Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu o naknadi štete nakon nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Stav Vrhovnog kasacionog suda da nema odgovornosti poslodavca za nematerijalnu štetu zbog narušenog zdravlja nakon nezakonitog otkaza, bez dokaza o šikanoznom postupanju, predstavlja ustavnopravno prihvatljivo tumačenje prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Mulića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Mulića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev II 43/10 od 11. marta 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Mulić iz Novog Sada, preko punomoćnika Milana Miljuša, advokata iz Novog Sada, podneo je 19. maja 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev II 43/10 od 11. marta 2010. godine, zbog povrede prava na zaštitu ljuskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. st. 1. i 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno : da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda preinačena drugostepena presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5224/2007 od 18. oktobra 2007. godine i potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 6357/05 od 25. juna 2007. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe; da je prilikom donošenja osporene presude Vrhovni kasacioni sud povredio odredbe Zakona o parničnom postupku, jer je izveo činjenični zaključak da prilikom vođenja disciplinskog postupka protiv tuženog nije bilo akata diskriminacije, povrede dostojanstva, uznemiravanja ili ucene na radu od strane tuženog; da je ospore na presuda doneta pogrešnim tumačenjem, odnosno primenom materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda, konkretno odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima; da je pravo na pravično suđenje povređeno i činjenicom da je od izjavljivanja revizije do donošenja revizione odluke prošlo više od dve godine; da je pravno stanovište zauzeto u osporenoj revizijskoj presudi različito od stava izraženog u jednoj ranijoj odluci Vrhovnog suda Srbije Rev. 4551/93 od 14. januara 1993. godine , te da je drugačijim stanovištem Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju p odnosilac ustavne žalbe doveden u drugačiji položaj u istom činjeničnom kontekstu i povređeno je njegovo pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima; da se nepriznavanjem odgovornosti poslodavca za nematerijalnu štetu koju je prouzrokovao nezakonitim odlukama o prestanku radnog odnosa uskraćuje pravo podnosioca na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu i pravnu zaštitu na radu, čime se uskraćuju njegova ustavna prava na rad iz odredbe člana 60. stav 4. Ustava; da su uskraćivanjem prava zaposlenih na uklanjanje posledica koje su rezultat nezakonitih odluka poslodavca povređena i prava zaposlenih iz člana 22. stav 1. Ustava i prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava. Predlaže se da U stavni sud utvrdi da su podnosiocu povređena navedena ustavna prava, poništi osporenu presudu i utvrdi da je njegova „odluka osnov za naknadu štete podnosiocu ustavne žalbe“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6357/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

U prvostepenom parničnom postupku po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv tuženog NLB Kontinental banka iz Novog Sada, radi naknade nematerijalne štete, Opštinski sud u Novom Sadu je utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu čuvara , kad a je 10. marta 1997. godine protiv njega podnet zahtev za pokretanje disciplinskog pos tupka od strane izvršnog direktora, zbog osnovane sumnje da je u toku 1996. go dine u više navrata, kao vlasnik tekućeg računa u Banci , podizao gotovinu na blagajnama ekspozitura koje nisu bile direktno povezane sa centralnim računarom u Banci, i doveo svoj račun u negativan saldo na da 31. decembra 1996. godine za iznos od 92 41,00 dinar i na taj način pribavio sebi protivpravnu imovinsku korist , čime je učinio težu povredu radne obaveze iz člana 97. stav 1. tačka 35 PKU tužene. Rešenjem broj 91/97 od 31. marta 1997. godine utvrđena je odgovornost tužioca, pa mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Protiv konačnog rešenja o prestanku radnog odnosa podnosilac je podneo tužbu 6. maja 1997. godine. Na osnovu presude Saveznog suda Gzs. 17/01 od 6. septembra 2001. godine tuženi je rešenjem od 22. novembra 2001. godine vratio tužioca na rad na radno mesto čuvara u ekspozituri na Novom naselju. Zbog prestanka radnog odnosa dana 31. marta 1997. godine tužilac se našao u teškoj situaciji, bez posla, dok je njegova suruga u to vreme primala minimalnu zaradu u preduzeću u kome je bila zaposlena , a imali su dvoje maloletne dece koje je trebalo izdržavati; da je pritisnut ovom teškom situacijom i povređen činjenicom da mu je nezakonito prestao radni odnos, a da drugi posao nije mogao da nađe, tužilac, tada star 37 godina , iako nije pre toga imao tegobe kardiovaskularnog sistema, početkom septembra 1998. godine doživeo jedan, a krajem septembra drugi infarkt miokarda, te je nad njim 20. oktobra 1998. godine izvršen operativni zahvat dvostrukim bajpasom. Na taj način , kod tužioca je došlo do umanjenja opšte životne aktivnosti u procentu koji kumulativno iznosi 75%. Iz nalaza i mišljenja veštaka koje je prihvatio u celosti, prvostepeni sud je utvrdio da je kontinuirani stres koji je podnosilac trpeo nakon prestanka radnog odnosa u najvećoj meri doprineo pojavi infarkta kod tužioca.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja Opštinski sud u Novom Sadu je našao da tužbeni zahtev nije osnovan i presudom P1. 6357/05 od 25. juna 2007. godine je odbio tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu na ime naknade nematerijal ne štete isplati i znos od ukupno 950.000 dinara, i to na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove iznos od 100.000 dinara, na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 650.000 dinara, na ime naknade za povredu časti i ugleda iznos od 130.000 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 70.000 dinara, kao i troškove postupka , sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja pa do isplate, a obavezao tužio ca da nadoknadi troškove tuženom u iznosu od 69.500 dinara. U obrazloženju prvostepene presude se navodi da je to kom ovog postupka utvrđeno, a što tužilac ničim nije osporio, da disciplinski postupak kod tuženog protiv tužioca nije vođen zlonamerno i šikanozno, niti je praćen potpuno nezakonitim ili nepravilnim radom u cilju povrede ugleda, časti i prava ličnosti t užioaca, pa iako je u septembru 1998. godine doživeo infarkt, te je nakon toga operisan, a sve iz razloga što je marta meseca 1997. godine dobio nezakonit otkaz , zbog čega se našao u teškoj materijalnoj situaciji , jer je morao izdržavati suprugu i dvoje dece, što je prouzrokovalo stres i nervozu koji su doveli do nastanka već pomenute srčane bolesti, prvostepeni sud našao da se nisu stekli uslovi za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti ili prava ličnosti, pa je tužbeni zahtev kao neosnovan odbijen.

Rešavajući o žalbi tužioca protiv prvostepene presude, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 5224/2007 od 18. oktobra 2007. godine delimično usvojio žalbu i preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 6357/05 od 25. juna 2007. godine, tako š to je obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati, i to: na ime pretprljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 650.000 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 100.000 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 70.000 dinara, odnosno ukupno iznos od 820.000 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 25. juna 2007. godine, kao dana presuđenja pa do isplate, te da tužiocu naknadi troškove posutpka u iznosu od 253.5757 dinara, dok je u odbijajućem delu zahteva tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog pretprljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda žalbu odbio i potvrdio prvostpenu presudu. Okružni sud u Novom Sadu je našao da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda parničnog postupka i da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, te pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev tužioca za n aknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, dok je pogrešno primenio materijalno pravo odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, pretprljenog fizčkog bola i straha. U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi da je tuženi, postupajući po presudi Saveznog suda tužioca vratio na rad i rasporedio na iste poslove čuvara, te je na taj način reintegracijom tuženog u radnu sredinu, tužiocu, kao oštećenom data puna satisfakcija, a tuženi u postupku donošenja disciplinskih odluka nije tužioca izložio šikani, zloupotrebi prava ili drugom malicioznom postupku, te je stoga prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti – ugleda i časti, jer bi se usvajanjem ovog zahteva pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom iste. U obrazloženju drugostepene presude se, takođe, navodi: da je drugostepeni sud našao da je usled postojanja uzročno-posledične veze između nezakonitog prestanka radnog odnosa tužioca i pretrp ljenog kardiovaskularnog oboljenja, te usled toga nastale nematerijalne štete – pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, pretrpljenog straha i fizičkog bola, tuženi odgovoran za nastalu nematerijalnu štetu shodno odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je tužilac usled nezakonitih odluka tuženog pretrpeo štetu; da je sud primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima utvrdio visinu nematerijalne štete imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, pre svega, prirodu i težinu kardiovaskularnog oboljenja tužioca, činjenicu da je relativno u ranim godinama oboleo, kao i postojeće i moguć e posledic e, koje su u svemu promenile u osnovi njegove životne mogućnosti i u ovom delu usvojio t užbeni zahtev u celosti.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju 21. novembra 2007. godine. Nakon dostavljanja revizije na odgovor tužiocu i republičkom javnom t užiocu, revizija je sa spisima predmeta dostavljena Vrhovnom sudu Srbije u junu 2008. godine.

Rešavajući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev II 43/10 od 11. marta 2010. godine preinačio presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5224/2007 od 18. oktobra 2007. godine, tako što je odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštin skog suda u Novom Sadu P1. 6357/05 od 25. juna 2007. godine u delu u kome je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretprljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, fizičke bolova i strah, kao i u delu o troškovima postupka. Vrhovni kasacioni sud je našao da je kod činjeničnog stanja utvrđenog u parničnom postupku, drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo nalazeći da je tužilac usled nezakonitih odluka tuženog pretrpeo nematerijalnu štetu. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je u konkretnom slučaju poslodavac ovlašćen da vodi disciplinski postupak protiv zaposlenog, da je jedna od odluka kojom se postupak okončava prestanak radnog donosa, a zakonitost ove odluke se ispituje u sudskom postupku; da to što je u pravnosnažno okončanom sudskom postupku utvrđeno da odluke tuženog nisu zakonite ne predstavlja uslov da poslodavac bude odgovoran za štetu koju je zaposleni pretpreo zbog stresa izazavnog donošenjem odluke o prestanku radnog odnosa i oboljenja koje je nastalo u vezi sa tim, te da je za odgovornost tuženog poslodavca potrebno da se disciplinski postupak vodi zlonamerno i šikanozno, te da usled takvog postupanja organa tuženog tužiocu bude prouzrokovana šteta. Takođe se navodi da u ovoj situaciji nisu ispunjeni uslovi za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira na činjenicu što je tužilac oboleo zbog stresa izazvanog prestankom radnog odnosa, jer prilikom vođenja disciplinskog postupka protiv tužioca nije bilo akata diskriminacije, povrede dos tojanstva, uznemiravanja ili ucene na radu od strane tuženog, tako da u odsustvu ovih elemenata nema uslova za odgovornost tuženog poslodavca za štetu prouzrokovanu zaposlenom usled izrečene disciplinske mere prestanka radnog odnosa.

4. Odredbama Ustava na koje se poziva u ustavnoj žalbi je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da dvako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.).

Odredbom člana 106. stav 5. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96, 28/01 i 43/01), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnosioca, je bilo propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi s radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu, a odredbom člana 114. stav 1. da zaposleni koji nije zadovoljan otkazom ugovora o radu, odnosno konačnim rešenjem nadležnog organa kojim je odlučeno o njegovom pravu, obavezi ili odgovornosti, ima pravo da pokrene spor kod nadležnog suda radi zaštite svojih prava, u roku od 15 dana od dana dostavljanja otkaza ugovora o radu, odnosno rešenja. Analogna odredba sa odredbom člana 106. stav 5. navedeno zakona bila je sadržana i u članu 96. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01 i 73/01), a sadržana je i u članu 164. vežećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), kojim je propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbama člana 154. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (stav 1.), da za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu (stav 2.), da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (stav 3.), a odredbama člana 200. da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.) i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je u donošenju osporene presude kojom je preinačio drugostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete, pošao od toga da je u konkretnom slučaju poslodavac ovlašćen da vodi disciplinski postupak protiv zaposlenog u kome se može doneti i odluka o prestanku radnog odnosa, da za odgovornost poslodavca za naknadu nematerijalne štete koju je zaposleni pretpreo zbog stresa izazavnog donošenjem odluke o prestanku radnog odnosa i oboljenja koje je nastalo u vezi sa tim nije dovoljan uslov da je u sudskom postupku utvrđeno da odluka o prestanku radnog odnosa nije zakonita, već da je za odgovornost tuženog poslodavca potrebno da se disciplinski postupak vodi zlonamerno i šikanozno, te da usled takvog postupanja organa tuženog tužiocu bude prouzrokovana šteta. S obzirom na to da je u prvostepenom parničnom postupku utvrđeno da prilikom vođenja disciplinskog postupka protiv tužioca nije bilo akata diskriminacije, povrede dostojanstva, uznemiravanja ili ucene na radu od strane tuženog, to je u odsustvu ovih elemenata revizijski sud našao da nema uslova za odgovornost tuženog poslodavca za štetu prouzrokovanu zaposlenom usled izrečene disciplinske mere prestanka radnog odnosa u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije zasnovana na primeni merodavnog prava koja bi se mogla okarakterisati kao arbitrerna ili diskriminaciona. Naime, Zakon o radnim odnosima iz 1996. godine, kao i kasniji zakoni o radu, sadržavao je odredbu prema kojoj ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu, za koju poslodavac odgovara po opštim pravilima odgovornosti za štetu iz Zakona o obligacionim odnosima. Pod odgovornošću poslodavca za štetu podrazumeva se i odgovornost u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, s tim što odgovornost poslodavca za naknadu neimovinske štete u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa nije bila izričito uređena Zakonom o radnim odnosima, niti je uređena važećim Zakonom o radu. Vrhovni kasacioni sud je, kao i prethodno prvostepeni sud, pošao od stava zauzetog u sudskoj praksi, da kako je poslodavac ovlašćen da u skladu sa zakonom sprovede disciplinski postupak protiv zaposlenog ukoliko oceni da su ispunjeni uslovi za to, tj. da je zaposleni izvršio povredu radne discipline, to je za njegovu odgovornost za nematerijalnu štetu zbog donošenja nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa porebno da je disciplinski postupak vođen uz prisustvo akata diskriminacije, povrede dostojanstva, uznemiravanja ili ucene na radu, odnosno da se odgovornost poslodavca u ovom slučaju ne bi mogla zasnivati na principu objektivne odgovornosti. S obzirom na odsustvo akata diskriminacije, povrede dostojanstva, uznemiravanja ili ucene na radu u vođenju konkretnog disciplinskog postupka, Vrhovni kasacioni sud je ustavnopravno prihvatljivim tumačenjem merodavnog prava našao da nisu ispunjeni uslovi za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira na činjenicu što je tužilac oboleo zbog stresa izazvanog prestankom radnog odnosa.

U pogledu navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku po reviziji, Ustavni sud je utvrdio da je revizija sa spisima predmeta dostavljena Vrhovnom sudu Srbije u junu 2008. godine, a da je o reviziji meritorno odlučeno osporenom presudom od 11. marta 2010. godine, što znači da je postupak pred revizijskim sudom trajao godinu i oko devet meseci. Iako je postupak pred revizijskim sudom u konkretnom postupku trajao nešto duže od standarda razumnog trajanja postupka pred sudom treće instance , Ustavni sud je ocenio da se ovde ne radi o prekoračenju roka koje bi iziskivalo utvrđenje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev II 43/10 od 11. marta 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe nisu povređen a prava na pravično suđenje i na u razumnom roku zajemčena članom 32. stav 1. Ustava i saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u tom delu, kao neosnovanu, odbio , kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu povrede prava na rad, tj. prava na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu i zaštitu na radu iz člana 60. st. 1. i 4. Ustava, na koju se ukazuje u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je zaključio da se tvrdnja o povredi označenog prava zasniva na istim razlozima koje je ovaj sud ocenio u vezi sa povredom prava na pravično suđenje. S obzirom na predmet odlučivanja osporenom presudom, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava na rad čija se povreda ističe, te ustavna žalbe ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi ovog prava.

U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da izvod iz sentence Vrhovnog suda Srbije koji se citira u ustavnoj žalbi ne može predstavljati dokaz o različitom postupanju sudova u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a na osnovu kojih dokaza bi se jedino moglo utvrditi postojanje povrede navedenog pra va, te da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi prava podnosioca iz člana 36. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede prav a na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava. Ovo stoga što presude donete u parničnom postupku, uključujući i osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda, nesumnjivo potvrđuje da je podnosilac u parničnom postupku iskoristi o pravo na sudsku zaštitu svojih prava .

Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 23. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević