Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi ustavnih prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Sud je utvrdio da podnosilac nije pružio ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava, već je osporavao utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-244/2011
16.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojina Đorđevića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vojina Đorđevića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 239/10 od 30. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojin Đorđević iz Subotice je 18. januara 2011. godine, preko punomoćnika Mirjane Jovanović-Tomić, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 239/10 od 30. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 36.Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Trgovinski sud u Subotici odbio da izvodi dokaze koji se odnose na dve objave ugovora o kreditu različitih datuma, za koje se ne zna kada su uručene, i na taj način stavio tuženu stranu u povoljniji položaj. Takođe se ističe da taj sud nije izveo sve dokaze i nije utvrdio sve činjenice vezane za ugovor o jemstvu i odnos jemca i poverioca, i nije utvrdio da li je Hipo Alpe Adria banka, i kada, pozivala podnosioca ustavne žalbe kao jemca da izvrši svoje obaveze, kao i da se Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom ''u stvari saglasio sa odlukama nižestepenih sudova'' koji su neosnovano odbili da izvedu dokaze na sve okolnosti na koje je ukazivano tokom postupka.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Trgovinskim sudom u Subotici vodio parnični postupak po tužbi tužilaca ''SI&SI SERVIS'' DOO Subotica, ''SI&SI ŠPEDICIJA'' DOO Subotica i Vojina Đorđevića iz Subotice protiv tuženih ''SI&SI PROMET '' DOO Subotica, HYPO ALPE-ADRIA BANK AD Beograd i A.S.A.P. COMPANY DOO Beograd, radi utvrđenja i naknade štete.

Presudom Trgovinskog suda u Subotici P. 416/2008 od 2. decembra 2008. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da između tužilaca i tuženog prvog reda ne postoji pravni odnos dužnika i jemca – platca, zatim da se utvrdi da između tužilaca i tuženog trećeg reda ne postoji pravni odnos poverioca i solidarnog jemca – platca iz ugovora o solidarnom jemstvu, bliže označenih u prvom stavu izreke, kao i zahtev da drugotuženi isplati tužiocima 1.700.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, te zahtev da se obavežu drugotuženi i trećetuženi da tužiocima vrate izdate blanko potpisane menice, bliže označene u tom stavu izreke, dok je drugim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 146/09 od 8. maja 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 239/10 od 30. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv drugostepene presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 146/09 od 8. maja 2009. godine. U obrazloženju ove presude se navodi: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da su prvo i drugotuženi bili u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o kratkoročnom kreditu L. 228/04 od 18. avgusta 2004. godine; da su na osnovu ugovora i prvog aneksa ugovora tužioci sa drugotuženim zaključili ugovore o solidarnom jemstvu uz dostavljanje po pet blanko menica za svakog solidarnog jemca; da je između drugo i trećetuženog 19. januara 2007. godine zaključen ugovor o ustupanju potraživanja kojim je trećetuženom ustupljeno potraživanje drugotuženog prema prvotuženom iz navedenog ugovora o kreditu; da su članom 4. ugovora o ustupanju potraživanja, trećetuženom ustupljena i sva sporedna prava koja podrazumevaju instrumente obezbeđenja, konstituisane u skladu sa osnovnim poslom, između kojih su navedene i blanko potpisane menice sa ovlašćenjima za ispunjavanje; da je pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu od 13. maja 2008. godine, koja je potvrđena i revizijskom odlukom Prev. 475/08 od 25. novembra 2008. godine, odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti navedenog ugovora o ustupanju potraživanja; da iz navedene odluke proizlazi da je banka objavila povredu ugovora o kreditu zbog neispunjavanja ugovorom preuzetih obaveza, zbog čega je utvrđena prevremena naplata potraživanja po ugovoru; da su tužioci i prvotuženi obavešteni o ustupanju potraživanja.

4. Podnosilac ustavne žalbe se poziva na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, pri čemu smatra da je do povrede ovog ustavnog prava došlo, pre svega, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku pred Trgovinskim sudom u Subotici i pogrešne ocene dokaza.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa povredom prava podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Naime, podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom parničnom postupku došlo do povrede navedenog Ustavom garantovanog prava, jer se suština navoda podnosioca odnosi na pogrešnu ocenu dokaza, a time i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog Trgovinskog suda u Subotici.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je Vrhovni kasacioni sud dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac nije pružio dokaze da su sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli drugačije odluke, niti da je u konkretnoj situaciji tuženima dato više prava nego što im pripada. Stoga nema mesta pozivanju podnosioca na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Kako je podnosilac ustavne žalbe iskoristio pravo žalbe na prvostepenu presudu, te je protiv drugostepene presude izjavio reviziju, to ne može sa uspehom isticati da je u postupku koji je prethodio ustavnosudkom postupanju, došlo do povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Pri tome, Ustavni sud naglašava da označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, osim što je nezadovoljan ishodom konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi ustavnih prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti