedeljkom, sredom i petkom) dovode decu u prostorije organa starateljstva, radi obavljanja pripremnih radnji za realizaciju izvršne isprave. S obzirom na to da je evidentno izbegavao prijem sudskih pismena, pri čemu je dostava sve vreme vršena preko Policijske stanice u Rači, te kako se dva puta nije u zakazanom terminu pojavio sa decom radi njihove predaje podnositeljki ustavne žalbe i nijednom nije, po zaključku suda, decu odveo u Centar za socijalni rad za opštine Batočina, Rača i Lapovo (u daljem tekstu: CSR Rača), kao nadležni organ starateljstva, radi obavljanja pripremnih radnji za realizaciju izvršne isprave, sud je, kao što je već pomenuto, izvršnom dužniku, rešenjem od 25. decembra 2023. godine, izrekao kaznu zatvora do predaje dece, a najduže u trajanju od 60 dana, koju odluku je potvrdio Viši sud u Kragujevcu. Izvršni dužnik je na izdržavanje kazne odveden 10. maja 2024. godine, a u momentu dostavljanja predmeta Ustavnom sudu (uz dopis od 13. juna 2024. godine), on se još uvek nalazio u zatvoru. Budući da se odvođenje izvršnog dužnika na izdržavanje zatvorske kazne odigralo u trenutku kada su podnositeljka ustavne žalbe i on imali susret radi viđenja najmlađeg deteta, a pod okriljem organa starateljstva, podnositeljka ustavne žalbe je zadržala dete kod sebe. Što se ostalo dvoje dece tiče, sud je održao ročište 24. maja 2024. godine, na kome su saslušani direktor i pedagog CSR Rača, kao i direktor i psiholog Centra za socijalni rad za opštinu Velika Plana (u daljem tekstu: CSR Velika Plana), koji se u međuvremenu uključio u postupak, jer je prebivalište podnositeljke ustavne žalbe u Velikoj Plani. Otac izvršnog dužnika je za to ročište bio obavezan da dovede decu, a istim zaključkom mu je naloženo i da ih ponedeljkom, sredom i petkom odvodi u CSR Velika Plana, radi obavljanja pripremnih radnji za realizaciju izvršne isprave. Otac izvršnog dužnika se nije pojavio na tom ročištu, a svoj izostanak je pravdao medicinskom dokumentacijom. Nakon toga, 7. juna 2024. godine, usledio je pokušaj oduzimanja preostalo dvoje dece iz domaćinstva izvršnog dužnika, u kome su pedagog CSR Rača i psiholog CSR Velika Plana vodili individualne razgovore sa decom, koji su ukupno trajali 55 minuta, nakon čega su konstatovali da uslovi za njihovu predaju majci još uvek nisu ispunjeni. Asistenciju u sprovođenju izvršenja, na zahtev suda, pružali su Policijska stanica u Rači, Služba hitne medicinske pomoći i Sektor za vanredne situacije. Prethodno je CSR Velika Plana sudu dostavio veoma detaljan plan intervencije, kojeg su se tokom sprovođenja izvršenja svi učesnici pridržavali. Sud je, zatim, od Policijske stanice u Rači pribavio izveštaj o članovima porodičnog domaćinstva izvršnog dužnika. Budući da ih je po dostavljenom spisku bilo 15, sud je zaključkom od 10. juna 2024. godine obavezao njih 13 (izuzev izvršnog dužnika i njegovog oca, koji su na to ranije obavezani), da decu ponedeljkom, sredom i petkom odvode u CSR Velika Plana, radi obavljanja pripremnih radnji za realizaciju izvršne isprave. Nakon što je CSR Velika Plana obavestio sud da deca nisu dovedena nijednom u periodu od 29. maja do 5. juna 2024. godine, kada je samo otac izvršnog dužnika imao tu obavezu, sud je rešenjem od 13. juna 2024. godine i ocu izvršnog dužnika izrekao kaznu zatvora do predaje dece, a najduže 60 dana. Istog dana je predmet prosleđen Ustavnom sudu, radi donošenja odluke po prethodnoj ustavnoj žalbi.

 

Kada je reč o postupanju organa starateljstva, CSR Rača je dostavio pet izveštaja (19. decembra 2023. godine, 19. i 29. januara, 21. marta i 5. aprila 2024. godine), iz kojih proizlazi kontinuirani rad na ponovnom uspostavljanju odnosa između podnositeljke ustavne žalbe i dece. Pominje se terenska poseta domaćinstvu izvršnog dužnika, razgovori predstavnika organa starateljstva sa decom, viđenja na mestima koja su odgovarala strankama u postupku, a na kojima je podnositeljka ustavne žalbe uglavnom imala prisan odnos samo sa najmlađim detetom. Nakon što se u postupak uključio CSR Velika Plana, održana je i zajednička konferencija, dana 3. aprila 2024. godine, na kojoj su, pored stranaka, bili prisutni dvoje stručnih radnika CSR Rača i četvoro iz CSR Velika Plana. Tada je zaključeno da je u postupak neophodno uključiti Institut za mentalno zdravlje, imajući u vidu sveprisutnu otuđenost najstarijeg deteta od podnositeljke ustavne žalbe, koja vrši spontani uticaj na srednje dete.

4.2. U periodu koji je usledio nakon vraćanja spisa predmeta postupajućem sudu, uključujući i period kada su se spisi nalazili u Ustavnom sudu, mogu se, kao relevantne, izdvojiti sledeće činjenice i okolnosti.

Prigovor oca izvršnog dužnika na rešenje o kazni zatvora odbijen je kao neosnovan, te je on upućen na izdržavanje. Ista kazna izrečena je tri puta i za jedanaestoro srodnika izvršnog dužnika koji sa njim žive u istom domaćinstvu. Sva tri rešenja ukinuta su od strane drugostepenog veća Osnovnog suda u Aranđelovcu, suštinski, zbog propusta postupajućeg sudije da precizno razgraniči da li sprovođenje izvršenja sprečava izvršni dužnik ili to čine njegovi srodnici. Izvršnom dužniku je nakon izdržane kazne zatvora ponovo izrečena ista takva kazna, te je, nakon pravnosnažnosti (odbijen prigovor kao neosnovan), on još jednom upućen u zatvorsku ustanovu.

Kada je reč o postupanju organa starateljstva, CSR Velika Plana je u okviru pripremnih radnji za realizaciju izvršne isprave, održao četiri susreta između podnositeljke ustavne žalbe i dvoje starije dece. Tri puta su deca dolazila u pratnji nekoliko srodnika iz zajedničkog domaćinstva izvršnog dužnika, jer se izvršni dužnik nalazio na izdržavanju zatvorske kazne, a četvrti put je decu doveo izvršni dužnik, ali opet u društvu nekoliko srodnika. Svaki put su predstavnici organa starateljstva konstatovali da deca nisu adekvatno pripremljena za susret sa majkom i predaju njoj, te da su prisutnima dati saveti i sugestije u pravcu kako da se to učini. U izveštaju koji je nakon pomenutih susreta usledio (dostavljen sudu 12. avgusta 2024. godine), CSR Velika Plana je ukazao sudu da pokušaji uspostavljanja kontakta u prostorijama i pod okriljem organa starateljstva više nemaju efekta, te je predloženo da se nastavi sa sprovođenjem izvršenja.

Podneskom od 4. decembra 2024. godine, izvršni dužnik je obavestio sud da je presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P2. 75/23 od 17. juna 2024. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 577/24 od 18. oktobra 2024. godine, pravnosnažno odlučeno o vršenju roditeljskog prava nad decom stranaka, tako što je za titulara tog prava određena podnositeljka ustavne žalbe. Postupajući sudija je pravnosnažnu presudu pribavio i od Osnovnog suda u Velikoj Plani.

Zbog navedenog, postupajući sudija je rešenjem I. 156/23 od 4. decembra 2024. godine obustavio sprovođenje izvršenja, uz ukidanje pravnosnažnih rešenja o zatvorskim kaznama izrečenim izvršnom dužniku i njegovom ocu. Osporenim rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gži. 22/25 od 24. januara 2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke, te je navedeno prvostepeno rešenje potvrđeno u celini.

5. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid i u spise predmeta Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli I. 526/24, koji je formiran po predlogu za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe od 19. decembra 2024. godine podnetom na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P2. 75/23 od 17. juna 2024. godine, te je, pored ostalog, utvrdio da je po rešenju o izvršenju od 23. decembra 2024. godine jednom pokušano oduzimanje dece iz domaćinstva izvršnog dužnika, koji se tada nalazio u pritvoru, te kako su njegovi srodnici tada sprečavali sprovođenje izvršenja, za njih jedanaestoro je postupajući sudija (onaj koji je postupao i u osporenom izvršnom postupku), rešenjem od 14. februara 2025. godine, izrekao kaznu zatvora u trajanju do 60 dana, koje je potvrđeno od strane drugostepenog veća Osnovnog suda u Aranđelovcu rešenjem od 12. marta 2025. godine. Podneskom od 4. aprila 2025. godine, jedna od srodnica izvršnog dužnika obavestila je sud da je maloletni sin stranaka predat podnositeljki ustavne žalbe 4. marta, a maloletna ćerka 3. aprila 2025. godine. O toj istoj činjenici je sud obavestio i CSR Velika Plana. Sud je 7. aprila 2025. godine zaključio izvršni postupak, uz ukidanje rešenja o kazni zatvora od 14. februara 2025. godine.

6. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja je i član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) kojim je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19, 9/20 – autentično tumačenje i 10/23 – dr. zakon) propisano je: da se ovim zakonom uređuje postupak u kome sudovi i javni izvršitelji prinudno namiruju potraživanja izvršnih poverilaca zasnovana na izvršnim i verodostojnim ispravama (izvršni postupak), postupak obezbeđenja potraživanja i položaj javnih izvršitelja (član 1.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da javni izvršitelj po službenoj dužnosti rešenjem obustavlja izvršni postupak, pored ostalog, ako je izvršna isprava na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju pravnosnažno ili konačno ukinuta, preinačena ili stavljena van snage (član 129. stav 1. tačka 1)); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da pošto proceni okolnosti, sud u rešenju o izvršenju određuje sledeća sredstva izvršenja – 1) prinudno oduzimanje i predaju deteta, 2) novčanu kaznu, 3) kaznu zatvora, koja mogu da se odrede i sprovedu prema licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete, licu koje otežava ili sprečava predaju deteta, licu kod koga se dete nalazi ili licu od čije volje zavisi predaja deteta, a sud može menjati sredstva izvršenja dok se izvršenje ne okonča (član 373.); da se novčana kazna izriče i izvršava prema odredbama o izricanju novčane kazne radi preduzimanja radnje koju može preduzeti samo izvršni dužnik (član 363), da sud može rešenjem protiv kog je dozvoljen prigovor izreći kaznu zatvora koja traje sve dok se dete ne preda, a najduže do 60 dana (član 374. st. 1. i 3.); da dete prinudno oduzima i predaje organ starateljstva uz prisustvo i nadzor suda, da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sud kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (član 376. st. 2. i 3.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr. zakon i 6/15) propisano je: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.).

7. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava roditelja iz člana 65. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni izvršni postupak pokrenut 17. jula 2023. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Osnovnom sudu u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli, i da je okončan donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gži. 22/25 od 24. januara 2025. godine. Dakle, osporeni izvršni postupak je trajao godinu i po dana.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), koju prihvata i Ustavni sud, samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu ESLjP u predmetu Proszak protiv Poljske broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.). U porodičnim stvarima se mora postupati sa posebnom pažnjom, pri čemu se naročita hitnost zahteva u postupcima koji se odnose na starateljstvo nad decom, način ostvarivanja kontakta roditelja sa decom, kao i u predmetima koji se odnose na izdržavanje dece (videti presudu ESLjP u V.A.M. protiv Srbije, od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, st. 104 – 111.).

Kada je reč o pravima roditelja iz člana 65. Ustava, Ustavni sud podseća na svoj stav da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Zaštita porodičnog života, u smislu člana 8. Evropske konvencije, obuhvata kako pravo roditelja, tako i pravo deteta da održava odnose sa roditeljem, ali istovremeno nameće državi obavezu da u postupanju bude obazriva i usmerena ka najboljem interesu deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine). Ustavni sud dalje podseća na praksu ESLjP, prema kojoj uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element porodičnog života u smislu člana 8. Evropske konvencije (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Monory protiv Rumunije i Mađarske od 5. aprila 2005. godine, predstavka broj 71099/01, stav 70. i citiranu V.A.M. protiv Srbije, stav 130.). Takođe, iz odredaba člana 8. Evropske konvencije proizlazi da ove odredbe prvenstveno pružaju pojedincu zaštitu od arbitrernog mešanja od strane javnih vlasti, stvarajući za državu negativne obaveze, ali da poštovanje ovog prava podrazumeva i neke pozitivne obaveze države usmerene na usvajanje mera kojima će se obezbediti i osigurati poštovanje porodičnog života, čak i u sferi odnosa između pojedinaca. Ustavni sud posebno ukazuje na to da ova pozitivna obaveza države u predmetima koji se tiču vršenja roditeljskog prava, za roditelje u suštini znači da će država preduzeti sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omogući, pored ostalog, i u razumnom roku. Pozitivne obaveze države u ovoj oblasti su pozitivne obaveze sredstva, a ne rezultata (videti presudu ESLjP u predmetu Jurišić protiv Hrvatske (br. 2), predstavka broj 8000/21, od 7. jula 2022. godine, stav 48. i odluku u predmetu Palešćak protiv Hrvatske, predstavka broj 20207/16, od 22. oktobra 2019. godine, stav 74.) i ne podrazumevaju apsolutnu garanciju rezultata, već obavezu ulaganja razumnih i adekvatnih napora, prilagođenih konkretnim okolnostima svakog slučaja.

Prema utvrđenoj praksi ESLjP, odlučujuće pitanje u predmetima koji se odnose na izvršenje odluka o roditeljskom pravu nije da li je ponovno spajanje roditelja i deteta u svakom slučaju u potpunosti ostvareno, već da li su nacionalni nadležni organi preduzeli sve neophodne mere koje su se od njih mogle opravdano i razumno očekivati, uz poštovanje hitnosti, koordinisanosti, kontinuiteta i doslednosti preduzetih mera, kao i uzimanje u obzir najboljeg interesa deteta, pri čemu se adekvatnost preduzetih mera treba ceniti i sa aspekta brzine njihove primene, imajući u vidu da protek vremena može izazvati nepopravljive posledice za odnos između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Hokkanen protiv Finske od 23. septembra 1994. godine, predstavka broj 19823/92, stav 58, Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije od 25. januara 2000. godine, predstavka broj 31679/96, stav 94. i citiranu V.A.M. protiv Srbije, st. 132. i 133.). Suština takvog zahteva jeste da zaštiti pojedinca od bilo koje vrste štete koja bi mogla nastati usled proteka vremena (videti presudu ESLjP u citiranom predmetu Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, st. 102. i 106.). Verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom progresivno se smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihove prirodne veze neće doći (videti presudu ESLjP u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.).

Ustavni sud još jednom ukazuje na stav ESLjP da pozitivna obaveza države u ovoj oblasti predstavlja obavezu sredstva, a ne rezultata, te da sama činjenica da izvršenje nije dovelo do potpunog ili trajnog ostvarenja kontakta ne ukazuje automatski na povredu Evropske konvencije.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sud i organi starateljstva, od samog pokretanja izvršnog postupka, kontinuirano i aktivno postupali u cilju sprovođenja pravnosnažne i izvršne odluke o privremenoj meri. Naime, još u Rešenju od 26. septembra 2024. godine Ustavni sud je konstatovao da je sud nastojao da koristi sva ovlašćenja koja mu u ovoj vrsti postupka stoje na raspolaganju u okviru važećeg zakonodavstva, a što se najviše ogleda u činjenici da je izvršnom dužniku, u relativno kratkom periodu, nakon samo četiri meseca, izrekao kaznu zatvora, koja je i izvršena, a potom i njegovom ocu, čija je kazna kasnije, nakon pravnosnažnosti, takođe izvršena. Dakle, postupajući sudija se već na samom početku odlučio na strožu kaznu koju Zakon o izvršenju i obezbeđenju propisuje kod izvršenja odluka u vezi sa porodičnim odnosima, izbegavši da prethodno pokuša da na izvršnog dužnika utiče novčanim kažnjavanjem, kao blažom merom. Izvršni dužnik i njegov otac su u daljem toku postupka još po jednom kažnjeni zatvorom i te kazne su takođe izvršene. Na kompleksnost porodične i životne situacije, koju je Ustavni sud imao u vidu i prilikom donošenja Rešenja od 26. septembra 2024. godine, posebno kada je reč o brojnim srodnicima izvršnog dužnika, koji sa njim žive u istom domaćinstvu i koji su u tom svojstvu aktivno učestvovali u sprovođenju izvršenja, sud je odgovorio sa čak tri rešenja o izricanju kazne zatvora za jedanaestoro njih, koje je drugostepeno veće, postupajući po njihovim prigovorima, ukinulo. Međutim, već na početku izvršnog postupka koji je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula na osnovu pravnosnažne i izvršne presude, u situaciji kada izvršni dužnik nije bio prisutan prilikom pokušaja oduzimanja dece, isti postupajući sudija je njegovim srodnicima izrekao kaznu zatvora, koju je ovoga puta drugostepeno veće potvrdilo. Time je, po shvatanju Ustavnog suda, otklonjena svaka sumnja u to da su srodnici izvršnog dužnika imali negativan uticaj na sprovođenje izvršenja, te da je njihovo kažnjavanje tokom osporenog izvršnog postupka bilo opravdano.

Što se postupanja organa starateljstva tiče, Ustavni sud, pored onoga što je istakao u Rešenju od 26. septembra 2024. godine (da je postojao izuzetno proaktivan pristup, posebno nakon što se u postupak, pored CSR Rača, uključio i CSR Velika Plana, čiji su predstavnici najpre održali zajedničku konferenciju, na kojoj su doneti odgovarajući zaključci, a potom imali i izuzetno važnu ulogu kod pokušaja sprovođenja izvršenja oduzimanjem dvoje starije dece stranaka, koje se odigralo 7. juna 2024. godine), konstatuje da je CSR Velika Plana kontinuirano preduzimao pripremne radnje za realizaciju izvršne isprave, tako što je u svojim prostorijama zakazivao susrete između podnositeljke ustavne žalbe i dvoje starije dece, a nakon što je ustanovljeno da ti susreti ne proizvode odgovarajući efekat, jer deca dolaze neadekvatno pripremljena od strane izvršnog dužnika i njegovih srodnika, iako su svaki put dobijali savete i sugestije kako da to učine, predložio je sudu da nastavi sa sprovođenjem izvršenja, dajući proaktivno stručno mišljenje u pogledu daljih načina i tempa sprovođenja izvršenja.

Stoga Ustavni sud konstatuje da postupanje nadležnih organa u konkretnom slučaju ne pokazuje elemente pasivnosti, formalizma ili tolerisanja neizvršenja sudskih odluka. Naprotiv, sud je vrlo rano i bez odlaganja pribegao najstrožim zakonom propisanim merama, pokazujući visok stepen revnosti i rešenosti da se sudska odluka sprovede i da se omogući stvarno i blagovremeno spajanje podnositeljke ustavne žalbe sa decom. Činjenica da preduzete mere nisu u potpunosti proizvele očekivani rezultat ne dovodi sama po sebi u pitanje njihovu pravovremenost, koordinisanost i efikasnost, imajući u vidu složenost porodičnih odnosa, otpor privatnih lica i procene stručnih službi da bi određeni oblici prinude u pojedinim fazama postupka mogli biti suprotni najboljem interesu dece.

Ustavni sud prihvata da su u konkretnom slučaju postojale izrazite i složene objektivne teškoće u sprovođenju izvršenja, uključujući aktivan otpor izvršnog dužnika i šireg porodičnog okruženja, kao i izraženu emocionalnu otuđenost dece, koja je vremenom postala značajan faktor u postupanju nadležnih organa. U takvim okolnostima, po oceni Ustavnog suda, državni organi su bili dužni da balansiraju između potrebe za sprovođenjem sudske odluke i obaveze da zaštite najbolji interes dece, uključujući i potrebu da se izbegnu mere koje bi mogle dovesti do dodatne traumatizacije ili dugoročne štete po decu.

Ustavni sud podseća da je ESLjP u predmetu Jurišić protiv Hrvatske (br. 2) zaključio da nije došlo do povrede člana 8. Evropske konvencije u situaciji u kojoj izvršenje sudskih odluka nije dovelo do potpunog ostvarenja kontakta, ali se takvo stanje nije moglo pripisati nedostatku revnosti, neblagovremenom postupanju ili pasivnosti nadležnih organa, već složenosti konkretne porodične situacije. Slično tome, u odluci Palešćak protiv Hrvatske, ESLjP je utvrdio da činjenica da preduzete mere nisu u potpunosti proizvele željeni rezultat nije dovoljna za utvrđivanje povrede, ukoliko su nacionalni sudovi i nadležne službe kontinuirano, savesno i u okviru svojih ovlašćenja koristili sve raspoložive mehanizme radi zaštite porodičnog života.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da nadležni organi u konkretnom slučaju nisu mogli, bez jasnog zakonskog osnova, da primenjuju mere koje prevazilaze postojeći zakonodavni okvir, niti da postupaju „kreativnije“ od onoga što im je zakonom dopušteno. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da sudska vlast nije ovlašćena da preuzima ulogu zakonodavca, niti da uvodi nove mehanizme prinude koji nisu predviđeni važećim propisima. Međutim, ukoliko se u praksi pokaže da postojeći pravni okvir nije dovoljan za rešavanje određenih složenih porodičnih situacija, pitanje njegovog unapređenja spada u domen zakonodavne politike, a ne ustavnosudske kontrole.

 

Polazeći od celokupnog činjeničnog stanja, relevantnih ustavnih i konvencijskih standarda, kao i prakse ESLjP, Ustavni sud zaključuje da, iako je podnositeljka ustavne žalbe bila izložena teškoj i dugotrajnoj životnoj situaciji, nadležni organi nisu propustili da ispune svoje pozitivne obaveze, o kojima je prethodno bilo reči. U prilog tome govori i činjenica da su u izvršnom postupku pokrenutom na osnovu pravnosnažne i izvršne presude, koji suštinski predstavlja jedinstvenu celinu i kontinuitet sa osporenim izvršnim postupkom, starija deca, već nakon prvog kažnjavanja srodnika izvršnog dužnika, koje rešenje je postalo pravnosnažno, predata podnositeljki ustavne žalbe, te je postupak zaključen. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava roditelja neosnovane, pa je ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Tvrdnje o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, podnositeljka ustavne žalbe izvodi iz navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava roditelja, zbog čega ih Ustavni sud nije posebno razmatrao.

8. Što se tiče osporenog rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gži. 22/25 od 24. januara 2025. godine, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Međutim, i pored toga, Ustavni sud konstatuje da su u okolnostima konkretnog slučaja evidentno bili ispunjeni uslovi za obustavu izvršnog postupka, primenom člana 129. stav 1. tačka 1) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, budući da je o tužbenom zahtevu za vršenje roditeljskog prava odlučeno pravnosnažnom i izvršnom presudom. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 8733/2025: Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava roditelja zbog neizvršenja sudske odluke
• Už 4170/2020: Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog trajanja izvršnog postupka predaje deteta
• Už 2017/2022: Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda prava roditelja u izvršnom postupku
• Už 6652/2025: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava roditelja u izvršnom postupku
• Už 6485/2025: Zaštita prava roditelja u postupku prinudne predaje deteta
• Už 5416/2025: Povreda prava na pravično suđenje pri izvršenju strane sudske odluke
• Už 5591/2025: Utvrđivanje povrede prava roditelja zbog neefikasnosti izvršnog sudskog postupka