Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 26 godina. Sud je utvrdio da je neopravdano dugo trajanje, obeleženo višestrukim ukidanjem prvostepenih presuda, povredilo ustavno pravo podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Il ić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Save Pjevca iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Save Pjevca i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2444/87 (sada predmet P. 54428/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sava Pjevac iz Beograda podneo je, 28. marta 2013. godine, preko punomoćnika Velibora Čvora, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10883/06 (inicijalno predmet P. 2444/87).

Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je parnični postupak, vođen po njegovoj tužbi koju je 23. marta 1987. godine podneo, zajedno sa sada pok. ocem Pjevac Stevanom (u daljem tekstu: pok. S.P.) radi utvrđenja prava korišćenja na katastarskoj parceli 5010/1, KO Borča, pravnosnažno okončan tek posle 26 godina od podnošenja tužbe, nakon više ukidanja prvostepenih presuda. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Podnosilac je istakao da je imao "znatne materijalne troškove prouzrokovane ovim postupkom - preko 700.000,00 dinara, a i po presudi Apelacionog suda u Beogradu bi trebao tuženima da isplati, takođe, iznos od 700.000,00 dinara, što je sve nastalo kao posledica suđenja u nerazumnom roku". U dopuni ustavne žalbe koju je podneo 3. juna 2013. godine, podnosilac je naveo "da traži i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 15.000,00 evra".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 54428/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu (inicijalno predmet P. 2444/87 Prvog opštinskog suda u Beogradu), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, zajedno sa sada pok. ocem S.P, podneo je 23. marta 1987. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv Opštine Palilula, radi utvrđenja prava korišćenja sa 1/2 idealna dela na katastarskoj parceli broj 5010/1, KO Borča, površine 04 ara i 61m2. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 2444/87 i nakon deset održanih ročišta, od 15 zakazanih, doneta je prva prvostepena presuda P. 2444/87 od 13. maja 1991. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca. Razlozi za neodržavanje ročišta za glavnu raspravu, pored toga što je dva puta sudija bio sprečen da postupa, bili su nedostavljanje traženog izveštaja Gradskog geodetskog zavoda. U ovom delu postupka tužilac S.P. je preminuo, pa je podnosilac ustavne žalbe, kao zakonski naslednik, stupio i na njegovo mesto u parnicu. Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9157/91 od 4. februara 1992. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Razlog za ukidanje prvostepene presude je bio u neutvrđenim odlučnim činjenicama: koje zemljište je otac tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, dao u zamenu za sporno zemljište, te koji se objekti nalaze na spornoj parceli i kome pripadaju.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude Opštinskog suda P. 4685/92 od 27. septembra 1994. godine, kojom je ponovo usvojen tužbeni zahtev tužioca, održana su četiri ročišta za glavnu raspravu (jedno zakazano ročište nije održano, iako su bili prisutne stranke odnosno njihovi zastupnici, a razlozi nisu navedeni). Na održanim ročištima saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i ponovo pribavljen izveštaj Gradskog geodetskog zavoda. Protiv navedene presude tužena je izjavila žalbu. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2961/95 od 27. juna 1995. godine, spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi ispravke presude, koja je rešenjem Opštinskog suda P. 4685/92 od 18. jula 1995. godine ispravljena, a zatim je, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9913/95 od 31. januara 1996. godine usvojena žalba tužene i opet ukinuta prvostepena presuda a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Između ostalog, u obrazloženju rešenja je navedeno da prvostepeni sud nije postupio po primedbama iz prethodnog ukidnog rešenja, te su ponovljeni isti nalozi prvostepenom sudu.

Predmet je pred Opštinskim sudom, u trećem po redu prvostepenom postupku, zaveden pod brojem P. 5615/96, pa je, nakon devet održanih ročišta, zaključena glavna rasprava 6. aprila 2000. godine. Tri ročišta nisu održana jer je jednom bio sprečen postupajući sudija, a dva puta je izostala uredna dostava poziva za tužioca i drugotuženu. U ovom delu postupka, jednom je bilo određeno mirovanje postpka zbog izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužioca, ali je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, a tužilac je proširio (subjektivno preinačio) tužbu i na Republiku Srbiju, te podneskom od 14. decembra 1999. godine precizirao tužbeni zahtev označujući površinu sporne katastarske parcele na 04 ara i 64m2.

Presudom Opštinskog suda P. 5615/96 od 6. aprila 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je, najpre, rešenjem Gž. 9729/00 od 6. decembra 2000. godine vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, a zatim je rešenjem Gž. 1936/01 od 25. aprila 2001. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Između ostalog, u obrazloženju rešenja je navedeno da će prvostepeni sud utvrditi koja je nepokretnost bila predmet zamene, te naložiti tužiocu da se izjasni po kom osnovu traži utvrđenje prava korišćenja na spornoj parceli (zamena, kupoprodaja i slično).

U četvrtom po redu prvostepenom postupku, Opštinski sud je održao 13 ročišta za glavnu raspravu, od zakazanih 21. Na održanim ročištima saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i jedan svedok, izvršen uviđaj u zbirku isprava u zemljišno-knjižnom odeljenju Drugog opštinskog suda u Beogradu, te su više puta traženi izveštaji Republičkog geodetskog zavoda i Drugog opštinskog suda u Beogradu, kako povodom potpune indentifikacije katastarske parcele, tako i radi utvrđenja osnova sticanja prava korišćenja spornog zemljišta. Razlozi za neodržavanje ročišta nisu bili na strani tužioca, već je uglavnom izostajala uredna dostava poziva za prvotuženu ili drugotuženu ili nisu pristizali traženi izveštaji, a i postupajući sudija je dva puta bio sprečen da održi raspravu.

Presudom Opštinskog suda P. 3559/01 od 24. januara 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12875/06 od 15. novembra 2006. godine ukinuo i ovu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Između ostalog, u obrazloženju je navedeno da je prvostepeni sud propustio da ispita da li je ugovor o trampi zaključen pre nacionalizacije, jer je sporna parcela deo katastarske parcele starog premera, koje je gradsko građevinsko zemljište i koje je nacionalizovano. Spisi premeta su vraćeni prvostepenom sudu 12. decembra 2006. godine.

Do donošenja pete po redu prvostepene presude Opštinskog suda P. 10883/06 od 30. novembra 2009. godine bila su zakazana četiri ročišta, od kojih su održana dva. Opštinski sud se mnogobrojnim podnescima obraćao nadležnim institucijama: Republičkom geodetskom zavodu, Opštini Palilula - Odeljenju za imovinsko pravne poslove, Opštinskom sudu u Pančevu i Zemljišno - knjižnom odeljenju Drugog opštinskog suda u Beogradu, a radi utvrđenja činjenice da li je i kada izvršena nacionalizacija katastarske parcele 729/33, starog premera KO Borča, odnosno sada 5010/1 i 5010/2 novog premera za KO Borča. Punomoćnik tužioca je ostao pri navodima iz podneska od 20. novembra 2003. godine, kada je precizirao da traži utvrđenje prava korišćenja na katastarskim parcelama 5010/1 u površini od 04 ara i 61m2 i 5010/2 u površini 45m2, sve upisano u odgovarajući ZKUL za KO Borča. Preostala ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije i iskazane neuredne dostave poziva za prvotuženu.

Presuda Opštinskog suda P. 10883/08 od 30. novembra 2009. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ispravljena je u pogledu broja predmeta, po predlogu punomoćnika tužioca, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54428/10 od 24. septembra 2010. godine. Pismeni otpravak presude i rešenja tuženima je dostavljen u aprilu 2011. godine. Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbama prvotužene i drugotužene, održao je glavnu raspravu i presudom Gž. 4936/11 od 13. novembra 2012. godine preinačio je presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10883/06 od 30. novembra 2009. godine, ispravljenu rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54428/10 od 24. septembra 2010. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca i obavezao ga da tuženima naknadi troškove postupka. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužioca 1. marta 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenj ivao u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 23. marta 1987. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 13. novembra 2012. godine, koja je uručena podnosiocu 1. marta 2013. godine, odnosno nakon skoro 26 godina. Ovo samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu od blizu 26 godina ne može biti opravdano n i jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđivanja prava korišćenja na građevinskom zemljištu, može se okarakterisati kao relativno složen, s obzirom na bitna činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti, kako u pogledu identifikacije sporne parcele odnosno parcela u odnosu na ranije katastarsko stanje, tako i osnova za utvrđenje prava korišćenja (tužilac nije posedovao ugovor o „trampi“ zemljišta), te u pogledu izvršene nacionalizacije spornog zemljišta. Ovo je iziskivalo da se sud mnogobrojnim dopisima obraća raznim nadležnim organima i organizacijama i da se duže vremena čeka na njihove odgovore.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da sud o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku, iako, zapravo, nije raspolagao konkretnim materijalnim dokazima da kao pravni sledbenik svojih roditelja ima pravo korišćenja spornog zemljišta.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac svojom ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka, osim što uz tužbu, a ni tokom postupka nije bio u mogućnosti da dostavi dokaze kojim bi potkrepio sve svoje navode.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su odluke Opštinskog suda čak četiri puta ukidane od strane drugostepenog suda, da su spisi predmeta vraćani prvostepenom sudu radi ispravke presude ili dopune postupka, te da je tek nakon pete po redu prvostepene presude, a koja je preinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu, postupak pravnosnažno okončan, i to nakon više od 25 godina trajanja. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da višestruko vraćanj e jednog predmeta radi odlučivanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Pritom je, pored navedenog, i prvostepeni sud tokom postupka iskazivao značajnu neažurnost, kao npr. kada je presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10883/06 od 30. novembra 2009. godine, ispravljenu rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54428/10 od 24. septembra 2010. godine, dostavio tuženima tek u aprilu 2011. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je inicijalno vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2444/87 (kasnije predmet P. 54428/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je ovaj zahtev neblagovremen, budući da, saglasno članu 85. Zakona o Ustavnom sudu, nije istaknut u ustavnoj žalbi podnetoj 28. marta 2013. godine, već tek u njenoj dopuni od 3. juna 2013. godine, po isteku prekluzivnog roka od 30 dana iz člana 84. stav 1. Zakona. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ovaj zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 2. izreke.

U vezi zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio bilo kakav dokaz da je pretrpeo pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je ustavna žalba i u tom delu odbačena, kao nedopuštena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Z akona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti