Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao sedamnaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu stambene zadruge u stečaju zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Iako je spor bio složen, prevashodna odgovornost je na sudovima, te je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2919/05, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 13247/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je, 27. marta 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2919/05, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 13247/10 i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1538/12 od 6. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporeni parnični postupak trajao sedamnaest godina i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je drugostepeni sud pogrešno preračunao evro u dinare na dana veštačenja 1. januara 2002. godine i na tako dobijeni iznos dosudio zakonsku zateznu kamatu od dana presuđenja 29. januara 2008. godine; da smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu od dana podnošenja tužbe do isplate, jer bi u protivnom bilo „zaobiđeno“ načelo legaliteta. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i za troškove postupka za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13247/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 23. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih A. V. i M. M, oboje iz Vrbasa i P. P. iz Srpskog Miletića, radi isplate iznosa od 13.610,13 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4887/96 od 13. septembra 1999. godine utvrđeno je da je punomoćnik tužioca podneskom od 11. novembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na prvotuženu i drugotuženu, pa je u odnosu na ove tužene postupak obustavljen.

Do donošenja prve presude održana su četiri ročišta na kojima je određeno izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, dok tri ročišta nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4887/96 od 23. decembra 2002. godine je usvojen u celosti preinačeni tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 333.442,26 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. maja 2002. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 69.786,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1109/03 od 20. aprila 2005. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4887/96 od 23. decembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano sedam ročišta na kojima je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2919/05 od 29. januara 2008. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 1.106.262,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2006. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka koliko budu iznosili; stavom drugim izreke je usvojen eventualni tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 754.572,66 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2006. godine do isplate, kao i da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu do 237.350,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 956/10 od 1. septembra 2010. godine, vratio spis predmeta P. 2919/05 Osnovnom sudu u Novom Sadu, radi otklanjanja procesnih nedostataka, odnosno radi utvrđenja da li su punomoćja data advokatima za zastupanje tužioca u ovoj pravnoj stvari data od strane ovlašćenih lica tužioca.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 7. oktobra 2010. godine postupio po nalogu iz rešenja drugostepenog suda.

Po dostavljanju spisa, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 10382/10 od 24. novembra 2010. godine, utvrdio prekid postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu Gž. 10382/10, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Postupajući po predlogu punomoćnika tužioca od 27. januara 2011. godine za nastavak postupka, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 10382/10 od 22. februara 2012. godine, Osnovnom sudu u Novom Sadu vratio spis predmeta P. 13247/10 radi dopune postupka, odnosno radi odlučivanja o predlogu tužioca za nastavak postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 13247/10 od 5. marta 2012. godine nastavio postupak u ovoj parnici.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 1538/12 od 6. februara 2013. godine delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2919/05 od 29. januara 2008. godine u stavu drugom njene izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko iznosa od 275.001,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. januara 2008. godine do isplate do dosuđenog iznosa od 754.572,08 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2006. godine do isplate i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i potvrđena je prvostepena presuda u ostalom pobijanom, usvajajućem delu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamanih davanja i da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje tog načela povlači pravne posledice (član 15.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 23. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1538/12 od 6. februara 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 16 godina i šest meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za gotovo sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, punomoćnik podnosioca od zakazanog, a neodržanog prvog ročišta za glavnu raspravu (6. novembra 1996. godine) do narednog ročišta zakazanog 15. juna 1999. godine, u periodu od nepune tri godine, nije predlagao sudu zakazivanje ročišta. Nakon toga, punomoćnik tužioca je podneskom od 11. novembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na dvoje tuženih. Osim toga, Ustavni sud primećuje da punomoćnik podnosioca ni u narednom periodu nije predlagao sudu zakazivanje ročišta, s obzirom na to da od 8. septembra 1999. do 28. januara 2002. godine, odnosno dve godine i četiri meseca nije zakazano nijedno ročište. Pored navedenog, Ustavni sud nalazi da je punomoćnik podnosioca, na poslednjem ročištu 24. januara 2008. godine, dostavio punomoćje za zastupanje bez označenja lica ovlašćenog za zastupanje, odnosno svojstva izdavaoca punomoćja, što je onemogućilo drugostepeni sud da postupa po žalbi, već je iziskivalo otklanjanje procesnih nedostataka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao 16 godina i šest meseci (ne računajući period od jedne godine i četiri meseca koliko je postupak pred drugostepenim sudom bio u prekidu do odlučivanja prvostepenog suda o predlogu tužioca za nastavak postupka), sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon pet godina i četiri meseca doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi tužioca ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon nepune dve godine doneta druga presuda, ali je o žalbi tuženog drugostepeni sud konačno odlučio posle pet godina. Nakon postupanja po nalogu drugostepenog suda i otklanjanja procesnih nedostataka koji se odnose na punomoćje za zastupanje tužioca, drugostepeni sud je prekinuo postupak usled pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala samo za period od otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem 9. novembra 2010. godine do odlučivanja prvostepenog suda o predlogu tužioca za nastavak postupka, odnosno preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, u periodu od jedne godine i četiri meseca. Prvostepeni sud je nastavio postupak u ovoj parnici, a drugostepeni sud je nakon 11 meseci konačno odlučio o žalbi tuženog.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos tome podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište izloženo u osporenoj presudi, jer je sud pravnog leka razumljivo obrazložio zbog čega smatra da tužiocu pripada inflatorna naknada štete zbog obezvređenog potraživanja po osnovu zajma, u dinarskom iznosu utvrđene realne vrednosti nevraćenog zajma pomoću deviznog valorimetra sa zakonskom zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci ovoga suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao sedamnaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti