Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak od skoro pet i po godina nije nerazumno dug, s obzirom na složenost predmeta, ponašanje podnosioca i postupanje sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tihomira Ljubića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Tihomira Ljubića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Vranju u predmetu K. 39/05, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tihomir Ljubić iz Vranja je 18. maja 2010. godine, preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Vranju K. 39/05 od 10. aprila 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Kž. I 40/10 od 16. marta 2010. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog i prava na pretpostavku nevinosti, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da se pred Okružnim sudom u Vranju vodio krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije; da je prvostepeni postupak trajao „četiri godine i pet i po meseci, iako je stav Suda u Strazburu da se postupak pred prvostepenim sudom mora završiti za najviše četiri godine“; da je Okružni sud u Vranju na glavnom pretresu održanom 7. aprila 2009. godine odbio predlog podnosioca da se saslušaju tri svedoka i da je odbio da pribavi zapisnik o polaganju ispita iz avgusta 2011. godine, iz čega zaključuje da su mu povređena posebna prava okrivljenog iz člana 33. stav 5. Ustava, kao i pravo na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i naredi otklanjanje štetnih posledica.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata i radnji državnih organa ili organizacija kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Ustavni sud je iz navoda podnosioca utvrdio da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen u predmetu Okružnog suda u Vranju K. 39/05, pri čemu se navodi o povredi prava na suđenje u razumnom roku odnose na trajanje prvostepenog postupka. Povrede ostalih označenih ustavnih prava odnose se na presude donete u ovom postupku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred (ranije) Okružnim sudom u Vranju, zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 26. oktobra 2004. godine, donošenjem rešenje da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio navedeno krivično delo.

Nakon sprovedene istrage, koja je trajala nešto više od četiri meseca, Okružno javno tužilaštvo u Vranju je 9. marta 2005. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu.

Okružni sud u Vranju je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, tokom koga su saslušani okrivljeni i veći broj svedoka, te pribavljena pismena dokumentacija, 7. aprila 2009. godine doneo, a 10. aprila 2009. godine objavio osporenu presudu K. 39/05 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

Apelacioni sud u Nišu je, rešavajući o žalbama okrivljenog i njegovog branioca izjavljenim protiv prvostepene presude, 16. marta 2010. godine doneo osporenu presudu Kž. I 40/10 kojom je odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio presudu Okružnog suda u Vranju. Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio navode prvostepenog suda, ocenivši da je taj sud potpuno i pravilno utvrdio sve odlučne činjenice, pravilno ocenio izvedene dokaze i da je o tome dao jasne, dovoljne i argumentovane razloge.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

5. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 26. oktobra 2004. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 16. marta 2010. godine kada je Apelacioni sud u Nišu doneo presudu Kž. I 40/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao nepunih pet godina i pet meseci. Od toga, postupak pred prvostepenim sudom, za čije trajanje su vezani navodi ustavne žalbe, okončan je u roku od četiri godine, pet meseci i 15 dana.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi da četvoroipogodišnje trajanje prvostepenog krivičnog postupka, koji se vodio zbog osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo primanja mita , izlazi izvan okvira razumnog roka. Naime, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored samog vremenskog trajanja utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe. U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud ukazuje da se postupak koji se vodi radi utvrđivanja postojanja krivičnog dela primanja mita objektivno može smatrati složenim, imajući u vidu pre svega činjenična pitanja koja se tokom tog postupka moraju raspraviti, te saglasno tome, složenost dokaznog postupka koji je potrebno sprovesti, a koji je, u konkretnom slučaju, podrazumevao saslušanje većeg broja svedoka. Sa druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da se podnosilac ustavne žalbe, iako mu je kao okrivljenom bilo u interesu da se postupak što pre okonča, više puta nije odazvao pozivima suda da prisustvuje glavnom pretresu, što je imalo za posledicu odlaganje pretresa, te da je tek nakon više od pet godina od početka postupka prvi put predlagao saslušanje svedoka koji bi navodno mogli da potvrde se u kritičnom periodu nalazio izvan Vranja pa da zato nije ni mogao primiti novac. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u ovom delu, Ustavni sud je imao u vidu i da je drugost epeni postupak okončan za nepunu godinu, te da ukupna dužina trajanja postupka, kao jedinstvene celine, ne izlazi iz okvira razumnog roka, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je kako dosadašnjoj praksi ovog suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11).

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 33. stav 5. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, ni dokaze koji bi ukazivali da su mu povređena posebna prava okrivljenog. Prema oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe u ovom delu zapravo se ukazuje na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenim presudama činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i u tom smislu se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što Sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini.

Konačno, Ustavni sud ističe da se istaknuta povreda prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenim presudama kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim i osuđen.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević