Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog nesprovođenja izvršnih rešenja protiv dužnika sa pretežnim društvenim kapitalom. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja iz izvršnih isprava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2427/2016
07.07.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miljana Stanojevića iz Donjeg Međurova kod Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miljana Stanojevića i utvrđuje da je u izvršnim postupcima koji se vode pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetima I. 16364/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu I. 161/05) i I. 16428/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu I. 2128/05) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih rešenjima Opštinskog suda u Nišu I. 161/05 od 19. januara 2005. godine i I. 2128/05 od 4. maja 2005. godine. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miljan Stanojević iz Donjeg Međurova kod Niša podneo je Ustavnom sudu, 30. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Srđana Aleksića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnim postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetima I. 4751/04, I. 4756/04, I. 6002/04, I. 161/05 i I. 2128/05. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete. Po ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-9169/2012.

Dopunom ustavne žalbe od 5. aprila 2013. godine podnosilac je istakao i zahtev za naknadu materijalne štete u visini opredeljenoj rešenjima o izvršenju Opštinskog suda u Nišu I. 4751/04, I. 4756/04, I. 6002/04, I. 161/05 i I. 2128/05.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Nišu R4i. 32/14 od 17. februara 2016. godine utvrđeno je da je predlagaču za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku Miljanu Stanojeviću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, u izvršnim postupcima koji se vode pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetima I. 16364/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu I. 161/05) i I. 16428/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu I. 2128/05) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja, Viši sud u Nišu je dopisom R4i. 32/14 od 16. marta 2016. godine Ustavnom sudu ustupio predmet, Ustavnom sudu ustupio predmet, radi odlučivanja o povredi prava na imovinu podnosioca ustavne žalbe, kao i o zahtevu za naknadu materijalne štete. Po ustupanju, predmet je u Ustavnom sudu dobio novi broj Už-2427/2016.

Ustavni sud je dopisom od 19. maja 2016. godine obavestio Viši sud u Nišu da je potrebno da, pre odlučivanja Ustavnog suda o povredi prava na imovinu podnosioca ustavne žalbe u osporenim izvršnim postupcima, taj sud donese formalnu odluku i o njegovom zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnim postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetima I. 4751/04, I. 6002/04 i I. 4756/04.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, te uvidom u celokupnu dokumentaciju koja je uz nju priložena, kao i uvidom u spise predmeta Višeg suda u Nišu R4i. 32/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo je tokom 2004. i 2005. godine Opštinskom sudu u Nišu predloge za izvršenje protiv izvršnog dužnika DP „Srbijatrans“ iz Niša, i to popisom, procenom i prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika. Predlozi su podneti na osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda Opštinskog suda u Nišu P1. 3311/03 od 22. decembra 2003. godine i P1. 3824/04 od 13. januara 2005. godine, a kojima je obavezan tuženi DP „Srbijatrans“ iz Niša da tužiocu Miljanu Stankoviću na ime garantovane zarade isplati određene novčane iznose.

Opštinski sud je rešenjima I. 161/05 od 19. januara 2005. godine i I. 2128/05 od 4. maja 2005. godine usvojio predložena izvršenja.

Rešenjem Višeg suda u Nišu R4i. 32/14 od 17. februara 2016. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je predlagaču za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku Miljanu Stanojeviću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, u izvršnim postupcima koji se vode pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetima I. 16364/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu I. 161/05) i I. 16428/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu I. 2128/05) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke naloženo je Osnovnom sudu u Nišu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupci u predmetima iz stava 1. izreke okončali u što kraćem roku; u stavu trećem izreke utvrđeno je pravo predlagača na pravičnu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 30.000,00 dinara, dok je zahtev predlagača da mu se isplati iznos naknade preko dosuđenog do iznosa od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, odbijen kao neosnovan; u stavu četvrtom izreke sud se oglasio nenadležnim za postupanje po predlogu podnosioca da mu se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini opredeljenoj rešenjima o izvršenju, te rešio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Ustavnom sudu, radi donošenja odluke o povredi prava na imovinu i zahtevu za naknadu materijalne štete. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno: da sud nije odlučivao o zahtevima predlagača koji se odnose na postupke Opštinskog suda u Nišu u predmetima I. 4751/04, I. 6002/04 i I. 4756/04, jer spisi tih predmeta nisu pronađeni u arhivi Osnovnog suda u Nišu.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe o neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji su se vodili I. 16364/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu I. 161/05) i I. 16428/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu I. 2128/05) , Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine , doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja , na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na s uđenje u razumnom roku“ i povrede „ prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanja utvrđena pravnosnažnim presudama, a protiv dužnika DP „Srbijatrans“ iz Niša koji ima pretežan društveni kapital, u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno sudskom odlukom (sličan stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs) . S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Ispitujući zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete u visini opredeljenoj rešenjima o izvršenju Opštinskog suda u Nišu I. 4751/04, I. 4756/04, I. 6002/04, I. 161/05 i I. 2128/05, Ustavni sud konstatuje da je taj zahtev podnosilac istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 5. aprila 2013. godine, odnosno nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu , koji m je izričito predvi đeno da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe (član 85. stav 3.). Iz navedenog proističe da je zahtev za naknadu materijalne štete bio neblagovremen. Međutim, Ustavni sud najpre ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u presudi Premović protiv Srbije, od 14. januara 2014. godine (st. 20-23.) zauzeo stav da podnosiocu pripada pravo na pravično zadovoljenje u vidu izvršenja pravnosnažnih presuda donetih u njegovu korist. Sličan stav Evropski sud za ljudska prava zauzeo je i u presudi Marčić i drugi protiv Srbije, od 30. oktobra 2007. godine (st. 62-65.). Takođe, Ustavni sud ukazuje i da u svojoj Odluci Už-1358/2016 (Už-1821/2013) od 17. marta 2016. godine utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini opredeljenoj rešenjem o izvršenju u osporenom izvršnom postupku, iako takav zahtev nije izričito postavljen u ustavnoj žalbi, a polazeći od toga da je izvršni dužnik preduzeće sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom, te da je u izvršnom postupku traženo namirenje potraživanja po osnovu radnog odnosa. Ustavni sud je na istovetan način postupio i u predmetu Už-7912/2014 od 9. juna 2016. godine. Pored toga, Ustavni sud nalazi i da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju bilo u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koju je podnosilac pokušao na prinudan način da ostvar i u osporenim izvršn im postu pcima, kao i novijom praksom Ustavnog suda.

Polazeći od svega izloženog , Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih rešenjima Opštinskog suda u Nišu I. 161/05 od 19. januara 2005. godine i I. 2128/05 od 4. maja 2005. godine, kao meru otklanjanja štetnih posledica, pa i svojevrstan vid pravičnog zadovoljenja, zbog utvrđene povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti