Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko pet godina. Uprkos doprinosu podnosioca odugovlačenju, Sud je konstatovao značajnu neefikasnost u postupanju parničnih sudova i naložio hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marka Letića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Marka Letića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 1021/07 (sada predmet Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 199/11) povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčen o članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marko Letić iz Novog Pazara je 15. maja 2010. godine, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 1021/07.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac ustavne žalbe tužbom od 28. decembra 2007. godine pokrenuo radni spor pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru, ali da ni posle više od dve godine, taj postupak, koji je hitne prirode, nije okončan. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, naloži nadležnim sudovima da predmetni parnični postupak okončaju u što kraćem roku i da obaveže Republiku Srbiju da podnosiocu naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od 100.000 dinara, kao i troškove za sastav ove ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 199/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe , kao tužilac, je 28. decembra 2007. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv svog bivšeg poslodavca, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da na ime tužioca uplati nadležnom fondu doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. januara 1981. godine do 7. oktobra 2007. godine po osnovu beneficiranog radnog staža. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 1021/07.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu održano je 18. februara 2008. godine . Na ovom ročištu punomoćnik tuženog je izjavio da kod tuženog ni jedno radno mesto nije predviđeno sa uvećanim trajanjem, te da tužbeni zahtev treba odbiti.

Naredno ročište, zakazano za 20. mart 2008. godine, na zahtev tužioca, nije održano. Takođe, na zahtev tužilaca, Opštinski sud u Novom Pazaru je istog dana doneo rešenje da se rasprava odlaže na neodređeno vreme, a da će nova biti zakazana kad a se za to steknu uslovi. U spisima predmeta nema dokaza da je tužilac predložio da se rasprava nastavi.

U 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru, a predmet je dobio broj P1. 89/10.

Osnovni sud u Novom Pazaru je na ročištu održanom 23. februara 2010. godine doneo rešenje P1. 89/10, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za rešavanje u ovom sporu. Prema ovom rešenju spisi predmeta će se dostaviti Višem sudu u Novom Pazaru, kao stvarno i mesno nadležnom. Spisi predmeta dostavljeni su Višem sudu u Novom Pazaru 10. maja 2010. godine, koji je, smatrajući da nije nadležan da postupa u ovoj pravnoj stvari, 14. februara 2011. godine uputio dopis sa spisima predmeta Apelacionom sudu u Kragujevcu, radi odlučivanja o sukobu nadležnosti.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu R. 9/11 od 9. marta 2011. godine kao stvarno i mesno nadležan za postupanje u konkretnoj pravnoj stvari određen je Osnovni sud u Novom Pazaru. Spisi predmeta vraćeni su Osnovnom sudu u Novom Pazaru 18. marta 2011. godine. Nakon toga, a do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu 26. februara 2013. godine, nije zakazano ni jedno ročište.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe sudu 28. decembra 2007. godine, do podnošenja ustavne žalbe 15. maja 2010. godine, trajao dve godine i pet i po meseci, kao i da taj postupak još nije okončan.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da bi postavljeni zahtev mogao da bude od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da mu od uspeha u ovom postupku zavisi i visina penzije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da je i sam podn osilac u izvesnoj meri doprineo dužini trajanja predmetnog parničnog postupka. Naime, jedno ročište nije održano na zahtev podnosioca, a na njegov zahtev je i doneto rešenje da se rasprava u ovom predmetu odlaže na neodređeno vreme. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac nakon nastalog prekida u postupku, nikad nije tražio da se rasprava nastavi.

Sa druge strane, analizirajući postupanje nadležnih organa, Ustav ni sud je ocenio da u postupku koji nije bio složen, parnični sudovi ni su postupa li ni efikasno, ni delotvorno. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da su parnični sudovi godinu dana rešavali pitanje stvarne nadležnosti, kao i da četiri godine, bez obzira na to što parnične stranke nisu tražile da se zakaže ročište nakon što je rasprava 20. marta 2008. godine odložena na neodređeno vreme, sud nije preduzeo ništa da, saglasno odredbi člana 10. Zakona o parničnom postupku, spreči da se postupak odugovlači.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupnjem sudova u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i njeno objavljivanje u „Službenom glasniku Republike Srbije“, dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede u tački 2. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak, okončao u najkraćem roku.

U vezi sa zahtevom za naknadu troškova sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević