Odbacivanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog diskriminacije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu civilnog invalida koji je tražio naknadu štete zbog diskriminacije u odnosu na vojne invalide. Sud je ocenio da različito zakonsko uređivanje prava za različite kategorije invalida ne predstavlja osnov za povredu ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Vukosavljevića iz sela Divostin, Kragujevac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Zorana Vukosavljevića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3985/10 od 21. decembra 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Zoran Vukosavljević iz sela Divostin, Kragujevac, je 18. januara 2011. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Joksimovića, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3985/10 od 21. decembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je osporenom presudom „onemogućeno da ostvari naknadu štete za pretpljene duševne bolove zbog diskriminacije osoba sa invaliditetom“. Od Ustavnog suda zahteva da poništi osporenu odluku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za dopuštenost ustavne žalbe da se ona zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P-2614/10 od 7. septembra 2010. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo rada i socijalne politike, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog diskriminacije isplati iznos od 500.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. Istom presudom odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3985/10 od 21. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, a potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P-2614/10 od 7. septembra 2010. godine.

4. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge, niti pružio dokaze za svoje navode da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Apelacioni sud u Kragujevcu je u osporenoj odluci naveo detaljnu argumentaciju na osnovu koje je našao da je tužbeni zahtev neosnovan, a podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi ukazivali na to da je navedena odluka doneta arbitrernim, proizvoljnim ili očigledno pogrešnim tumačenjem i primenom materijalnog prava, te da ne ispunjava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava.

Naime, podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time da su zakonskim propisima civilni invalidi stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na vojne invalide, pa je to rezultiralo „drastično manjim mesečnim primanjima“, zbog čega podnosilac trpi duševne patnje. U odsustvu pravno utemeljenih razloga, iz kojih bi proizlazilo da su u konkretnom parničnom postupku mogle biti povređene ustavne garancije pravičnog suđenja, Ustavni sud ne može preispitivati ocenu redovnih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva, jer bi tako postupao kao instancioni, viši sud što ne spada u njegovu Ustavom utvrđenu nadležnost.

Imajući u vidu činjenicu da je u različitim propisima, raznim kategorijama osoba sa invaliditetom dat različit obim prava, kao i da stepen zaštite određenih kategorija osoba sa invaliditetom zavisi od zakonom predviđenih mera, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizilazila povreda procesnih i materijalnih garancija u konkretnom parničnom postupku utvrđenih u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što sud nije izveo sve dokaze koje je kao tužilac u parničnom postupku predložio, Ustavni sud ukazuje da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza, u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan ili ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen, posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo potrebne dokaze koje je cenio kako pojedinačno,tako i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, koje može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom da je Ustavni sud našao da ne postoji povreda Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, samim tim nalazi da nema ni povrede načela zabrane diskriminacije, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud konstatuje da se osporeni pojedinačni akt, s obzirom na njegovu sadržinu i navode same ustavne žalbe, ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa istaknutom povredom prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, zajemčenog odredbama člana 23. Ustava, imajući u vidu Ustavom utvrđenu sadržinu ovog prava.

Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević