Odluka Ustavnog suda o obaveznom zastupanju advokata kod vanrednih pravnih lekova

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja kojima je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti jer ga stranka nije podnela preko advokata. Potvrđen je stav da je zakonska obaveza zastupanja po advokatu u postupcima po vanrednim pravnim lekovima ustavna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Bogdanovića iz Guče-Velesa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ivana Bogdanovića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Guči P. 233/04 od 3. juna 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Čačku Gž. 1115/09 od 11. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 36. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Ivan Bogdanović iz Guče-Velesa je 14. decembra 2009. godine podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Guči P. 233/04 od 3. juna 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Čačku Gž. 1115/09 od 11. novembra 2009. godine, zbog povrede prava iz čl. 22, 32, 35, 36, 37. i 46. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni od 25. januara 2010. godine je, pored ostalog, navedeno: da su o svim pravnim sredstvima koje je izjavio podnosilac ustavne žalbe u predmetu Opštinskog suda u Guči P. 233/04 odlučivale iste sudije Okružnog suda u Čačku „ne dozvoljavajući da predmet ode u ruke nekog drugog sudije, koji bi po njemu postupao po slovu zakona“; da navedene sudije nepreciznim i nestručnim tumačenjem Zakona o parničnom postupku lišavaju podnosioca ustavne žalbe prava na podnošenje pravnog leka; da je podnosilac imao zakonsko pravo da lično podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, što mu je sud uskratio „nametanjem advokata“ koji bi umesto njega podneo navedeno vanredno pravno sredstvo; da podnosilac „ne želi advokata i da mu ga niko ne može nametnuti bez obzira na odredbe Zakona o parničnom postupku, jer su te odredbe u suprotnosti sa Ustavom“; da je odredba člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku u suprotnosti sa članom 46. Ustava i da predstavlja direktno diranje u slobodu mišljenja i izražavanja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 22. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra­vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila raz­log za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 35. Ustava je utvrđeno da svako ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (stav 1.), da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (stav 2.), kao i da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (stav 3.).

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i pravo svakog na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 37. Ustava je utvrđeno da svako lice ima pravnu sposobnost (stav 1.), da lice punoletstvom stiče sposobnost da samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama, te da punoletstvo nastupa sa navršenih 18 godina, kao i da su izbor i korišćenje ličnog imena i imena svoje dece slobodni (stav 2.).

Odredbama člana 46. Ustava je utvrđeno da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.), kao i da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Guči P. 233/04 od 3. juna 2009. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen od strane tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Čačku je osporenim rešenjem Gž. 1115/09 od 11. novembra 2009. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Guči P. 233/04 od 3. juna 2009. godine. U obrazloženju ovog osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da pobijano rešenje nije zasnovano na bitnim povredama parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni na onim na koje se u žalbi ukazuje. Dalje je navedeno da je neosnovan navod tužioca da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 401. Zakona o parničnom postupku jer se u ovom slučaju ne radi o reviziji, već izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti, upravo zbog činjenice da je odredbom člana 421. Zakona navedeno da se odredbe čl. 400. do 406. Zakona primenjuju i u slučaju podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ako to nije nekim drugim propisom na drugi način regulisano. Istaknuto je da je prvostepeni sud pravilno našao da kako zahtev za zaštitu zakonitosti nije sastavio advokat, a podneo ga je lično tužilac, to navedeni zahtev nije dozvoljen saglasno odredbama člana 421. stav 2. u vezi člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koje su se primenjivale u vreme donošenja osporenih pojedinačnih akata, a koje su od značaja za ispitivanje istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da je revizija nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat (član 401. stav 2. tačka 2)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401), nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da ako u čl. 413-420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, čl. 410. i 411. ovog zakona (član 421. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe garantovana odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su ustavnom žalbom osporena rešenja doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama ZPP. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženja osporenih rešenja su zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava. Naime, u obrazloženjima osporenih rešenja su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi u kojima je istaknuto da je podneti zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen, jer su odredbe člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) ZPP imperativne prirode, iz kojih proizlazi da stranku u postupku pred sudom po vanrednim pravnim lekovima - reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, mora zastupati advokat. Podnosilac ustavne žalbe je izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti lično, a ne preko advokata, i time postupio suprotno zakonskim odredbama. Ovakvom odlukom, sadržanom u osporenim rešenjima, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ceneći navode ustavne žalbe u kojima je istaknuto da je pravo na podnošenje revizije lično i da je odredba člana 84. stav 2. ZPP u suprotnosti sa Ustavom, Ustavni sud napominje da je već ocenjivao ustavnost odredbe člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao i odredbe člana 401. stav 2. tačka 2) istog zakona, prema kome je revizija nedozvoljena ako je izjavljena od strane lica koje nije advokat, našavši pri tome da se navedenim odredbama ne povređuju Ustavom zajamčena prava građana, jer se, saglasno Ustavu, zakonom propisuje način ostvarivanja pojedinih sloboda i prava i postupak pred sudovima, a ustavno ovlašćenje zakonodavca da uredi postupak pred sudom i način ostvarivanja sloboda i prava, obuhvata i ovlašćenje da se u okviru tog uređivanja propišu vrste pravnih lekova i način podnošenja tih pravnih lekova. Takvim propisivanjem ne narušava se ni ustavna jednakost pred sudom, niti se ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo (videti Odluku Ustavnog suda IU-181/2005 od 28. septembra 2006. godine).

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u spornom sudskom postupku podnositeljka ustavne žalbe imala i iskoristila pravo na žalbu protiv prvostepenog rešenja Opštinskog suda u Guči, o kojoj je odlučivao Okružni sud u Čačku, čime joj je suštinski omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepeno rešenje preispitano od strane nadležnog višeg suda. Iako ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći ako se licu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Međutim, osnovna pretpostavka za ostvarivanje prava na svako pa i vanredno pravno sredstvo jeste da je ono izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom. Kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da odbacivanjem lično podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti, kao nedozvoljenog, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da mu time nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo, jer redovni sudovi nisu imali procesnih uslova da meritorno odlučuju o podnetom pravnom leku.

Ustavni sud konstatuje da, s obzirom na to da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktima nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to ni navodi o povredi prava na sudsku zaštitu zajemčenog odredbom člana 22. stav 1. Ustava ne mogu biti osnovani.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu zbog povreda čl. 35, 37. i 46. Ustava, Ustavni sud konstatuje da navodi podnosioca o tome da su mu osporenim aktima povređena prava iz navedenih članova Ustava, ne sadrže ustavnopravne razloge na kojima se može zasnivati tvrdnja o povredi označenih ustavnih prava, niti se mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih akata. Stoga je, Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević