Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro devet godina. Utvrđeno je da je za dužinu postupka prvenstveno odgovoran sud, te je podnositeljki dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đurđinke Naumov iz Nadalja, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đurđinke Naumov i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vrbasu - Odeljenje u Srbobranu u predmetu P. 156/06, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Srbobranu u predmetu P1. 2388/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Đurđinka Naumov iz Nadalja podnela j e Ustavnom sudu 19. maja 2010 . godine, preko punomoćnika Milana Kozomo re, advokata iz Novog Sada , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vrbasu - Odeljenje u Srbobranu u predmetu P. 156/06, a nakon toga se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Srbobranu.

Podnositeljka ustavne žalbe je , pored izlaganja hronološko g toka postupka, navela da parnica koja se vodi po njenoj tužbi od 27. marta 2002. god ine pro tiv tuženog preduzeća „Feroleks“ a.d. radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i naknade štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja po osnovu rada, još uvek nije okončana u pogledu zahteva za naknadu štete, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku . Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se osporeni parnični postupak okončao u najkraćem roku. Takođe je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete i tražila je da se odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvid om u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Srbobranu P 1. 2388/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vrbasu - Odeljenje u Srbobranu P. 156 /06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Đurđinka Naumov, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 27. m arta 2002. godine podnela Opštinskom sudu u Vrbasu - Odeljenje u Srbobranu t užbu protiv tuženog preduzeća „Feroleks“ a.d, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad.

Pripremno ročište održano je 16. maja 2002. godine, a sledeće ročište koje je bilo zakazano za 24. jun 2002. godine nije održano na predlog tužilje. Rešenjem donetim na ročištu od 23. septembra 2002. godine spojene su parnice koje su vođene po tužbi Đurđinke Naumov i M.N. protiv istog tuženog. Do donošenja prve po redu prvostepene presude održana su još tri ročišta i sprovedeno je finansijsko veštačenje. U ovom delu postupka tužilja Đurđin ka Naumov preinačila je tužbu isticanjem novog zahteva za naknadu štete u vidu neisplaćenih zarada i drugih primanja po osnovu rada, te uplate doprinosa za obavezno socijal no i penzijsko osiguranje.

Presudom Opštinskog suda u Vrbasu - Odeljenj e u Srbobranu P. 115/02 od 14. aprila 2003. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilja. Navedena presuda otpravljena je iz suda 15. decembra 2003. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je, rešavajući o žalbi tuženog , do neo presudu Gž. 2158/04 od 17. juna 2004. godine kojom je potvrdio navedenu prvostepenu presudu.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1298/04 od 24. novembra 2004. godine spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka - dostavljanja revizije i pobijane presude Republičkom javnom tužiocu. Po otklanjanju procesnog nedostatka , predmet je u aprilu 2005. g odine upućen revizijskom sudu. Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije doneo je 4. maja 2006. godine rešenje Rev. 265/06 kojim su ukinute presude nižestepenih sudova. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu u junu 2006. godine.

U ponovnom postupku, prvo ročište koje je bilo zakazano za 5. mart 2007. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tuženog. Do donošenja druge po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih devet ročišta, dva nisu održana. Jedno ročište nije održano na predlog tuženog, a za drugo ročište nisu navedeni razlozi neodržavanja. U ovom delu postupka ponovo je sprovedeno finansijsko veštačenje, izveden je dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke i na predlog tužilje određena je privremena mera kojom je tuženom zabranjeno otuđenje i opterećenje nepokretnosti, otvaranje računa kod banaka i raspolaganje određenim novčanim iznosom. U maju 2007. godine tužilja M.N. zaključila je poravnanje sa tuženim .

Opštinski sud u Vrbasu - Odeljenje u Srbobranu doneo je 26. maja 2008. godine presudu P. 156/06 kojom je: usvojio tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanj e na rad , zahtev za naknadu štete zbog neisplaćene mi nimalne zarade za period od 9. marta 2002. godine do 1. septembra 2007. godine, isplatu dodatka na ishranu za period od 9. marta 2002. godine do 23. septembra 2005. godine, isplatu regresa za godišnji odmor za period od 2002. do 2005. godine i uplatu doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravsteno osiguranje (st. 1, 2, 3, 4, 5, 6. i 7. izreke); odbio zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene zarade i drugih primanja po osnovu rada za period od oktobra 1999. godine do marta 2002. godine, kao i zahtev z a isplatu iznosa na ime dodatka za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za iznose preko dosuđenih do ukupno traženih (st. 8, 9. i 10. i zreke).

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2486/09 od 7. maja 2009. godine prvostepena presuda je ukinuta u delu kojim je usvojen zahtev za naknadu štete u visini minimalne zarade i uplatu dopr inosa za penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje, a preinačena u delu kojim je usvojen zahtev za naknadu štete u vidu neisplaćenog dodatka za ishranu , tako što je tužbeni zahtev odbijen. U preostalom delu prvostepena presuda je potvrđena.

U drugom ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazana četiri ročišta, dva nisu održana. Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, a drugo na molbu tužilje.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Srbobranu P1. 2388/10 od 26. januara 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete zbog neisplaćene minimalne zarade i uplatu doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje. Pres uda je postala pravnosnažna 5. aprila 2011. godine, nakon čega je data naredba za arhiviranje spisa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Us tava, na čij u povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), važećeg u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja (član 337. stav 1.).

Zakonom o parničnom postup ku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju do okončanja postupka , bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak ot počeo podnošenjem tužbe 27. marta 2002. godine, da je pravnosnažno okončan u pogledu tužbenog zahteva za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanje na rad i isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora donošenjem drugoste pene presude Gž. 2486/09 od 7. maja 2009. godine, te da je u pogledu ostalih zahteva pravnosnažno okončan donošenjem presude Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Srbobranu P1. 2388/10 od 26. januara 2011. godine. Dakle, parnični postupak, posmatran u celini, trajao je nepunih devet godina. Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za po dnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja u pogledu zahteva za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i u vezi prava podnositeljke ustavne žalbe na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, jer činjenice koje je trebalo utvrditi nisu takve prirode da predstavljaju opravdan razlog da osporeni sudski post upak traje nepunih devet godina.

Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na prirodu tužbenog zahteva, ovaj spor bio od izuzetnog značaja za podnositeljku jer se rešavalo o zahtevu kojim je tražen poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i njeno vraćanje na rad, te zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka u manjoj meri doprinela dužini trajanja postupka, s obzirom na to da dva ročišta nisu održana na njen predlog.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, iako je prvostepeni sud efikasno postupao do donošenja prve prvostepene presude , budući da je ov a presuda doneta u roku od godinu dana i dva meseca posle podnošenja tužbe, Ustavni sud primećuje da je pismeni otpravak pomenute presude izrađen i ekspedovan osam meseci nakon donošenja. Propust na strani prvostepenog suda, koji je doveo do odugovlačenja postupka, ogleda se i u tome što je sud propustio da primerak revizije i pobijane drugostepene presude dostavi Republičkom javnom tužiocu, te u činjenici da je prvo ročište nakon što su revizijskom odlukom ukinute nižestepene presude, zakazao devet meseci posle prijema spisa predmeta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br.109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno značaj koji je predmet spora imao za podnositeljku ustavne žalbe, dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , ali i doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela prevashodno zbog neažurnog postupanja sud a.

7. Krećući se u granicama zahteva, a imajući u vidu da je osporeni postupak okončan, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se kao pravičan vid zadovoljenja podnositeljke, ova odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo O dluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević