Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju revizije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena zbog vrednosti spora. Ocenjeno je da odluka ne povređuje pravo na pravično suđenje. Preostali deo žalbe protiv nižih presuda odbačen je kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2416/2010
05.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Save Petrovića i Mande Petrović, oboje iz Šida, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Save Petrovića i Mande Petrović izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1480/10 od 17. marta 2010. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sava Petrović i Manda Petrović, oboje iz Šida, podneli su 17. maja 2010. godine, preko punomoćnika Aleksandra Vorgića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Šidu P. 150/96 od 27. marta 2006. godine, presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 14 95/08 od 26. marta 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1480/10 od 17. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. i prava iz člana 86. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da su podnosioci reviziju izjavili pozivom na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, s obzirom na to da vraćanje zemljišnoknjižnog i katastarskog stanja pre 1967. godine, pogrešnom primenom načela legaliteta, bez uvažavanja kasnijih stvarnih i pravnih promena na nepokretnostima , može im ati dalekosnežne posledice u primeni prava i u sudskoj praksi. Podnosioci navode da su reviziju istovremeno izjavili pozivajući se i na odredbu člana 491. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, s obzirom na to da je parnični postupak pokrenut pre više od 20 godina, dakle pre pr imene važećeg Zakona o parničnom postupku, smatrajući da ima mesta podnošenju revizije protiv odluke drugostepenog suda. Po mišljenju podnosilaca , Vrhovni kasacioni sud je odbacio reviziju iz formalnih razloga . Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su prvostepeni i drugostepeni sud postupak vodili u skladu sa procesnim pravilima kojima se reguliše redovan postupak, a Vrhovni kasacioni sud je od bačajem revizije ovaj spor kvalifikovao kao spor male vrednosti.

2. Saglasno odredbi čla na 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci Republika Srbija, opština Šid i Javno preduzeće za stambene usluge i građevinsko zemljište opštine Šid podneli su tužbe Opštinskom sudu u Šidu protiv podnosilaca ustavne žalbe i drugih tuženih, radi utvrđenja prava svojine i prava korišćenja na spornim nepokretnostima. Prvu tužbu je podnela opština Šid 26. februara 1987. godine.

Opštinski sud u Šidu je osporenom presudom P. 150/96 od 27. marta 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca, a Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je osporenom presudom Gž. 1495/08 od 26. marta 2009. godine delimično odbio i delimično usvojio žalbe tuženih Save Petrovića i Mande Petrović.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 1480/10 od 17. marta 2010. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženih Save Petrović a i Mande Petrović izjavljenu protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je navedeno : da je u tužbi radi utvrđenja prava vlasništva i prava korišćenja, a koja je podneta 26. februara 1987. godine , tužilac opština Šid označila vrednost predmeta spora iznos om od 20.000,00 tadašnjih dinara; da su podneskom od 22. februara 2000. godine tužioci označili vrednost predmeta spora u iznosu od 15.000,00 dinara; da se u pogledu dozvoljenosti izjavljene revizije primenjuju odredbe Zakona o izmena i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine, prema kojima revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi ne prelazi 15.000,00 dinara; da vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne doseže nov čani iznos od 15.000,00 dinara, koji je merodavan za prav o na izjavljivanje revizije, te da revizija nije dozvoljena; da je o značenje vrednosti predmeta spora podneskom od 22. februara 2000. godine na iznos od 15.000,00 dinara, koju je prvostepeni sud naveo u uvodu prvostepene presude, bez uticaja na ocenu dozvoljenosti revizije, jer je ta vrednost predmeta spora označena suprotno odredbama člana 40. s t. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, a istovremeno ne doseže iznos propisan članom 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči ravnopravnost svih oblika svojine (član 86.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe zakona kojima je uređivan parnični postupak koje su važile, odnosno koje su primenjivane u vreme vođenja parničnog postupka u kome su donete osporene odluke.

Odredbom člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), važećeg u vreme donošenja osporenog revizijskog rešenja, bilo je propisano da će o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SRJ", broj 3/02) bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona, rešavati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Odredbom članom 111. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine („Službeni list SRJ“, broj 12/98) bilo je propisano da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona donesena prvostepena presuda ili rešenje kojim je postupak pred prvostepenim sudom okončan, dalji postupak sprovešće se po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Odredbom člana 40. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", b r. 27/92, 31/93 i 24/94), koji je važio u vreme podnošenja tužbe tužioca, bilo je propisano: da u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (stav 2.) ; da ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, tako da se postavlja pitanje stvarne nadležnosti, sastava suda ili prava na izjavljivanje revizije, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (stav 3.).

Odredbom člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 4/77) , u osnovnom tekstu, bilo je pro pisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 50.000 dinara.

Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine je bio više puta noveliran, tako da se revizijski cenzus stalno menjao, a u vreme podnošenje tužbe , 26. februara 1987. godine, važio je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 6 9/82), kojim je bilo propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 50.000 dinara.

Odredbom člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, posle izmena i dopuna izvršenih članom 72. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine, bilo je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 15.000 novih dinara.

Uredbom o novom dinaru ("Službeni list SRJ", br. 6/94, 12/94 i 57/94) bilo je propisano: da se uvodi novi dinar kao sredstvo plaćanja na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije (član 1.); da dinar koji je u opticaju (u daljem tekstu: stari dinar) 22. jula 1994. godine prestaje da važi kao zakonsko sredstvo plaćanja (10a ); da ova uredba stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom listu SRJ", a primenjivaće se od 24. januara 1994. godine (član 11.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Povredu označenog ustavnog prava podnosioci vide u tome što je Vrhovni kasacioni sud odbacio njihovu reviziju „iz formalnih razloga“, iako je u parničnom postupku odlučivano o pravnom pitanju od opšteg interesa, pa osporene presude mogu imati dalekosežne posledice u primeni prava u sudskoj praksi.

Ustavni sud, najpre , konstatuje da pravo na pristup sudu nije izričito garantovano članom 32. stav 1 . Ustava, ali se u praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava podrazumeva da je ono neodvojivo od prava na pravično suđenje. Stoga je u konkretnom slučaju bilo neophodno ispitati da li je osnovana tvrdnja podnosilaca da im je osporenim rešenjem o odbacivanju revizije povređeno pravo na pravično suđenje.

Pravo na pristup sudu, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, po pravilu se vezuje za prvostepene sudove, dok je pravo na pristup žalbenom sudu ili sudu koji odlučuje o vanrednim pravnim lekovima obezbeđeno garantovanjem prava na pravni lek. Međutim, u situaciji kada podnosioci ustavne žalbe nisu istakli da im je osporenim rešenjem o odbacivanju revizije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ustavnopravnu ocenu osporenog rešenja prvenstveno usmerio na ispitivanje njegove pravičnosti u pogledu ustavnopravno prihvatljive prim ene merodavnog procesnog prava, u okviru garancija utvrđenih u članu 32. stav 1. Ustava.

U vezi izloženog, Ustavni sud konstatuje da je pristup parničnih stranaka najvišoj sudskoj instanci svuda sužen, te je takav slučaj i u Republici Srbiji. Prvo, pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju o pravima i obavezama kroz pravo na žalbu, dok su vanredna pravna sredstva u domenu zakonodavne politike. Drugo, Zakonom o parničnom postupku uvek je bio propisan ograničeni broj vanrednih pravnih lekova i predviđeni restriktivni razlozi za njihovo izjavljivanje, a kada je u pitanju revizija - predviđeno je i posebno ograničenje prava na njeno podnošenje propisivanjem revizijske sume (limita ili cenzusa).

Sledom navedenog, izjavljivanje revizije u slučaju kada vrednost predmeta spora ne prelazi propisani limit, ima za pravnu posledicu odbacivanje ovog vanrednog pravnog sredstva. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, povreda prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ( prava na pravično suđenje) ne postoji kada je podnosiocu predstavke odbijen pristup najvišem sudu zbog njegove sopstvene proceduralne greške ( videti slučaj „Brualla Gomez de la Torre protiv Španije“, odluka od 19. decembra 1997. godine, stav 31.). Navedeni stav bi u konkretnom slučaju bio primenljiv na neispunjenost revizijskog limita.

Vrhovni kasacioni sud je u osporenom rešenju zaključio da vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne doseže iznos od 15.000,00 dinara koji je merodavan za pravo na izjavljivanje revizije, a da je označavanje vrednosti predmeta spora podneskom od 22. februara 2000. godine na iznos od 15.000,00 dinara, koju je prvostepeni sud naveo u uvodu svoje presude, bez uticaja na ocenu dozvoljenosti revizije, jer je ova vrednost predmeta spora označena suprotno odredbama člana 40. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i ne doseže iznos propisan članom 382. stav 3. istog zakona nakon njegove izmene 1998. godine.

Iako Ustavni sud nalazi da Vrhovni kasacioni sud nije mogao da ceni dozvoljenost revizije upoređujući vrednost predmeta spora iz tužbe jer je izražena u novčanoj jedinici (starim dinarima) koja od 1994. godine ne predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja , sa novčanim iznosom koji pred stavlja revizijski limit određen Zakonom o parničnom postupku iz 1998. godine u novčanoj jedinici koja je zvanično sredstvo plaćanja (novim dinarima) , ustavnopravno je prihvatljivo stanovište revizijskog suda da revizija u konkretnom slučaju nije bila dozvoljena. Naime, kako se parnični postupak vodio u imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev nije odnosio na novčano potraživanje, za ocenu dozvoljenosti revizije u ovakvoj pravnoj situaciji, saglasno članu 40. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, trebalo bi da bude merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi, a to je bio iznos od 20.000,00 starih dinara. U vreme pokretanja parničnog postupka revizija nije bila dozvoljena ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo nije prelazila iznos od 50.000 starih dinara, ali je novčana jedinica u kojoj je bio izražen ovaj iznos prestala da važi 22. jula 1994. godine. Stupanje na snagu Uredbe o novom dinaru iziskivalo je da vrednost predmeta spora bude opredeljena u novim dinarima. Stoga se u ovom slučaju ne može primeniti pravni stav Ustavnog suda prema kome naknadna izmena vrednosti spora u toku parničnog postupka ne proizvodi pravno dejstvo u pogledu prava na izjavljivanje revizije ( videti Odluku Ustavnog suda Už- 232/2008 od 25. decembra 2008. godine). Podneskom od 22. februara 2000. godine označena je nova vrednost predmeta spora od 15.000,00 dinara, koju je prvostepeni sud naveo u uvodu prvostepene presude. Međutim, navedeni iznos nije prelazio revizijsku sumu propisanu izmenama člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine, jer nije prelazio 15.000,00 dinara.

U vezi sa tvrdnjom podnosilaca ustavne žalbe da je reviziju izjavio pozivajući se i na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio primerak izjavljene revizije, te se u nedostatku ovog dokaza, Ustavni sud nije upuštao u osnovanost ovakve podnosiočeve tvrdnje .

S obzirom na izloženo, Ustavni smatra da osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, i pored uočenih nedostataka u obrazloženju, zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenog revizijskog rešenja i odlučio kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud ukazuje da se povreda prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i povreda prava iz člana 86. Ustava, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog revizijskog rešenja, kojim je samo odlučivano o dozvoljenosti revizije, a ne o imovini i svojinskim pravima podnosilaca ustavne žalbe.

6. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocima ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, te činjenice da je u konkretnom slučaju revizija podnosilaca ustavne žalbe odbačena kao nedozv oljena zbog vrednosti predmeta spora, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe osporenu drug ostepenu presudu nesporno primili pre 17. marta 2010. godine, kada je doneto rešenje kojim je revizija odbačena, te je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao neblagovremenu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju presuda Opštinskog suda u Šidu P. 150/96 od 27. marta 2006. godine i presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1495/08 od 26. marta 2009. godine i rešio kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), odlučio kao u izreci.

8. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti