Odluka Ustavnog suda o povredi prava u postupku o vršenju roditeljskog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava roditelja. Postupak o razvodu braka i poveravanju deteta trajao je skoro osam godina, prvenstveno zbog neefikasnosti sudova i višestrukog ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Suzane Šantrić iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Suzane Šantrić i utvrđuje da su u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu P. 3185/06 povređeni prav o podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo roditelja, zajemčeno odredbama člana 65. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Suzana Šantrić iz Leskovca podnela je 18. ma ja 2010. godine, preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3185/06 od 16. maja 2008. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 20/10 od 4. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i prava i dužnosti roditelja, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 65. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, pored izlaganja nezadovoljstva osporenom presudom i činjenicom da je postupak predugo trajao, iako se radi o hitnom postupku , navedeno je : da je presudu doneo sud koji više ne postoji - Okružni sud u Nišu, a ne Apelacioni sud u Nišu kako je to predviđeno Zakonom o uređenju sudova; da su podnositeljki ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno predugog trajanja postupka povređena i prava iz člana 65. Ustava koja se odnose na ravnopravno učestvovanje u čuvanju, vaspitavanju i podizanju deteta, te da je ona faktički osam godina lišena kontakta sa detetom. Predloži la je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ali zahtev za naknadu štete nije istaknut.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 3185/06 , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe , podnela je 11. aprila 2002. godine O pštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog svog supruga S. J, radi razvoda braka i poveravanja njihovog zajedničkog deteta M. J. na čuvanje, vaspitavanja i izdržavanje majci (tužilji).

Opštinski sud je 18. aprila 2002. godine ustupio predmet na nadležnost Centru za socijalni radi sprovođenj a postupka mirenja bračnih drugova, da bi 18. juna 2002. godine Centar za socijalni rad obavestio sud da bi dete trebalo poveriti majci na čuvanje, negu i vaspitanje. Prvo ročište za mirenje zakazano za 18. jul 2002. godine nije održano, jer tuženi nije došao, dok je sledeće ročište zakazano za 8. avgust 2002. godine održano. Na ročištu za glavnu raspravu , koje je održano 11. septembra 2002. godine, Opštinski sud je doneo rešenje kojim je konstatovano da pokušaj mirenja nije uspeo. Nakon još dva održana ročišta, Opštinski sud je 9. januara doneo presudu P. 1262/02 kojom je razveden brak, mal. M. J. dodeljen majci na čuvanje i uređeni odnosi viđanja tuženog oca sa mal. M. J , kao i obaveza tuženog da mesečno izdvaja deo zarade za izdržavanje mal . M. J. Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Leskovcu (u daljem tekstu: Okružni sud) je 24. aprila 2003. godine doneo rešenje Gž. 712/03 kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 1262/02 od 9. januara 2003. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud je 7. maja 2003. godine, postupajući po nalogu iz rešenja drugostepenog suda, dostavio predmet Centru za socijalni radi davanja dopunskog mišljenja. Centar za socijalni rad je u svom mišljenju od 13. avgusta 2003. godine istakao da bi dete trebalo poveriti ocu na čuvanje, negu i vaspitanje. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 9. oktobar 2003. godine nije održano na zahtev tuženog. U međuvremenu, Centar za socijalni rad je 27. oktobra 2003. godine rešenjem uredio način viđanja tužilje i mal. M. J, do donošenja pravnosnažne presude (tako što će tužilja sa detetom provoditi svak i prvi, drugi i četvrti vikend u mesecu u vremenu od subote u 10 sati do nedelje u 18 sati) . Ročište zakazano za 11. novembar 2003. godine je održano, dok ročište zakazano za 4. decembar 2003. godine nije održano, zbog bolesti sudije. Takođe, ročište zakazano za 15. januar 2004. godine nije održano , jer predstavnik Centra za socijalni rad nije došao. Opštinski sud je 28. januara 2004. godine uputio dopis Centru za socijalni rad kojim je tražio novo mišljenje, zbog toga što su mišljenja od 18. juna 2002. godine i 13. avgusta 2003. godine , suprotna. Ročište zakazano za 2. februar 2004. godine nije održano, jer Centar za socijalni rad nije dostavio svoje mišljenje sudu, koje je dostavljeno sudu jedanaest dana kasnije. Nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je 18. marta 2004. godine doneo drugu po redu presudu P. 3344/03, kojom je u stavu prvom izreke razveden brak, u stavu drugom izreke mal. M. J. dodeljen majci na čuvanje, u stavu trećem izreke su uređeni odnosi viđanja oca sa mal. M. J , u stavu četvrtom utvrđena obaveza oca da izdržava mal. M. J , dok je stavom petim izreke odlučeno o troškovima postupka. Pismeni otpravak presude je dostavljen strankama 22. juna 2004. godine. Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud je 8. septembra 2004. godine doneo rešenje Gž. 1191/04 kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 3344/03 od 18. marta 2004. godine u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom i predmet u tom delu vratio istom sudu na ponovno suđenje, dok je odluka sadržana u stavu prvom izreke prvostepene presude o razvodu braka tužilje i tuženog postala pravnosnažna.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom ročišta zakazana za 2. novembar i 23. novembar 2004. godine nisu održana, jer tuženi nije došao, iako je bio uredno poz ivan, dok ročište zakazano za 9. decembar 2004. godine nije održano, ovoga puta jer tuženi nije hteo da učestvuje u raspravi bez svog novog punomoćnika – advokata, koji nije bio prisutan. Ročište zakazano za 11. januar 2005. godine je odloženo, zbog potrebe da se izvrši veštačenje podobnosti stranaka za vršenje roditeljske dužnosti. Opštinski sud je istoga dana rešenjem odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane Instituta za mentalno zdravlje i porodicu. Tužilja je 22. marta 2005. godine predložila da Opštinski sud usvoji privremenu meru kojom je tražila da joj se dozvoli viđanje deteta jednom nedeljno od po dva sata. Opštinski sud je 8. aprila 2005. godine rešenjem P. 3746/04 usvoj io navedenu privremenu mer u. Institut za mentalno zdravlje i porodicu je 15. septembra 2005. godine dostavio svoje mišljenje Opštinskom sudu. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 19. oktobar 2005. godine nije održano, jer tuženi nije bio uredno pozvan , dok su sledeća dva ročišta zakazana za 18. novembar i 9. decembar 2005. godine, održana. Tužilja je 21. novembra 2005. godine predložila da sud donese privremenu meru kojom bi se promenilo rešenje Opštinskog suda P. 3746/04 od 8. aprila 2005. godine, kojom je regulisano viđanje tužilje sa mal. M. J. Opštinski sud je 14. decembra 2005. godine upu tio dopis Institutu za mentalno zdravlje i porodicu radi dopune ranije datog mišljenja. Postupajući po nalogu suda, Institut za mentalno zdravlje i porodicu je 13. januara 2006. godine dostavio sudu dopunjeno mišljenje . Opštinski sud je rešenjem P. 3746/04 od 31. januara 2006. godine odbio predlog za usvajanje privremene mere od 21. novembra 2005. godine, uz obrazloženje da tužilja nije dokazala da su se promenile okolnosti od odlučnog značaja za donošenje privremene mere, odnosno da tužilja nije uverila sud da je potrebno da se promeni dotadašnji način viđanja sa detetom. Nakon toga, a nakon jednog odloženog, jednog neodržanog i jednog održanog ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je 21. marta 2006. godine doneo treću po redu presudu P. 3746/04 , kojom je u stavu prvom izreke dete dodeljeno tuženom - ocu na čuvanje, vaspitavanje i izdržavanje, u stavu drugom izreke su uređeni odnosi viđanja tužilje sa detetom, u stavu trećem izreke utvrđena je obaveza tužilje da doprinosi izdržavanju mal . M. J. (20% od svoje mesečne zarade), dok je stavom četvrtim izreke odlučeno o troškovima postupka. Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud je 7. decembra 2006. godine doneo rešenje Gž. 1901/06 kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 3746/04 od 21. marta 2006. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 13. decembra 2006. godine.

U ponovnom postupku, ročište zakazano za 2. oktobar 2007. godine nije održano, zbog nepostojanja procesnih uslova (tuženi nije bio uredno pozvan). Nakon toga ni ročišta zakazana za 24. oktobar, 16. novembar i 20. decembar 2007. godine, te 11. januar, 24. januar, 18. februar i 14. mart 2008. godine, takođe nisu održana zbog nepostojanja procesnih uslova, odnosno zbog toga što tuženi nije bio uredno pozivan. Konačno, ročišta zakazana za 10. april i 16. maj 2008. godine su održana. Opštinski sud je 16. maja 2008. godine doneo četvrtu po redu osporenu prvostepenu presudu P. 3185/06 kojom je: u stavu prvom izreke mal. M. J. dodeljen tuženom na čuvanje, vaspitavanje i izdržavanje; u stavu drugom izreke uređen odnos viđanja tužilje sa mal. M. J; u stavu trećem izreke utvrđena obaveza tužilje da doprinosi izdržavanju mal. M. J. (20% od svoje mesečne zarade) ; u stavu četvrtom izreke odlučeno o troškovima parničnog postupka.

Tužilja je 13. oktobra 2008. godine izjavila žalbu, da bi Apelacioni sud u Nišu osporenom presudom Gž. 20/10 od 4. marta 2010. godine žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 3185/06 od 16. maja 2008. godine u stavu prvom izreke. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, iz koga proizlazi : da je presudom Opštinskog suda P. 3344/03 od 18. marta 2004. godine razveden brak između tužilje i tuženog i da u ovom braku stranke imaju mal. sina rođenog 22. jula 2000. godine , koji nakon prestanka braka živi sa ocem; da su Centar za socijalni rad u Leskovcu i Institut za mentalno zdravlje iz Beograda mišljenja da maloletno dete stranaka treba da bude povereno na čuvanje majci, s obzirom na starost deteta i da majka uspešno razdvaja roditeljske od partijskih sadržaja. Dalje je navedeno: da ispitujući sve okolnosti objektivne i subjektivne prirode, polazeći od mišljenja specijalizovanih ustanova da su oba roditelja podobna za vršenje roditeljskog prava, da su ekonomski i imovinski uslovi roditelja slični, prvostepeni sud je zaključio da su okolnosti subjektivnog značaja takve da je u najboljem interesu deteta da se ono poveri tuženom – ocu na staranje; da, to zbog toga što se radi o detetu starosti osam godina, da je dosadašnju negu i brigu oko deteta obavljao otac, da je dete od rođenja u kući sa ocem u sredini na koju se naviklo i da je emotivno vezan za oca i njemu privrženo; da dete ima problema sa zdravljem - hiperaktivnošću, zbog čega je boravilo u Zavodu za psihofizičke poremećaje i govornu patologiju, gde je tuženi obučavan za sprovođenje aktuelnih programa u porodičnoj sredini; da je obavljen razgovor sa ocem o korekciji vaspitnih stavova i u cilju što uspešnijeg rada sa detetom, te da bi prinudno odvajanje deteta u ovom trenutku od oca po prirodi stvari izazvalo poremećaj u njegovom daljem razvoju; da je pravilno prvostepeni sud odlučio o vršenju roditeljskog prava nad mal. detetom poveravajući ga ocu i pravilno regulisao održavanje ličnih odnosa sa majkom sa kojom ne živi, rukovodeći se najboljim interesom deteta; da se neosnovano u žalbi ukazuje da prvostepeni sud nije uvažio mišljenje Centra za socijalni rad i mišljenje Instituta za mentalno zdravlje iz Beograda; da ovo stoga što se prvostepeni sud odlučio da poveri dete ocu, jer je to u najboljem interesu deteta zbog njegovog zdravstvenog stanja i lečenja za koje je otac obučen.

4. Odredbama Ustava na koja se podnosilac poziva u usta vnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni, kao i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Odredbom člana 204. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05) je propisano da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo.

Odredbama člana 272. Porodičnog zakona propisano je da a ko roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem donosi sud.

Odredbama člana 369. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 119/09) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave (stav 1.), te da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (stav 2.).

Odredbama člana 370. ZPP propisano je da rasprava pred drugostepenim sudom počinje izveštajem izvestioca, koji izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje o osnovanosti žalbe (stav 3.), kao i da stranka može na raspravi iznositi činjenice i predlagati dokaze iz žalbe u smislu člana 359. ovog zakona (stav 5.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godi ne i sedam meseci , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period - od 11. aprila 2002. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu Opštinskom sudu, pa do 4. marta 2010. godine, kada je postupak pravnosnažno okončan.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao nepunih osam godina .

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo toliko složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahteva la osmogodišnje trajanje postupka, posebno imajući vidu potrebu za hitnim rešavanjem porodičnih sporova.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Usta vni sud nalazi da su se u predmetnom sporu rešavali posebno osetljivi porodični odnosi , između ostalog i to kojem će od roditelja dete biti dodeljeno na čuvanje, vaspitavanje i izdržavanje. Dakle, predmet spora je bio od velike važnosti za podnositeljku, kao majku deteta.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe koj a je ima la procesnu ulogu tužilje, Ustavni sud je utvrdio da niti on a, niti njen punomoćnik nisu svojim ponašanjem doprineli odugovlačenju parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja, posebno imajući u vidu zakonsku obavezu hitnosti u postupanju.

U prilog oceni o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, govori i postupanje Okružn og sud a koji je tri puta ukidao presude Opštinskog suda i svaki put predmet vraćao na ponovni postupak. Ustavni sud smatra da, iako Okružni sud, kao drugostepeni sud u postupku po žalbi nije bio dužan da otvori raspravu, jer to po pravilu ne čini (član 369. stav 1. ZPP), taj sud je ipak imao zakonsku mogućnost da to učini (član 369. stav 2. ZPP). Štaviše, Ustavni sud nalazi, s obzirom na to da se radi o sporu u kome je propisana hitnost u postupanju (član 204. Porodičnog zakona) , da je Okružni sud trebalo da otvori raspravu i sam otkloni nedostatke na koje je ukazivao u svojim rešenjima kojima je ukidao prvostepene presude i predmet vraćao na ponovno suđenje. Ustavni sud i u ovoj odluci napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje kako Opštinskog suda u Leskovcu, tako i Okružnog suda u Leskovcu, dovelo do toga da je parnični postupak u kome se rešavalo o porodičnim odnosima i tome kome od roditelja će se dete poveriti na staranje trajao nepunih osam godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je našao, budući da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, i njeno objavljivanje u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosi teljke ustavne žalbe, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava iz člana 65. Ustava , koju podnositeljka izvodi iz prekomerne dužin e trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud konstat uje da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Prema relevantnim načelima iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element porodičnog života u smislu člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Monory protiv Rumunije“, broj predstavke 71099/01, od 5. aprila 2005. godine, stav 70. i presudu u predmetu „VAM protiv Srbije“, stav 130.). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da postoji obaveza države, u predmetima koji se tiču vršenja roditeljskog prava, da preduz me sve mere kako bi se roditelj(i) ponovo spojili sa decom, odnosno da država , uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omogući, pored ostalog i u razumnom roku (videti presudu u predmetu „VAM protiv Srbije“, st. 132. i 133.). Uvažavajući osetljivost i hitnost spornog postupka i naročiti značaj koji on ima za podnositeljsku, kao roditelja, Ustavni sud je utvrdio da osmogodišnje trajanje predmetnog parničnog postupka za posledicu ima i povredu prava iz člana 65. Ustava.

Stoga je, Ustavni sud utvrdio da je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe kao roditelja, zajemčeno odredbom člana 65. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

9. Konačno, ocenjujući dopuštenost ustavne žalbe u delu u kome je izjavljena protiv osporen ih presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 3185/06 od 16. maja 2008. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 20/10 od 4. marta 2010. godine, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Naime, podnositeljka navode o povredi prava na pravično suđenje zasniva isključivo na tvrdnji da je drugostepenu presudu doneo Okružni sud u Nišu, koji nakon reforme pravosuđa više ne postoji. Međutim, Ustavni sud nalazi da je osporenu drugostepenu presudu doneo stvarno i mesno nadležan Apelacioni sud u Nišu, a da je očiglednom omaškom u pisanju u uvodu presude označen Okružni sud u Nišu umesto Apelacionog suda u Nišu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u postupku o vršenju roditeljskog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti