Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja u izvršnom postupku. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je izvršni sud pravilno primenio merodavno pravo koje je dozvoljavalo naplatu kamate na troškove postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2428/2014
25.01.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V . iz Bosilegrada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. V . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju IPV (I). 326/13 od 30. decembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. V . iz Bosilegrada je , 17. marta 2014. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju IPV (I). 326/13 od 30. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je Osnovni sud u Vranju osporenim rešenjem potvrdio prvostepeno rešenje kojim je određena prinudna naplata troškova parničnog postupka u kome je doneta izvršna isprava u korist izvršnih poverilaca , zajedno sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima sprovođenja izvršenja. Ističe da je izvršni sud pogrešno ocenio da izvršni poverioci imaju pravo na prinudnu naplatu kamate na troškove te parnice. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno drugostepeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta u kome je doneto osporeno drugostepeno rešenje, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Bosilegradu P. 276/08 od 16. decembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca D. P, V . P . i V . A . i utvrđeno da tužioci imaju pravo korišćenja na delu k.p. br. 551, upisane u PL br. 1195 KO , B . 1, pa je obavezana tužena V . V, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da im ovo pravo prizna i preda parcelu u državinu, kao i da plati tužiocima troškove parničnog postupka u iznosu od 18.500,00 dinara.

Izvršni poverioci D. P, V . P . i V . A . su 20. aprila 2010. godine podneli Osnovnom sudu u Vranju – Sudska jedinica u Bosilegradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika V . V, ovde podnositeljke ustavne žalbe, a na osnovu navedene izvršne isprave, tražeći da im izvršni dužnik ustupi pomenutu parcelu i isplati troškove parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom.

Prvostepeni sud je 14. maja 2010. godine doneo rešenje I . 320/10, kojim je usvojio predlog za izvršenje i odredio prinudno izvršenje protiv izvršnog dužnika.

Izvršni dužnik je 17. juna 2010. godine podnela žalbu protiv rešenja o prinudnom izvršenju.

Izvršni poverioci su podneskom od 30. septembra 2010. godine obavestili izvršni sud da je preminuo izvršni poverilac D. P . i da su ostala dva izvršna poverioca njegovi pravni sledbenici, dostavljajući odgovarajući dokaz o tome u vidu rešenja o nasleđivanju.

Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja, veće Osnovnog suda u Vranju je donelo rešenje IPV I. 19/11 od 5. januara 2012. godine kojim je odbacilo žalbu kao neblagovremenu.

Izvršni sud je 8. juna 2012. godine doneo zaključak I. 5271/10, kojim je obavestio izvršne poverioce da je ustupanje nepokretnosti određeno za 3. jul 2012. godine u 10,30 h, pa im je naložio da za taj datum obezbede sve potrebne uslove za sprovođenje izvršenja – bravara, radnike, kamion za prevoz stvari itd.

Na zapisniku od 3. jula 2012. godine je konstatovano da je izvršnim poveriocima, nakon što su uklonjene pokretne stvari i biljni zasadi, predata u posed navedena parcela.

Osnovni sud u Vranju – Sudska jedinica u Bosilegradu je 5. novembra 2013. godine doneo rešenje I. 5271/10, kojim je odredio sprovođenje prinudnog izvršenja protiv izvršnog dužnika radi naplate troškova parničnog postupka u iznosu od 18.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i troškova određivanja i sprovođenja izvršenja u iznosu od 25.794,00 dinara, tako što je naložio Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Vranje da zapleni ½ penzije izvršnog dužnika svakog meseca do potpunog namirenja i prenese ta novčana sredstva na račun punomoćnika izvršnih poverilaca.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, veće Osnovnog suda u Vranju je donelo osporeno rešenje IPV I. 326/13 od 30. decembra 2013. godine kojim je odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da izvršni dužnik u prigovoru osporava pobijano rešenje i u delu kojim je određeno sprovođenje izvršenja radi naplate kamate na troškove parničnog postupka, pa da sud nalazi da su navodi izvršnog dužnika u ovom delu neosnovani, jer je izvršni postupak radi predaje dela nepokretnosti i naplate troškova parničnog postupka pokrenut još u vreme važenja Zakona o izvršnom postupku, koji je u članu 35. predviđao pravo poverilaca na naplatu zakonske zatezne kamate na naknadu troškova parničnog postupka od momenta donošenja izvršnog naslova kojim je dosuđena poveriocu ta naknada; da su izvršni poverioci u konkretnom slučaju tražili prinudnu naplatu troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. decembra 2008. godine, pa da nema mesta ukidanju pobijanog rešenja u ovom delu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka, bilo je propisano da će sud, ako su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka, na predlog izvršnog poverioca rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova po propisanoj stopi od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 , 99/11, 109/13, 55/14, 139/14 i 106/15), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da sud sprovodi izvršenje po službenoj dužnosti kada su za to ispunjeni uslovi propisani zakonom, te da je sprovođenje izvršenja započeto kada sud, s obzirom na sredstvo izvršenja, preduzme prvu izvršnu radnju propisanu ovim zakonom (član 69.); da se i zvršenje radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti sprovodi tako što sudski izvršitelj, odnosno izvršitelj, nakon što udalji lica i ukloni stvari iz nepokretnosti, predaje nepokretnost u posed izvršnom poveriocu (član 213. stav 1.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

5. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka osporava drugostepeno rešenje u delu kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je određeno sprovođenje izvršenja radi naplate zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka iz koga potiče izvršna isprava. U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je veće izvršnog suda pogrešno ocenilo da izvršni poverioci navedeno sporedno potraživanje mogu ostvariti u izvršnom postupku.

Ispitujući da li je Osnovni sud u Vranju proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je odredbom člana 35. stav 2. Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine, koji je važio u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka, bilo predviđeno da će sud, ako su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka, na predlog izvršnog poverioca rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova po propisanoj stopi od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate. To znači da je sud u izvršnom postupku imao procesno ovlašćenje da odredi prinudnu naplatu kamate na troškove parnice čak i u situaciji kada ovo sporedno potraživanje nije utvrđeno izvršnom ispravom na osnovu koje je pokrenuto prinudno izvršenje. Sa druge strane, Ustavni sud napominje da Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji je počeo da se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, nije predviđao mogućnost naplate zatezne kamate na troškove parničnog postupka ukoliko navedeno potraživanje nije dosuđeno izvršnom ispravom. U tom smislu, Ustavni sud ističe da, radi odgovora na pitanje da li je izvršni sud proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, treba konsultovati prelazne odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, kojima je bilo regulisano pitanje vremenskog dejstva tog zakona na izvršne postupke koji su u toku. Tako je odredbom člana 358. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine bilo predviđeno da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja, okončati po odredbama ovog zakona. Argumentum a contrario, Ustavni sud nalazi da se izvršni postupci, koji su pokrenuti po odredbama Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine i u kojima nije započeto sprovođenje izvršenja do dana stupanja na snagu Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, i okončavaju po odredbama ranije važećeg procesnog zakona. Za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari su merodavne odredbe člana 69. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine koje su definisale pojam sprovođenja izvršenja od strane suda i prema kojima je sprovođenje izvršenja započeto kada sud, s obzirom na sredstvo izvršenja, preduzme prvu izvršnu radnju propisanu ovim zakonom. Imajući u vidu da je predmetni izvršni postupak pokrenut na osnovu izvršne isprave kojom je podnositeljka ustavne žalbe prvenstveno obavezana da preda izvršnim poveriocima nepokretnost u državinu, Ustavni sud ističe da prva izvršna radnja radi namirenja ovog nenovčanog potraživanja podrazumeva da sud isprazni tu nepokretnost od svih lica i stvari u cilju predaje izvršnom poveriocu, u smislu odredbe člana 213. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je zaključio da je Osnovni sud u Vranju prvu radnju u cilju sprovođenja izvršenja preduzeo tek 3. jula 2012. godine, kada je i predao izvršnim poveriocima u posed nepokretnost koja je prethodno bila u državini podnositeljke ustavne žalbe.

Polazeći od svega iznetog, a uzimajući u obzir da izvršni sud u predmetu povodom koga je podneta ustavna žalba nije preduzimao radnje u cilju sprovođenja izvršenja do dana kada je počeo da se primenjuje Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, Ustavni sud smatra da je drugostepeno veće Osnovnog suda u Vranju izvelo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da se na ovaj izvršni postupak primenjuje Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine, koji priznaje izvršnim poveriocima pravo na prinudnu naplatu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka i kada to sporedno potraživanje nije utvrđeno izvršnom ispravom. Iz tih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim drugostepenim rešenjem nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu navode podnositeljke ustavne žalbe prema kojima je veće izvršnog suda prekoračilo zakonski rok za odlučivanje o njenom prigovoru izjavljenom protiv prvostepenog rešenja, ali ih nije posebno cenio, s obzirom na to da u zahtevu ustavne žalbe nije izričito osporena dužina trajanja predmetnog izvršnog postupka.

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti