Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 21 godinu. Dugotrajnost postupka, uprkos delimičnom doprinosu podnosioca, predstavlja povredu člana 32. stav 1. Ustava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Čedomira Lazarevića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Čedomira Lazarevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vo dio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34938/2010 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4434/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Čedomir Lazarević iz Novog Sada, preko punomoćnika, advokata Milice Vidović iz Sremske Mitrovice, je 18. maja 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu P. 4434/06 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34938/2010).

Podnosilac je 27. juna 2012. godine dopunio ustavnu žalbu, te opredelio visinu zahteva za naknadu štete u iznosu od 600.000,00 dinara.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi od 18. maja 2010. godine naveo da „i pored proteka vremena od skoro 19 punih godina, predmet, bez obzira na odsustvo neke posebne činjenice i pravne komplikovanosti (...) prvostepeni sud neshvatljivo i neverovatno nije uspeo okončati, (...) čime je podnosiocu bez svake sumnje povređeno pravo na suđenje u razumnom roku“. Podnosilac je takođe naveo da predmet nije složen, te da je jedini krivac za dugo trajanje postupka sud koji je neefikasan i nedelotvoran.

2. Saglasno čl anu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovn og suda u Beogradu P. 34938/2010 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4436/06), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 8. novembra 1991. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog M. P, kojom je tražio da mu tuženi preda traktorsku prikolicu nosivosti 3,8 tona, jednoosovinsku ili da mu isplati njenu protivvrednost sa zakonskom zateznom kamatom.

Naime, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, zaključio je usmenu nagodbu sa tuženim M. P. da mu po ceni od 43.000,00 dinara obezbedi predmetnu prikolicu. Tužilac je, „preko kompenzacije za neki posao koji je obavio“ nabavio predmetnu prikolicu od firme „Surčin – komerc“, te uputio tuženog sa porudžbenicom u firmu „Agrovojvodina“ u Novom Sadu, gde je tuženi prikolicu i preuzeo. Tuženi je tužiocu isplatio ukupno 43.000,00 dinara na ime isplate kupoprodajne cene. Međutim, tužilac tvrdi da prikolica vredi 88.150,00 dinara, te je od tuženog tražio da mu isplati još 45.150,00 dinara.

Tužba je primljena u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 8. novembra 1991. godine i predmet je dobio broj P. 6209/91.

Prvo ročište zakazano za 12. decembar 1991. godine nije održano. Na ročištu održanom 24. decembra 1991. godine konstatovano je da je tuženi podneo protivtužbu, te je sud doneo rešenje da se ročište odloži do združivanja spisa. Zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročište zakazano za 28. januar 1992. godine nije održano. Ročište zakazano za 20. mart 1992. godine odloženo je jer nije pristupio tužilac, a trebalo je da bude saslušan u svojstvu svedoka. Ročište zakazano za 18. maj 1992. godine nije održano, nakon čega je promenjen postupajući sudija. Ročište zakazano za 18. novembar 1992. godine odloženo je, a potom je postupajući sudija ponovo promenjen. Ročište zakazano za 22. februar 1993. godine odloženo je. Ročište zakazano za 20. april 1993. godine nije održano. Postupajući sudija je promenjen.

Tužilac je 4. oktobra 1994. godine podneo urgenciju predsedniku suda da se postupak nastavi, jer se od 20. aprila 1994. godine „ništa u predmetu ne dešava, a postupak niti je prekinut, niti je u mirovanju“.

Na ročište zakazano za 28. decembar 1994. godine nisu pristupili ni tužilac ni tuženi, te je sud doneo rešenje da postupak miruje.

I tužilac i tuženi izjavili su žalbe na ovo rešenje i naveli razloge zašto su bili sprečeni da pristupe na zakazano ročište. Zatim je ponovo promenjen postupajući sudija.

Podnescima od 11. aprila 1995. godine i 19. jula 1995. godine tužilac i tuženi su se obraćali sudu sa predlozima da se prekine mirovanje i zakaže ročište.

Urgencijom predsedniku suda od 24. oktobra 1995. godine tužilac je tražio da se ubrza postupak i zakaže ročište.

Ročište zakazano za 8. februar 1996. godine odloženo je. Postupajući sudija ponovo je promenjen. Ročište zakazano za 18. septembar 1996. godine nije održano. Ročište zakazano za 18. novembar 1996. godine nije održano, jer punomoćnik tužioca nije pristupio, ali je obavestio sud o razlozima sprečenosti. Ponovo je promenjen postupajući sudija.

Na ročištu zakazanom za 12. mart 1997. godine nisu se pojavili ni tužilac ni njegov punomoćnik, koji je poziv za to ročište uredno primio. Sud je doneo rešenje P. 6209/91 da se tužba smatra povučenom.

Punomoćnik tužioca podneo je sudu 28. maja 1997. godine predlog za povraćaj u pređašnje stanje, a 5. oktobra 1998. godine i urgenciju predsedniku suda radi ubrzavanja postupanja u ovom predmetu.

Rešenjem P. 6209/91 od 3. decembra 1999. godine sud je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje.

Ročište zakazano za 15. februar 2000. godine odloženo je i određeno da sudski veštak saobraćajne struke izvrši veštačenje na okolnost cene koštanja predmetne prikolice u vreme preuzimanja sa kamatama do dana veštačenja. Veštak je svoj nalaz dostavio sudu 4. jula 2000. godine.

Ročište zakazano za 5. decembar 2000. godine odloženo je do izjašnjenja veštaka na prigovor tužioca. Ročište zakazano za 31. januar 2001. godine odloženo je, te je naloženo „FAK“ Loznica da dostavi sudu proizvođački iznos koštanja predmetne prikolice. Na ročište zakazano za 21. mart 2001. godine nije pristupio punomoćnik tužioca, niti tužilac, pa je ono odloženo. Ročište zakazano za 7. maj 2001. godine nije održano usled sprečenosti postupajuće sudije. Na ročištu zakazanom za 7. septembar 2001. godine punomoćnik tužioca tražio je da veštačenje izvrši veštak ekonomske struke.

Ročište zakazano za 25. septembar 2001. godine odloženo je, a ročišta od 7. novembra 2001. i 25. februara 2002. godine nisu održana.

Na ročištu od 29. aprila 2002. gopdine tužilac je preinačio tužbeni zahtev, ali je sud rešenjem P. 6209/91 od 29. aprila 2002. godine odbio preinačenje tužbenog zahteva. Ročište zakazano za 3. septembar 2002. godine nije održano. Na ročištu od 25. oktobra 2002. godine saslušan je veštak saobraćajne struke, a glavna rasprava je zaključena.

Presudom Četvrtog opštinskog suda P. 6209/91 od 25. oktobra 2002. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovan (stav 1. izreke), a usvojen je tužbeni zahtev tuženog i utvrđeno je da je on vlasnik predmetne prikolice (stav 2. izreke).

Tužilac je protiv navedene presude izjavio žalbu 4. jula 2003. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10504/03 od 22. aprila 2004. godine ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 6209/91 od 25. oktobra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Predmet je dobio novi broj P. 2418/04 i prvo ročište, koje je bilo zakazano za 3. februara 2005. godine, nije održano, jer se na tužilačkoj strani niko nije pojavio.

Ročište zakazano za 25. maj 2005. godine odloženo je, jer je punomoćnik tužioca tražio kraći rok kako bi se upoznao sa spisima predmeta, s obzirom na to da je tek angažovan.

Na ročište zakazano za 13. oktobar 2005. godine nije pristupio niko ni na strani tužioca ni na strani tuženog, pa je sud doneo rešenje P. 2418/04 da se tužba i protivtužba smatraju povučenim.

Podneskom od 20. oktobra 2005. godine punomoćnik tužioca je tražio povraćaj u pređašnje stanje, ističući da je opravdano bio sprečen da pristupi na zakazano ročište, s obzirom na to da je imao hitnu i neodložnu lekarsku intervenciju na oku. Sud je tražio izveštaj od Kliničkog centra Srbije o intervenciji koja je izvršena.

Na ročištu od 7. februara 2006. godine konstatovano je da Klinički centar Srbije nije postupio po nalogu suda, te je nalog ponovljen pod pretnjom novčanog kažnjavanja. Na ročištu održanom 23. februara 2006. godine, pošto je dobijen izveštaj iz Kliničkog centra Srbije, sud je doneo rešenje P. 2418/04 kojim je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje. Ročište zakazano za 13. jun 2006. godine odloženo je. Na ročištu od 31. oktobra 2006. godine dat je nalog pisarnici da predmet dobije novi broj i ročište je odloženo.

Predmet je dobio novi broj P. 4434/06.

Ročište zakazano za 7. februar 2007. godine odloženo je, zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu od 31. maja 2005. godine sud je doneo rešenje da se pokuša rešenje spora u postupku medijacije.

Od 5. septembra 2007. godine, do 27. decembra 2007. godine održano je nekoliko ročišta rasprave o mirnom rešavanju sporova, ali je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu M. 19/07 od 27. decembra 2007. godine konstatovano da je pokušaj medijajije bezuspešno završen, a predmet je vraćen pred parnično veće.

Ročišta zakazana za 17. april, 23. jun i 7. novembar 2008, 23. februar i 3. april 2009. godine odložena su, a ročište zakazano za 29. decembar 2009. godine odloženo je zbog selidbe predmeta iz Opštinskog u Osnovni sud.

Nakon formiranja nove mreže sudova predmet je preuzeo Prvi osnovni sud u Beogr adu i on je dobio novi broj P. 34938/2010. Promenjen je i postupajući sudija.

Ročište zakazano za 27. septembar 2010. godine nije održano, a ročišta zakazana za 15. novembar i 15. decembar 2010. godine odložena su.

Podneskom od 20. septembra 2011. godine tužilac je urgirao za brže postupanje u predmetu.

Ročišta zakazana za 1. decembar 2011. i 21. mart 2012. godine odložena su. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34938/2010 od 21. marta 2012. godine otkazano je ročište zakazano za 21. maj 2012. godine. Ročište zakazano za 21. jun 2012. godine odloženo je, a određeno je da veštak finansijske struke izvede veštačenje radi revalorizacije visine tužiočevog zahteva. Ročišta zakazana za 25. oktobar 2012. i 13. decembar 2013. godine odložena su. Na ročištu od 11. februara 2013. godine glavna rasprava je zaključena i doneta je presuda.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34938/2010 od 12. februara 2013. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca (stav 1. izreke), konstatovano je da se tužba smatra povučenom u delu kojim se traži da tuženi preda predmetnu prikolicu (stav 2. izreke) i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka (stav 3. izreke).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 8. novembra 1991. godine podnošenjem tužbe tužioca Drugom opštinskom sudu u Beogradu, te da je, prema stanju u spisima predmeta još uvek u toku, tj. da je prvostepena presuda doneta tek 12. februara 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe, pa do donošenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34938/2010 od 12. februara 2013. godine, proteklo više od 21 godine i tri meseca, a da predmet nije još uvek pravnosnažno okončan. Navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka više od 21 godine ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da je u toku parničnog postupka ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U tom kontekstu, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine).

Budući da je u ovom predmetu postupalo čak devetsudija u svojstvu predsednika veća, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu navedenog međunarodnog organa za zaštitu ljudskih prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine).

Ustavni sud ističe i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, svojim ponašanjem delimično doprineo dugom trajanju ovog parničnog postupka, jer ni on, niti njegov punomoćnik nisu pristupili na šest zakazanih ročišta, te da je u toku postupka često menjao punomoćnike iz reda advokata, od kojih su dva tražila odlaganje ročišta da bi se upoznali sa predmetom. Međutim, ovo ne može nikako opravdati dužinu trajanja parničnog postupka, već samo može biti od značaja za određivanje visine naknade nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34938/2010 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4434/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za nakandu nematerijalne šetete istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 27. juna 2012. godine. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je zahtev za naknadu štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona), što znači da je navedeni zahtev podnet neblagovremeno.

Na osnovu znetog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neblagovremen (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).

7. U odnosu na zahtev naknadu troškova pred Ustavnim sudom, Sud ističe da je, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US), nema osnova za određivanje naknade troškova.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević