Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog pogrešne primene rokova zastarelosti u sporu za naknadu štete usled manje isplaćene penzije. Apelacioni sud je proizvoljno utvrdio datum podnošenja tužbe, što je dovelo do povrede prava na pravično suđenje podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6326/14 od 9. februara 2015. godine , u delu u kojem je potvrđen stav četvrti izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43841/13 od 25. juna 2014. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6326/14 od 9. februara 2015. godine u navedenom delu i određuje da nadležni sud u tom delu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43841/13 od 25. juna 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 6. aprila 2015. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6326/14 od 9. februara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1 i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je prvostepeni sud delimično odbio njegov tužbeni zahtev, uz obrazloženje da je zahtev za naknadu štete za period od 1. januara 2008. godine do 31. decembra 2010. godine zastareo, s obzirom na to da je tužba podneta 27. decembra 2010. godine, dok je drugostepeni sud, suprotno merodavnim propisima, potvrdio ovakvu odluku, netačno navodeći da je tužba podneta 19. februara 2013. godine. Takođe, podnosilac smatra da osporena presuda nije pravilna ni u delu u kojem je ukinuta prvostepena presuda, kao i da je u tom delu suprotna praksi sudova. Od Ustavnog suda traženo je da usvoji ustavnu žalbu, „ukloni“ osporenu presudu na propisan način i naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43841/13 (kasnije P. 3915/15), kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 27. decembra 2010. godine tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kojom je tražio da mu tuženi, na ime manje isplaćene penzije u periodu od 1. januara 2008. do 30. novembra 2010. godine, isplati opredeljene novčane iznose. Presudom P. 91872/10 od 5. septembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, uz obrazloženje da nema odgovornosti tuženog, jer je u posmatranom periodu isplaćivao penziju tužiocu u skladu sa pravnosnažnim rešenjem od decembra 2007. godine. Označena presuda ukinuta je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 13727/11 od 25. septembra 2013. godine.

U ponovnom postupku tužilac je na ročištu održanom 10. aprila 2014. godine uredio tužbu, označavajući kao tuženog i Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, s obzirom na to da je ovo pravno lice, saglasno izmenama Zakona o penzijs kom i invalidskom osiguranju od 1. januara 2012. godine, preuzelo poslove i obaveze prvotuženog u oblasti obezbeđenja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja. Takođe, tužilac je, podneskom od 16. maja 2014. godine , preinačio tužbu, potražujući i isplatu naknade štete zaključno sa martom 2014. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43841/13 od 25. juna 2014. godine, između ostalog, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je obavezan tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje da tužiocu, na ime manje isplaćenih mesečnih iznosa penzije od pripadajućih, za period od januara 2011. do marta 2014. godine, isplati određene novčane iznose, dok je u odnosu na ovog tuženog, a za period od 1. avgusta 2008. do 31. decembra 2010. godine (u stavu četvrtom izreke) odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Istom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca istaknut prema Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Obrazlažući svoju odluku u pogledu istaknutog prigovora zastarelosti, prvostepeni sud je naveo da je predmetna tužba podneta 27. decembra 2010. godine, pa da je, primenom odredbe člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelo potraživanje za period od 1. januara 2008. do 31. decembra 2010. godine, ukazujući, pri tome, da je „razlika u neisplaćenoj penziji za januar 2011. godine dospela za naplatu 20. februara 2011. godine“.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6326/14 od 9. februara 2015. godine, između ostalog, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43841/13 od 25. juna 2014. godine, u delu u kojem je odlučeno o prigovoru zastarelosti, dok je označena prvostepena presuda ukinuta u usvajajućem delu i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Obrazlažući odluku o prigovoru zastarelosti, drugostepeni suda je naveo da se, u konkretnom slučaju, radi o sporu zbog naknade štete koju je organ tuženog prouzrokovao tužiocu, te da zastarelost treba da se ceni shodno odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema oceni Apelacionog suda, potraživanje tužioca za period od 1. januara 2008. godine zaključno sa 31. decembrom 2010. godine je zastarelo, budući da je tužilac za pričinjenu štetu saznao najkasnije 20. februara 2008. godine, kada je primio isplatu penzije za januar 2008. godine, a da je tužba podneta 19. februara 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36 . stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo , kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2 ).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud još jednom naglašava da nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada su ti zaključci očigledno proizvoljni, odnosno arbitrerni, tako da za posledicu imaju povred u Ustavom zajemčenog prava ili slobode. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava, u predmetu Sisojeva i drugi protiv Letonije, izrazio stanovište da je jedina okolnost u kojoj taj sud može, kao izuzetak od pravila, da ispita zaključke i nalaze o kojima je reč ona kada su ti zaključci i nalazi flagrantno i očigledno proizvoljni, na način koji je u direktnoj suprotnosti sa pravdom i zdravim razumom i koji, sami po sebi, predstavlja ju povredu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (presuda od 15. januara 2007. godine, predstavka broj 60654/00, stav 89 .).

Razmatrajući da li je, u konkretnom slučaju, postupanje i odlučivanje parničnog suda bilo proizvoljno ili arbitrerno, Ustavni sud je , najpre, konstatovao da je po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe kojom je tražio isplatu razlike između isplaćenih i pripadajućih iznosa penzije delimično odbijen njegov tužbeni zahtev, jer je parnični sud ocenio da su potraživanj a za 2008, 2009. i 2010. godinu zastarel a. Ovakav zaključak prvostepeni parnični sud je zauzeo nakon što je utvrdio da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 27. decembra 2010. godine i pozivajući se na odredbe Zakona o obligacionim odnosima o povremenim potraživanjima. U postupku po žalbi ovde podnosioca ustavne žalbe, drugostepeni sud je, najpre, ocenio da se, u konkretnom slučaju, primenjuju pravila o naknadi štete, budući da tužiocu nisu , propustom tuženog, isplaćeni pripadajući već manji iznosi penzije za posmatrani period, a potom je ocenio da su njegova potraživanja za period do 31. decembra 2010. godine zastarela, navodeći da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 19. februara 2013. godine.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da penzije jesu povremena potraživanja, kao i da njihova neisplata u pripadajućim iznosima predstavlja nezakonit rad tuženog (kao što je to i utvrdio parnični sud) kojim je, u konkretnom slučaju, podnosiocu pričinjena šteta. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da, shodno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, odgovorno lice (bez obzira na to da li je ono i pričinilo štetu ili nije) ima zakonsku obavezu da nastalu štetu naknadi. Međutim, ukoliko on to ne učini, oštećeni ima pravo da naknadu potraži sudskim putem, u subjektivnom roku od tri godine, odnosno u objektivnom roku od pet godina. Objektivni rok zastarelosti počinje da teče nastankom štete, a protekom tog roka prestaje mogućnost oštećenog da svoje potraživanje ostvari sudskim putem. U okviru objektivnog roka teče i subjektivni rok zastarelosti, čijim protekom nastupa ista posledica kao i protekom objektivnog roka. Početak toka subjektivnog roka vezuje se za momenat saznanja oštećenog za štetu (a time i njenu visinu) i za lice koje je štetu učinilo. Taj početak može da se podudari sa početkom objektivnog roka, ali on može da počne da teče i kasnije. Stoga je, u slučaju kada oštećeni mora sudskim putem da potražuje naknadu pričinjene štete, od značaja za njegov uspeh u tom sporu i činjenica kada je podneo tužbu. Ovo zbog toga što neće moći da uspe u sporu sa zahtevom za naknadu štete ako su protekli zakonom propisani rokovi za isticanje takvog zahteva (naravno, pod uslovom da tuženi istakne prigovor zastarelosti potraživanja).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Apelacionog suda u Beogradu da je, u konkretnom slučaju, predmet spora zahtev podnosioca za naknadu štete. Međutim, Ustavni sud konstatuje, da je drugostepeni parnični sud u primeni navedene odredbe izmenio činjenicu utvrđenu u prvostepenom postupku u pogledu datuma podnošenja tužbe i na temelju toga cenio osnovanost prigovora zastarelosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i da se predmetna tužba nalazi u spisima pre dmeta sa datumom prijema u sud u od 27. decembra 2010. godine , da je po toj tužbi već postupao drugostepeni sud (Viši sud u Beogradu) koji je ukinuo prvostepenu presudu od 5. septembra 2011. godine , te da je osporena presuda doneta u ponovnom postupku. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud i na osnovu svog viđenja da je tužba podneta 19. februara 2013. godine, ocenio da su potraživanja do 31. decembra 2010. godine zastarela, ne objašnjavajući izneti stav o zastarelosti i potraživanja unutar roka od tri godine od datuma kada je taj sud našao da je tužba podneta.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda, u delu u kojem je odlučeno o prigovoru zastarelosti potraživanja, posledica proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju drugostepenog suda u meri da je čini ustavnopravno neprihvatljivom. Ovo stoga što je podnosilac, u konkretnom slučaju, postupio u skladu sa merodavnim materijalnopravnim propisom, ali ga je, bez razumnog opravdanja, parniči sud onemogućio da ostvari svoje legitimno očekivanje. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6326/14 od 9. februara 2015. godine, u delu u kojem je potvrđen stav četvrti izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43841/13 od 25. juna 2014. godine, te određivanjem da nadležni sud u ponovnom postupku u tom delu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43831/13 od 25. juna 2014. godine, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se povreda označenog prava ističe u odnosu na osporenu presudu u delu kojim je ukinuta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43831/13 od 25. juna 2014. godine i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe, odnosno da je osporenim aktom konačno odlučeno o pravima i obavezama podnosioca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti