Odbacivanje inicijative za ocenu ustavnosti Pravilnika o standardnim ponudama u telekomunikacijama

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti člana 14. Pravilnika Republičke agencije za elektronske komunikacije. Sud je utvrdio da obaveza usklađivanja postojećih ugovora ima zakonski osnov i služi ostvarivanju slobodne konkurencije, a ne predstavlja neustavno ograničenje preduzetništva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4I. 414/19 od 18. novembra 2019. godine i rešenjem Višeg suda u Čačku Ržg. 152/19 od 27. decembra 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništavaju se rešenja Osnovnog suda u Čačku R4I. 414/19 od 18. novembra 2019. godine i Višeg suda u Čačku Ržg. 152/19 od 27. decembra 2019. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje se da su podnosiocu povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 3847/12.

4. Utvrđuje se pravo M. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 3847/12. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo M. M. na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 3847/12 od 22. novembra 2012. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. M. iz Čačka je 13. februara 2020. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Čačku R4I. 414/19 od 18. novembra 2019. godine i rešenja Višeg suda u Čačku Ržg. 152/19 od 27. decembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 3847/12.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporeni izvršni postupak, koji se vodi radi prinudne naplate pravnosnažno dosuđenih minimalnih zarada podnosioca, pokrenut 16. novembra 2012. godine, te da isti još uvek nije okončan; da je podnosilac ustavne žalbe samo delimično namiren, i to u periodu kada je postupak sprovođenja izvršenja vodio javni izvršitelj; da je podnosiocu ustavne žalbe, pored prava na suđenje u razumnom roku, povređeno i pravo na imovinu, a kako je izvršni dužnik preduzeće sa većinskim državnim kapitalom, država je dužna da mu naknadi materijalnu štetu u visini nenamirenih potraživanja; da je osporenim rešenjem podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno odbijen kao neosnovan prigovor radi ubrzavanja predmetnog postupka, jer je sud cenio samo period nakon što je predmet od javnog izvršitelja ponovo ustupljen izvršnom sudu na nadležnost, ne uzimajući u obzir kontinuitet u postupanju javnog izvršitelja i suda.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su podnosiocu osporenim rešenjem i u osporenom izvršnom postupku povređena označena Ustavom zajemčena prava, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalnue štete u iznosu od 1.000 evra i materijalne štete u visini nenamirenih potraživanja u izvršnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. novembra 2012. godine podneo Osnovnom sudu u Čačku predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „F.“ d.o.o. Čačak, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Čačku P1. 161/12 od 11. juna 2012. godine, radi prinudne naplate minimalnih zarada.

Predloženo izvršenje je određeno rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 3847/12 od 22. novembra 2012. godine.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4I. 414/19 od 18. novembra 2019. godine odbijen je prigovor radi ubrzavanja postupka ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da se utvrdi da mu je u predmetu istog suda I. 3847/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku Ržg. 152/19 od 27. decembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Čačku R4I. 414/19 od 18. novembra 2019. godine.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je u konkretnom slučaju prigovor podnet 25. oktobra 2019. godine, nakon pravnosnažnosti rešenja Osnovnog suda u Čačku I. 3847/12 od 13. marta 2015. godine kojim je obustavljeno sprovođenje izvršenja pred Osnovnim sudom u Čačku, te je usvojen predlog izvršnog poverioca da se postupak izvršenja nastavi pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Krdžićem; da je 3. maja 2019. godine pomenuti javni izvršitelj dostavio Osnovnom sudu zaključak I.I. 132/17 od 15. aprila 2019. godine, kojim zaključkom je utvrđeno da je izvršni poverilac delimično namiren, te da se obustavlja dalje sprovođenje izvršenja pred javnim izvršiteljem i da se usvaja predlog izvršnog poverioca da se postupak izvršenja nastavi pred Osnovnim sudom u Čačku; da je pravilno stanovište prvostepenog suda da nije osnovan prigovor predlagača, jer postupak pred Osnovnim sudom u Čačku, od dana dostavljanja spisa predmeta od strane javnog izvršitelja radi ponovnog sprovođenja izvršenja pred Osnovnim sudom u Čačku, traje pet meseci; da se trajanje postupka pred javnim izvršiteljem ne ceni u skladu sa odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se isto odnosi na postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa.

4. Ispitujući navode podnosioca u delu u kojem je ustavna žalba izjavljena protiv osporenih rešenja, kojima je pravnosnažno odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka, Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnosioca o povredi prava na pravično suđenje zasnovana na navodima da je osporeno rešenje zasnovano na ustavnopravno neprihvatljivoj primeni merodavnog prava, odnosno da je sud prilikom ocene dužine trajanja postupka cenio samo period nakon što je predmet od javnog izvršitelja ponovo ustupljen izvršnom sudu na nadležnost, ne uzimajući u obzir kontinuitet u postupanju javnog izvršitelja i suda.

Ustavni sud konstatuje da je osporenim rešenjima zauzeto stanovište da se trajanje postupka pred javnim izvršiteljem ne uzima u obzir prilikom ocene eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku, već da se odredba člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku odnosi isključivo na postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa. U tom smislu, sudovi su prilikom razmatranja povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, razmatrali samo deo postupka koji je vođen nakon 3. maja 2019. godine, nakon što je izvršitelj vratio predmet sudu na dalje sprovođenje izvršenja, iako je izvršni postupak pokrenut još 16. novembra 2012. godine.

Ustavni sud, međutim, još jednom ukazuje na svoje stanovište da se faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem smatra sastavnim delom izvršnog postupka i da trajanje postupka pred javnim izvršiteljem može biti obuhvaćeno pravnim sredstvima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (videti o tome Odluku Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je pravno stanovište koje je zauzeto u osporenim rešenjima, a kojima je uzeto u obzir samo trajanje izvršnog postupka nakon 3. maja 2019. godine, ustavnopravno neprihvatljivo. Ovo pogotovo ukoliko se uzme u obzir da je postupak pokrenut još 16. novembra 2012. godine, te da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, od 14. januara 2021. godine, stav 11.), koju prihvata i ovaj sud, svako trajanje postupka za namirenje pravnosnažno utvrđenog potraživanja prema preduzeću sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, koje traje više od jedne godine, predstavlja povredu prava iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu, te je utvrdio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Čačku R4I. 414/19 od 18. novembra 2019. godine i Višeg suda u Čačku Ržg. 152/19 od 27. decembra 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporena rešenja, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 3847/12, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni izvršni postupak u trenutku podnošenja ustavne žalbe trajao duže od sedam godina, a da potraživanja podnosioca prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 3847/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Razmatrajući tvrdnju podnosioca da mu je u osporenom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Čačku da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koja potiču iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 3847/12 povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno već utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 3847/12. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

9. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 3847/12 od 22. novembra 2012. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

10. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, imajući u vidu da je prethodno već utvrdio povredu prava podnosioca iz čl. 32. i 58. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđenih povreda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.