Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu oštećenih i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao deset godina. Postupak se vodio zbog smrti njihovog člana porodice. Dosuđena je naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2423/2016
19.11.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Milovanovića, Krune Milovanović i Bojana Jojkića, svi h iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nikole Milovanovića, Krune Milovanović i Bojana Jojkića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu K. 399/16 (ranije pred istim sudom u predmetu K. 1756/10) povređeno pravo podnos ilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u vezi sa pravom na život iz člana 24. Ustava , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odluku objaviti u „ Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Milovanović, Kruna Milovanović i Bojan Jojkić, svi iz Pančeva, podneli su Ustavnom sudu, 23. marta 2016. godine, preko punomoćnika Komiteta pravnika za ljudska prava – YUCOM Beograd , ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Pančevu K. 1756/10 od 7. decembra 2015. godine i akta Višeg javnog tužilaštva u Pančevu A. 69/16 od 17. februara 2016. godine, zbog povrede prava iz čl. 24. i 32. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu K. 399/16 (ranije pred istim sudom u predmetu K. 1756/10). Ustavnom žalbom je istaknuta i povreda prava iz čl. 2, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a koja prava jemči i Ustav Republike Srbije, te Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Nikola Milovanović, Kruna Milovanović i Bojan Jojkić, svi iz Pančeva, podneli su Ustavnom sudu, 3. maja 2017. godine, preko punomoćnika Komiteta pravnika za ljudska prava – YUCOM Beograd , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1529/16 od 23. februara 2017. godine, zbog povrede prava iz člana 24. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu K. 399/16 (ranije pred istim sudom u predmetu K. 1756/10).

Imajući u vidu da se u obe ustavne žalbe osporava trajanje postupka u predmetu K. 399/16 u kome su doneti osporeni akti, te imajući u vidu identičnost navoda podnosilaca, Ustavni sud je ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

Podnosioci izjavljuj u ustavnu žalbu kao lica koja su u krivičnom postupku čije trajanje osporavaju, a u kome su doneti osporeni akti , ima la svojstvo oštećenih.

U ustavnim žalbama je navedeno:

- da je „činjenica da je M.J. izgubila život usled izvršenja krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi sa članom 251. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Nesporno je da je I.A. osuđen osporenom presudom Osnovnog suda u Pančevu K. 1756/10 od 7. decembra 2015. godine za navedeno krivično delo, na kaznu zatvora u trajanju od 11 meseci koja se izvršava u prostorijama u kojima osuđeni stanuje. Povreda prava podnosilaca ustavne žalbe se ogleda u činjenici da je osuđeni učinilac krivičnog dela usled koga je M.J. izgubila život osuđen na kaznu ispod minimalne zakonom propisane kazne, kao i činjenici da Tužilaštvo nije uložilo žalbu na ovakvu presudu zbog propusta Osnovnog javnog tužilaštva u Pančevu“;

- da podnosioci ustavne žalbe nisu imali pravo na žalbu protiv osporene presude, a što je dovelo do povrede prava iz člana 36. stav 2. Ustava;

- da je „postupajući sud prvostepenu odluku doneo sedam godina nakon podizanja optužnice, a deset godina nakon povrede prava na život M.J, tako da osim što je odluka donesena arbitrarnom primenom materijalnog prava, što je Tužilaštvo svojim propuštanjem povredilo pravo na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo podnosilaca, kao i pravo na delotvorni pravni lek, sam postupak u kome su podnosioci istakli imovinskopravni zahtev je trajao nerazumno dugo, pri čemu oštećeni, ovde podnosioci ustavne žalbe, svojim radnjama nisu doprineli dužini trajanja postupka“;

- da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno i pravo na jednakost strana u postupku, kao i pravo na obrazloženu sudsku odluku.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 10.000 evra, te da se odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“ .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu K. 399/16 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti:

Opštinski sud u Pančevu je 20. februara 2007. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 908/06 protiv okrivljenog I.A, zbog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 i 107/05). U toku istrage ispitan je okrivljeni, saslušano je više svedoka, obavljeno je jedno medicinsko veštačenje i dva dopunska veštačenja. Oštećeni, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 24. maja 2007. godine istakli imovinskopravni zahtev.

Opštinsko javno tužilaštvo u Pančevu je 29. oktobra 2009. godine podiglo optužnicu Kt. 1140/06 protiv okrivljenog I.A.

Rešenjem Osnovnog suda u Pančevu Kv. 225/10 od 6. aprila 2010. godine odbijen je kao neosnovan prigovor okrivljenog I.A. izjavljen protiv optužnice Opštinskog javnog tužilaštva u Pančevu Kt. 1140/06 od 16. decembra 2009. godine.

Krivični postupak je vođen u predmetu K. 1756/10 Osnovnog suda u Pančevu.

U toku 2010. i 2011. godine glavni pretres je održan sedam puta.

U toku 2012. godine, Osnovno javno tužilaštvo u Pančevu je aktom Kt. 1140/2006-10 od 20. februara 2012. godine izmenilo optužnicu, doneta je naredba Osnovnog suda u Pančevu K. 1756/10 od 14. marta 2012. godine kojom je određeno medicinsko veštačenje i dva puta je održan glavni pretres. Postupajući sud je tri puta urgirao da se uradi pisani nalaz i mišljenje, a po napred navedenoj naredbi.

Nalaz i mišljenje Zavoda za sudska veštačenja Sudskomedicinskog odbora Medicinskog fakuleta u Beogradu su dostavljeni sudu 19. juna 2013. godine, nakon dve urgencije postupajućeg suda. Do kraja 2013. godine glavni pretres je jednom održan, a jednom odložen.

Zavod za sudska veštačenja je 3. marta 2014. godine dostavio dopunski nalaz i mišljenje. Do donošenja naredbe Osnovnog suda u Pančevu K. 1756/10 od 24. septembra 2014. godine, kojom je određeno medicinsko veštačenje, glavni pretres je dva puta održan, a dva puta odložen.

Sudskomedicinski odbor Medicinskog fakulteta u Nišu je 5. marta 2015. godine dostavio nalaz i mišljenje postupajućem sudu.

Glavni pretres zakazan za 17. juna 2015. godine nije održan. Predsednik Osnovnog suda u Pančevu je naredbom Su. VIII 292/15 od 8. jula 2015. godine naložio postupajućem sudiji da u najkraćem roku preduzme sve mere za brže sprovođenje i okončanje postupka u predmetu K. 1756/10. Nakon toga, glavni pretres je četiri puta održan, dok glavni pretres zakazan za 23. oktobra 2015. godine nije održan. Glavni pretres je počeo iznova 16. novembra 2015. godine, zbog izmene sudećeg veća. Takođe, na glavnom pretresu održanom 2. decembra 2015. godine javni tužilac je precizirao optužni akt.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Pančevu K. 1756/10 od 7. decembra 2015. godine okrivljeni I.A. je oglašen krivim zbog izvršenog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od 11 meseci i mera bezbednosti zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti lekara specijaliste opšte hirurgije u trajanju od jedne godine.

Osporenim aktom Višeg javnog tužilaštva u Pančevu A. 69/16 od 17. februara 2016. godine obavešteni su Nikola Milovanović i Kruna Milovanović da zbog propusta Osnovnog javnog tužilaštva u Pančevu, a koji je sankcionisan disciplinskim postupkom, Osnovno javno tužilaštvo u Pančevu nije u zakonskoj mogućnosti da izjavi žalbu na presudu Osnovnog suda u Pančevu K. 1756/10 od 7. decembra 2015. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 195/16 od 29. marta 2016. godine usvojena je žalba branioca okrivljenog, te je ukinuta presuda Osnovnog suda u Pančevu K. 1756/10 od 7. decembra 2015. godine, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Osnovno javno tužilaštvo u Pančevu je aktom Kt. 1140/06-10 od 10. maja 2016. godine izvršilo izmenu dispozitiva optužnog predloga.

Krivični postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Pančevu K. 399/16. Glavni pretres je održan 10. juna 2016. godine.

Osnovno javno tužilaštvo u Pančevu je aktom Kt. 1140/06-10 od 17. juna 2016. godine preciziralo optužni akt. Nakon toga, glavni pretres je održan tri puta, dok je jednom odložen.

Presudom Osnovnog suda u Pančevu K. 399/16 od 26. septembra 2016. godine okrivljeni je oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi sa članom 251. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od 11 meseci i mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti lekara specijaliste opšte hirurgije u trajanju od jedne godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1529/16 od 23. februara 2017. godine usvojena je žalba branioca okrivljenog, te je preinačena presuda Osnovnog suda u Pančevu K. 399/16 od 26. septembra 2016. godine, tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljenog oslobodio od optužbe.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuje okrivljenom, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04 , od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „ građanskom zahtevu“, i to od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

Drugi izuzetak odnosi se na pozitivnu obavezu države koja proizlazi iz procesnih garancija prava na život, koje je zajemčeno članom 24. Ustava, a koja se sastoji u sprovođenju efikasnog postupka u kome će se rasvetliti okolnosti pod kojima je neko lice izgubilo život ( videti presude Evropskog suda za ljudska prava McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 28883/95, od 4. maja 2001. godine, stav 111 . i Šilih protiv Slovenije, predstavka broj 71463/01, od 9. aprila 2009. godine, stav 202, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4527/2011 od 31. januara 2013. godine).

U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe, kao roditelji, odnosno suprug preminule M.J. osporavaju trajanje krivičnog postupka u kome su imali svojstvo oštećenih , pri čemu su istakli imovinskopravni zahtev, te je Ustavni sud ocenio da su aktivno legitimisani za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava.

5. Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak započeo 20. februara 2007. godine, donošenjem rešenja o sprovođenju istrage protiv okrivljenog I.A, da su podnosi oci istakli imovinskopravni zahtev 24. maja 2007. godine u toku istrage , kao i da je krivični postupak pravosnažno okončan 23. februara 2017. godine, iz čega sledi da je krivični postupak trajao deset godina.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom e, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, desetogodišnje trajanje predmetnog krivičnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Najpre, Ustavni sud ističe da je osporeni krivični postupak do donošenja prvostepene presude Osnovnog suda u Pančevu K. 1756/10 od 7. decembra 2015. godine (koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 195/16 od 29. marta 2016. godine) trajao preko osam godina i devet meseci, za koje vreme je glavni pretres zakazan 26 puta i održan 20 puta, dok je šest puta odložen. Zatim, u dva navrata je postojala duža neaktivnost prvostepenog suda, jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka. Iako je prvostepeni sud upućivao urgencije veštacima, Ustavni sud konstatuje da nisu korišćene druge procesne mogućnosti koje bi doprinele efikasnijem sprovođenju veštačenja. Sud konstatuje da je u konkretnom slučaju, u osporenom krivičnom postupku, okrivljenom stavljeno na teret krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi sa članom 251. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odnosno u krivičnom postupku se odlučivalo o krivici lekara – okrivljenog I.A. za smrt ćerke, odnosno supruge podnosilaca ustavne žalbe, zbog čega je osporeni krivični postupak imao izuzetan značaj za podnosioce. Pored toga, imajući u vidu da je krivični postupak vođen zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo koje je za posledicu imalo smrt M.J, postupajući sudovi su, sa stanovišta procesnog aspekta prava na život, imali obavezu da preduzmu sve mere kako bi se efikasno ispitale okolnosti pod kojima je lice izgubilo život.

Ustavni sud je imao u vidu činjeničnu i pravnu složenost krivičnog postupka – više puta je vršena izmena i preciziranje optužnog akta, izvedeno je više veštačenja i dopuna veštačenja, Osnovni sud u Pančevu je dva puta meritorno presudio (presuda K. 1756/10 od 7. decembra 2015. godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 195/16 od 29. marta 2016. godine, kao i presuda K. 399/16 od 26. septembra 2016. godine), saslušan je veliki broj svedoka i izvršen uvid u obimnu dokumentaciju, ali nalazi da to, u konkretnom slučaju, može biti od značaja samo za utvrđenje visine naknade nematerijalne štete.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u vezi prava na život iz člana 24. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu (tačka 2. izreke) i objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (tačka 3. izreke).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio, sa jedne strane, dužinu trajanja krivičnog postupka i značaj postupka za podnosioce ustavne žalbe, a sa druge strane, životni standard građana u Republici Srbiji, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava. Ustavni sud je, imajući u vidu da je povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena u vezi povrede prava na život, visinu naknade odredio u iznosu koji je iznad iznosa naknade nematerijalne štete koju ovaj sud u svojoj praksi dosuđuje kada je utvrđena samo povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nijedan novčani iznos ne može da bude kompenzacija za gubitak koji su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe, ali nalazi da dosuđeni iznos nematerijalne štete, uz objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, predstavlja pravično zadovoljenje podnosiocima zbog utvrđene povrede prava.

7. Ispitujući ustavne žalbe u delovima u kojima su osporene presuda Osnovnog suda u Pančevu K. 1756/10 od 7. decembra 2015. godine, akt Višeg javnog tužilaštva u Pančevu A. 69/16 od 17. februara 2016. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1529/16 od 23. februara 2017. godine, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Prvo, da je u odnosu na presudu Osnovnog suda u Pančevu K. 1756/10 od 7. decembra 2015. godine ustavna žalba nedopuštena, budući da je ova presuda ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 195/16 od 29. marta 2016. godine, čime je uklonjena iz pravnog poretka.

Drugo, da je osporeni akt Višeg javnog tužilaštva u Pančevu A. 69/16 od 17. februara 2016. godine – obaveštenje podnosiocima ustavne žalbe o razlozima neizjavljivanja žalbe protiv prve prvostepene presude od strane Osnovnog javnog tužilaštva u Pančevu o preduzetim merama zbog učinjenog propusta, te stoga ovo obaveštenje nema elemente pojedinačnog akta kojim je odlučivano o pravu podnosilaca ustavne žalbe, zbog čega ne predstavlja akt iz člana 170. Ustava protiv koga je dozvoljena ustavna žalba. Ustavni sud dodatno ukazuje da je, bez obzira na propust javnog tužilaštva da izjavi navedenu žalbu, prvostepena presuda koju su podnosioci ustavne žalbe osporavali ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Treće, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1529/16 od 23. februara 2017. godine, Ustavni sud konstatuje da se navodima podnosilaca obrazlaže povreda prava na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava, i to u odnosu na jednakost stranaka u postupku, i prava na obrazloženu sudsku odluku. Svestan značaja koji je za podnosioce ustavne žalbe imao krivični postupak u kome je doneta osporena presuda, kao i razumljivog nezadovoljstva pravosnažnim ishodom tog p ostupka, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 2. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13 ), pojam „stranka“ u krivičnom postupku označava tužioca i okrivljenog i da u ovom krivičnom postupku podnosioci ustavne žalbe nisu imali svojstvo stranke, te stoga nisu ispunjeni formalnopravni uslovi za pozivanje na povredu jednakosti stranaka u postupku. Sa druge strane, budući da se pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje su okrivljenom stavljene na teret, to je jedino sud nadležan da odluči o krivičnoj optužbi protiv okrivljenog u pogledu postojanja krivičnog dela. Stoga se lice koje je u krivičnom postupku imalo položaj oštećenog ne može pozivati na to da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što krivični postupak nije okončan osudom optuženog ili što optuženom nije izrečena određena krivična sankcija. Polazeći od prethodno izloženog, Ustavni sud je ocenio da su detaljno izneti razlozi o tome da obrazloženje osporene presude Apelacionog suda u Beogradu „ne sadrži dovoljno jasne i konkretne naloge za oslobađajuću odluku“ ratione personae nespojivi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavne žalbe u delovima kojim a su osporene presuda Osnovnog suda u Pančevu K. 1756/10 od 7. decembra 2015. godine, akt Višeg javnog tužilaštva u Pančevu A. 69/16 od 17. februara 2016. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1529/16 od 23. februara 2017. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti