Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu u izvršnom postupku. Zbog nesprovođenja izvršenja protiv dužnika sa pretežnim državnim kapitalom, podnosiocu je dosuđena naknada materijalne i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. I. iz M. kod Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. I. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 1207/11 (inicijalno predmet Osnovnog suda u Šapcu I. 705/11) povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Šapcu I. 705/11 od 14. juna 2011. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni, kao i za iznose koji će eventualno biti isplaćeni u stečajnom postupku. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. I. iz M. kod Šapca podneo je Ustavnom sudu, 21. avgusta 2012. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji su se vodio pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 705/11.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac u svojstvu izvršnog poverioca 1. juna 2011. godine podneo Osnovnom sudu u Šapcu predlog za izvršenje na odnosu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Šapcu P1. 27/09 od 3. jula 2009. godine, radi naplate potraživanja iz radnog odnosa; da je izvršni sud 14. juna 2011. godine odredio predloženo izvršenje, ali da izvršni postupak u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su mu u predmetnom izvršnom postupku povređeni pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu. Takođe, podnosilac je postavio i zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Šapcu I. 705/11 i I. 1207/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je kao izvršni poverilac 1. juna 2011. godine podneo Osnovnom sudu u Šapcu podneo za izvršenje protiv izvršnog dužnika "Z." a. d. Šabac, na osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog suda u Šapcu P1. 27/09 od 3. jula 2009. godine, radi naplate zaostalih zarada, putnih troškova i otpremnine zbog odlaska u starosnu penziju, i to putem plenidbe novčanih sredstava izvršnog dužnika preko NBS - Direkcije za registre i prinudnu naplatu Kragujevac i prenosom sredstva na račun izvršnog poverioca.

Rešenjem Osnovnog suda u Šapcu I. 705/11 od 14. juna 2011. godine određeno je predmetno izvršenje. Rešenje je istog dana dostavljeno NBS - Direkciji za registre i prinudnu naplatu Kragujevac, radi postupanja po istom, ali je 29. juna 2011. godine vraćeno radi ispravke u nazivu izvršnog dužnika, radi dodavanja reči u "restrukturiranju". Sud je ispravio rešenje 6. septembra 2011. goine i dostavio ga banci, ali zbog blokade računa izvršnog dužnika, izvršenje nije sprovedeno.

Izvršni sud je svojim zaključkom od 7. februara 2012. godine naložio izvršnom poveriocu da se shodno članu 20. Zakona o izvršenju i obezbeđenju izjasni da li predlaže promenu sredstva i predmeta izvršenja tako što bi sud umesto izvršenja na računu izvršnog dužnika odredio izvršenje na njegovim pokretnim stvarima. Izvršni poverilac je izrazio sumnju u mogućnost izvršenja na pokretnim stvarima izvršnog dužnika i ostavio na slobodnu procenu sudu da odredi predmet izvršenja uz dostavljanje dokaza o opterećenosti imovine izvršnog dužnika založnim pravom. Osnovni sud u Šapcu je rešenjem I. 705/11 od 20. marta 2012. godine dopunio rešenje o izvršenju I. 705/11 od 14. juna 2011. godine u pogledu sredstava izvršenja tako što je pored zaplene novčanih sredstava na računu izvršnog dužnika, odredio izvršenje i popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika. Protiv tog rešenja izvršni poverilac je uložio prigovor, navodeći da se on izjasnio da neće tražiti promenu sredstva i predmeta izvršenja i da je sud postupio suprotno odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Veće Osnovnog suda u Šapcu je svojim rešenjem Ipv (I). 94/12 od 17. aprila 2012. godine usvojilo prigovor izvršnog poverioca, budući da je isti bio izričito protiv promene sredstva izvršenja, a nakon toga se ponovo dopisom od 13. februara 2013. godine obratio NBS, radi dobijanja obaveštenja da li je izvršenje sprovedeno, pa je dobijen odgovor da postupak izvršenja "praktično" nije ni započet jer na računu dužnika nema priliva sredstava. Nakon ovoga, Osnovni sud u Šapcu je 24. oktobra 2014. godine doneo zaključak I. 793/11 kojim je po službenoj dužnosti promenio sredstvo izvršenja tako što je umesto plenidbe na novčanim sredstvima, dozvolio pristupanje izvršnog poverioca već pokrenutom izvršnom postupku protiv izvršnog dužnika koji se vodio pred tim sudom u predmetu I. 1207/11.

Uvidom u spise predmeta I. 1207/11, utvrđeno je da je u njemu sproveden postupak javne prodaje dužnikovih nepokretnosti radi naplate velikog broja izvršnih poverilaca, te da je nakon isplate sredstava od strane kupca donet zaključak I. 1207/11 od 9. februara 2015. godine, kojim su poverioci srazmerno namireni, s obzirom na raspolaživa sredstva dobijena prodajom. Između ostalih, u tački 124. navedenog zaključka se vidi da je delimično namiren i ovde podnosilac ustavne žalbe po rešenju Osnovnog suda u Šapcu I. 705/11. Ovaj zaključak je postao pravnosnažan danom donošenja, jer protiv njega nije izjavljen prigovor. Postupak je nastavljen radi prodaje druge nepokretne imovine izvršnog dužnika i naplate izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenih prodajom, međutim, rešenjem I. 1207/11 (2007) od 19. maja 2015. godine izvršni postupak je obustavljen, jer je rešenjem Privrednog suda u Valjevu St. 10/15 od 28. aprila 2015. godine nad izvršnim dužnikom otvoren stečajni postupak, te je sud saglasno odredbama člana 93. st. 1. i 2. Zakona o stečaju, odlučio kao u izreci rešenja. Naime, navedenom odredbom Zakona o stečaju propisano je da se od dana otvaranja stečajnog postupka ne može protiv izvršnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškova stečajnog postupka, te da se postupci koji su u toku, obustavljaju.

Ustavni sud je konstatovao da je nad izvršnim dužnikom još uvek u toku stečajni postupak.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 58. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje imovine i drugih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Služeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan, članom 75. da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem, a članom 76. stav 1. tačka 7) da sud obustavlja izvršenje i iz drugih razloga predviđenih zakonom.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak koji je i osporen ustavnom žalbom, započeo 1. juna 2011. godine podnošenjem predloga za izvršenje Osnovnom sudu u Šapcu, te da je okončan donošenjem rešenja o obustavljanju postupka I. 1207/11 od 19. maja 2015. godine, zbog otvaranja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom.

Ustavni sud je i ovom prilikom pošao od toga da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak u predmetu I. 705/11, a zatim u predmetu I. 1207/11 trajao tri godine i devet meseci, i ocenio da izvršenje nije sprovedeno u okviru razumnog roka. Pri tome, Sud je imao u vidu prirodu izvršnog postupka u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, posebno kada je, kao u konkretnom slučaju, u pitanju naplata novčanog potraživanja iz radnog odnosa.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni izvršni postupak bio, pre svega, činjenično složen, budući da je vođen jedinstveni postupak u kome je bilo preko 100 izvršnih poverilaca, kao i da je izvršenje sprovedeno na nepokretnostima izvršnog dužnika, što je podrazumevalo preduzimanje određenih radnji: zabeležbu rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđivanje vrednosti nepokretnosti, prodaju nepokretnosti i namirenje poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom.

Ustavni sud smatra da je postavljeni zahtev bio od materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je traženo namirenje novčanog potraživanja proisteklog iz radnog odnosa po osnovu neisplaćenih zarada i drugih primanja. Međutim, podnosilac je ipak u izvesnoj meri doprineo dužem trajanju postupka, s obzirom na to da je na početku postupka insistirao da se izvršenje sprovede na novčanim sredstvima izvršnog dužnika, koji je tada bio u postupku restrukturiranja, sa računom u blokadi, odnosno nije dozvolio promenu sredstva izvršenja, koje je sud odredio ne bi li se izvršenje što brže sprovelo, pa je tako po prigovoru izvršnog poverioca Veće izvršnog suda u Šapcu ukinulo rešenje o promeni sredstva izvršenja od 20. marta 2011. godine, što je neminovno produžilo trajanje postupka za određeno vreme.

Ustavni sud naglašava da je dužnost suda da svaki postupak, a posebno postupak izvršenja, sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere koje mu stoje na raspolaganju da se postupak okonča. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti sprovođenje izvršenja bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove. Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan da hitno preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka. Dakle, Ustavni sud je ocenio da Osnovni sud u Šapcu, u predmetnom izvršnom postupku nije postupao u skladu sa načelom oficijelnosti i hitnosti, te je nedelotvorno postupanje izvršnog suda presudno uticalo na nerazumno dugo trajanje izvršnog postupka.

Dalje, Ustavni sud je konstatovao da su se u konkretnom slučaju ispunili zakonski uslovi za obustavu osporenog izvršnog postupka, kada je rešenjem Privrednog suda u Valjevu St. 10/15 od 28. aprila 2015. godine otvoren stečajni postupak nad izvršnim dužnikom, u skladu sa odredbama člana 93. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 11/11 i 71/12-Odluka US).

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji su vođen pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 1207/11 (inicijalno predmet Osnovnog suda u Šapcu I. 705/11), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a p osebno dužinu trajanja izvršnog postupka, njegovu određenu činjeničnu i pravnu složenost, kao i ponašanje podnosioca ustavne žalbe, odnosno njegov doprinos dužini postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 705/11, a zatim u predmetu I. 1207/11, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, dana 29. januara 2013. godine , doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima državni i društveni kapital, te da se podnosiocima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima Sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja , na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na s uđenje u razumnom roku“ i povrede „ prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domać im presud ama.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnosioca ustavne žalbe , a protiv dužnika "Z." a.d. Šabac koji ima pretežan državni kapital , u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je i u Odluci Už- 1712/2010 od 21. marta 2013. godine). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je u tački 3. izreke utvrdio pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Šapcu I. 705/11 od 14. juna 2011. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni, kao i za iznose koji će eventualno biti isplaćeni u stečajnom postupku. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. navedenog Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu iz 2015. godine .

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocu ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koj u je podnosilac pokušao na prinudan način da ostvar i u predmetnom izvršnom postupku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.