Povreda prava policijskih službenika na pravičnu naknadu za prekovremeni rad

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu policijskih službenika, utvrdivši povredu prava na pravičnu naknadu za rad. Nižestepeni sudovi su pogrešno tumačili da uvećani koeficijent plate isključuje pravo na posebne dodatke za prekovremeni, noćni i praznični rad, što je ustavnopravno neprihvatljivo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Damira Zubera iz Prigrevice, Zlatka Zlatara i Bojana Danilovića, obojice iz Sonte, Gorana Medića iz Apatina i Božidara Trifkovića iz Ribareva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Damira Zubera, Zlatka Zlatara, Bojana Danilovića, Gorana Medića i Božidara Trifkovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3530/10 od 10. marta 2010. godine i presudom Opštinskog suda u Apatinu P1. 148/06 od 26. februara 2009. godine, u odbijajućem delu , povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3530/10 od 10. marta 2010. godine i nalaže Apelacionom sudu u Novom Sadu da donese novu odluku o žalbama podnosilaca ustavne žalbe i tužene izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Apatinu P1. 148/06 od 26. februara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Damir Zuber iz Prigrevice, Zlatko Zlatar i Bojan Danilović, obojica iz Sonte, Goran Medić iz Apatina i Božidar Trifković iz Ribareva, podneli su Ustavnom sudu, 17. maja 2010. godine, preko zajedničkog punomoćnika Marte Milojičić, advokata iz Apatina, ustavnu žalbu, koju su dopunili podneskom od 3. avgusta 2011. godine, protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je presudom Opštinskog suda u Apatinu P1. 148/06 od 26. februara 2009. godine delimično usvojen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane državnih i verskih praznika, i to za period od oktobra 2003. godine do novembra 2005. godine, dok im je u delu kojim su isplatu tražili za period od decembra 2005. godine do novembra 2006. godine tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; da je Apelacioni sud u Novom Sadu, postupajući po žalbi podnosilaca i tužene doneo presudu Gž1. 3530/10 od 10. marta 2010. godine kojom je žalbu podnosilaca odbio kao neosnovanu i u odbijajućem delu prvostepenu presudu potvrdio, dok je usvajanjem žalbe tužene prvostepenu presudu preinačio na taj način što je i tužbeni zahtev za isplatu predmetnih dodataka za period od oktobra 2003. godine do novembra 2005. godine odbio kao neosnovan; da je članom 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, koji se primenjivao do stupanja na snagu Zakona o policiji, bila predviđena mogućnost uvećanja sredstava za plate policajaca za najmanje 30%, ali da dodaci na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane praznika nisu bili obuhvaćeni tim uvećanjem; da Pravilnik o platama radnika MUP-a nije, u smislu odredbe člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, posebno vrednovao predmetne dodatke na platu; da je pogrešan stav prvostepenog i drugostepenog suda da je uvećani koeficijent od 30 do 50% u odnosu na koeficijente za druge državne službenike bio uračunat u koeficijent radnog mesta, s obzirom da prema Zakonu o policiji takvo uvećanje predstavlja samo mogućnost, ali ne i obavezu poslodavca, a tuženi to nije utvrdio posebnim rešenjem; da je Okružni sud u Somboru u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo drugačiju odluku u pogledu isplate predmetnih dodataka na platu za period od oktobra 2003. godine do novembra 2005. godine, čime je povređeno i pravo podnosilaca na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

U dopuni ustavne žalbe podnosioci su osporili i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1914/10 od 22. decembra 2010. godine, doneto po njihovoj reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3530/10 od 10. marta 2010. godine, kojim se revizija odbacuje kao nedozvoljena. Podnosioci ističu da su im donošenjem ovakvog revizijskog rešenja povređena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, s obzirom na činjenicu da su reviziju izjavili saglasno odredbi člana 395. Zakona o parničnom postupku, kao izuzetnu reviziju, radi potrebe ujednačavanja postojeće sudske prakse, sa čime se saglasio i Apelacioni sud u Novom Sadu rešenjem R4. 2/10 od 22. oktobra 2010. godine, što Vrhovni kasacioni sud, prilikom donošenja osporenog rešenja, nije imao u vidu.

Zbog napred navedenih razloga, podnosioci ustavne žalbe smatraju da su im osporenim presudama, kao i revizijskim rešenjem povređena označena Ustavom zajemčena prava, te su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu, odnosno revizijsko rešenje i odredi da Apelacioni sud u Novom Sadu, odnosno Vrhovni kasacioni sud donesu novu odluku po njihovoj žalbi, odnosno reviziji.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Apatinu P1. 148/06 od 26. februara 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca Damira Zubera, Zlatka Zlatara, Bojana Danilovića, Gorana Medića i Božidara Trifkovića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, pa je tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova obavezana da tužiocima za period od oktobra 2003. godine do novembra 2005. godine isplati neisplaćene dodatke na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika, dok im je stavom drugim izreke presude tužbeni zahtev za isplatu istih novčanih potraživanja iz radnog odnosa za period od decembra 2005. godine do novembra 2006. godine odbijen kao neosnovan. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da su podnosioci zaposleni kod tužene kao policijski službenici; da su u utuženom periodu svi radili prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika; da se na radne odnose u Ministarstvu unutrašnjih poslova do 29. novembra 2005. godine primenjivao Zakon o unutrašnjim poslovima koji je u članu 47. stav 1. propisivao da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30% uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju drugim radnicima; da iz Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji se primenjivao u vreme važenja navedenog zakona, proizlazi da rad tužilaca nije bio posebno vrednovan po osnovima iz člana 5. tač. 2), 3) i 5) Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega je tužena u obavezi da tužiocima isplati predmetne dodatke na platu za period od oktobra 2003. godine do novembra 2005. godine; da je stupanjem na snagu Zakona o policiji, saglasno odredbi člana 147. stav 3. ovog zakona, isključena primena opštih radno-pravnih propisa kojima se reguliše uvećana zarada, te da su prekovremeni rad, noćni rad, rad na dane praznika koji su neradni dani i drugi vidovi neredovnosti vrednovani kroz uvećanje osnovnog koeficijenta, saglasno odredbi člana 147. stav. 1. Zakona o policiji.

Rešavajući o žalbi tužilaca (podnosilaca ustavne žalbe) i tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž1. 3530/10 od 10. marta 2010. godine, kojom je odbio žalbu podnosilaca i prvostepenu presudu u njenom odbijajućem delu potvrdio, iznoseći iste razloge koje je u tom pogledu dao i Opštinski sud u Apatinu. Usvajanjem žalbe tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je prvostepenu presudu u njenom usvajajućem delu preinačio, pa je tužbeni zahtev tužilaca za isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika za period od oktobra 2003. godine do novembra 2005. godine odbio kao neosnovan. Kao razlog za preinačenje prvostepene presude navode se odredbe čl. 47. i 48. Zakona o unutrašnjim poslovima, koji se primenjivao do 29. novembra 2005. godine, a kojima je bilo propisano da se ovlašćenim službenim licima policije, zbog posebnih uslova rada, težine i priroda zadataka i poslova, obezbeđuju uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike MUP-a, te da je radnik, kad potrebe službe to zahtevaju, dužan da službene poslove vrši duže od punog radnog vremena. U obrazloženju ove presude se takođe ističe da su tužiocima u spornom periodu sve neredovnosti u radu bile vrednovane i priznate kroz uvećani koeficijent radnog mesta, zbog čega se na obračun plate nisu mogli primeniti opšti radno-pravni propisi.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

5. Imajući u vidu navedene ustavnopravne razloge na kojima podnosioci ustavne žalbe temelje tvrdnje o povredi prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama zauzeo određene pravne stavove o pravu policijskih službenika na isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika, kako u periodu do 29. novembra 2005. godine, u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, tako i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji (vid. Odluke Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine, Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine, Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine, sve objavljene na sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs), na koje upućuje i u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Polazeći od stavova zauzetih u svojim ranijim odlukama, Ustavni sud i na ovom mestu ističe da su se u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima dodaci na platu isplaćivali, između ostalog, i u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji se primenjivao u vreme važenja navedenog zakona, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz toga proizlazi da prekovremeni, noćni i rad na dane državnog i verskog praznika nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, te da primena opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi nije bila isključena.

U pogledu prava na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, u periodu nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine zauzeo stav da ukoliko za policijskog službenika rešenjem poslodavca nije bio utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, njemu ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji, saglasno odredbama opštih radno-pravnih propisa, jer bi u protivnom pravo na uvećanu zaradu bilo uskraćeno kategoriji zaposlenih koji svoj posao obavljaju u uslovima opasnim po život i zdravlje.

S obzirom na napred izneto, Ustavni sud je ocenio da se obrazloženje osporene drugostepene presude, kao i obrazloženje prvostepne presude u njenom osporenom delu, temelje na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari i nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu pogrešno ocenio da je i u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji primena odredaba opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi za zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova bila isključena.

Polazeći od svega izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3530/10 od 10. marta 2010. godine i stavom drugim izreke presude Opštinskog suda u Apatinu P1. 148/06 od 26. februara 2009. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad, zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. S obzirom na to da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosilaca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njih u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 135/11 od 20. februara 2012. godine i naložio da ovaj sud donese novu odluku o žalbama podnosilaca i tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Apatinu P1. 148/06 od 26. februara 2009. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava.

Ustavni sud takođe nije razmatrao i tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo istaknute u dopuni ustavne žalbe kojom je osporeno i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1914/10 od 22. decembra 2010. godine, s obzirom na to da je osporenu drugostepenu presudu, protiv koje je revizija bila izjavljena, poništio i naložio da Apelacioni sud u Novom Sadu ponovo odluči o žalbama podnosilaca i tužene izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Apatinu P1. 148/06 od 26. februara 2009. godine.

U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević