Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Kao osnovni razlog za dugo trajanje postupka označena je neefikasnost prvostepenog suda. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. J. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 62663/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 249/01) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. J. iz Beograda je, 28. marta 2013. godine, preko punomoćnika V. S, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se tada vodio pred Prvim osnovnim sudom Beogradu u predmetu P. 62663/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 17. januara 2001. godine Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju grada B. podnela tužbu protiv podnositeljke, radi izvršenja ugovorne obaveze – plaćanja naknade za uređenje građevinskog zemljišta, da je prvostepena odluka doneta 18. januara 2006. godine, dakle nakon pet godina od podnošenja tužbe; da je drugostepeni sud odlučio 28. marta 2007. godine, dok je revizijski sud 11. septembra 2008. godine ukinuo nižestepene odluke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da u ponovnom postupku prvostepeni sud do podnošenja ustavne žalbe nije odlučio; da joj je zbog dužine trajanja postupka i nedelotvornog postupanja nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtela je naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 62663/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju grada B. je 17. januara 2001. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu protiv podnositeljke ustavne žalbe, radi duga, sa predlogom za određivanje privremene mere. U tužbi je navedeno da je Gradski društveni fond za građevinsko zemljište i puteve, kao pravni predhodnik tužioca, sa tuženom zaključio ugovor broj II-8/19-94-03 od 17. maja 1994. godine radi regulisanja naknade za uređivanje građevinskog zemljišta za izgradnju privremenog objekta male privrede u R, i da tužena nije ispunila svoju ugovornu obavezu i uplatila naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta. Predmet je dobio broj P. 249/01.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano sedam ročišta, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: jedno na zahtev punomoćnika tužioca, jedno jer sudski veštak nije dostavio svoj nalaz, jedno jer se predmet nalazio kod veštaka, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer je punomoćnik tužene na samom ročištu dostavio podnesak za koji je bio potreban rok za izjašnjenje. Na ročištima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu projektnu dokumentaciju opštine R, izvršeno je veštačenje od stane veštaka građevinske struke, i saslušan je veštak.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 249/01 od 10. jula 2001. godine usvojen je predlog tužioca za određivanje privremene mere, pa je zabranjeno tuženoj da otuđi ili optereti nepokretnost – objekat male privrede koji se nalazi u R, a do pravnosnažnog okončanja spora. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu IPV. 87/01 od 18. septembra 2001. godine odbijen je prigovor tužene i potvrđeno je rešenje o određivanju privremene mere P. 249/01 od 10. jula 2001. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 249/01 od 18. januara 2006. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu plati iznos od 1.151.903,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 84.500,00 dinara.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 6407/06 od 28. marta 2007. godine žalba tužene je odbijena kao neosnovana i potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 249/01 od 18. januara 2006. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2816/07 od 11. septembra 2008. godine ukinute su presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 249/01 od 18. januara 2006. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž. 6407/06 od 28. marta 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 6365/08 i održano je šest ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka finansije struke, i saslušan je veštak, dok tri ročišta nije bilo održano, i to: jedno bez navođenja razloga, jedno na zahtev tužene, jedno jer je punomoćnik tužene na samom ročištu dostavio podnesak, za koji je bio potreban rok za izjašnjenje. Od 2010. godine predmet se vodi pod brojem P. 62663/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 62663/10 od 14. marta 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu plati iznos od 1.363.578,35 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu plati iznos preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 5.053.440,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan predlog tužene da se u svojstvu umešača na strani tužene pozove Z. B; u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 110.050,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 801/14 od 4. juna 2014. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 62663/10 od 14. marta 2013. godine, u stavu prvom njene izreke i u delu stava drugog njene izreke, kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu pored iznosa dosuđenog stavom prvim izreke, plati iznos od još 2.815.117,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i u stavu trećem njene izreke, i u tom delu su odbijene kao neosnovane žalbe tužioca i tužene; u stavu drugom izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 62663/10 od 14. marta 2013. godine u preostalom delu stava drugog njene izreke i u stavu četvrtom njene izreke, tako što je obavezana tužena, da tužiocu, pored iznosa dosuđenog stavom prvim izreke, plati iznos od još 874.744,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i da plati iznos od 48.620,00 dinara na ime troškova postupka, a zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 61.880,00 dinara, je odbijen kao neosnovan.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 43/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od podnošenja tužbe protiv podnositeljke – 17. januara 2001. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja.

Ustavni sud nalazi da isključivu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu prvostepenu presudu doneo nakon pet godina od podnete tužbe, dok je nakon ukidanja nižestepenih odluka od strane revizijskog suda, prvostepeni sud odlučio posle četiri i po godine.

Po oceni Suda, ukupno trajanje predmetnog postupka od 13 godina i pet meseci, a koji nije bio posebno složen, u znatnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku i predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda odgovornost za nerazumno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora za podnositeljku bio od materijalnog značaja. Međutim, po oceni Suda, sama podnositeljka je u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka imajući u vidu da dva ročišta nisu bila održana jer je punomoćnik podnositeljke na samom ročištu dostavio podnesak za koji je bio potreban rok za izjašnjenje, a jedno ročište nije bilo održano na zahtev podnositeljke, a što je doprinelo dužem trajanju postupka za period od godinu i po dana.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 62663/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 249/01), te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka , kao i doprinos podnositeljke njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije pružila dokaze da je u predmetnom postupku pretrpela materijalnu štetu. Stoga je navedeni zahtev odbijen u tački 3. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti