Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog neizvršenja pravnosnažne sudske odluke protiv dužnika sa državnim kapitalom. Utvrđuje povredu prava na imovinu i prava na suđenje u razumnom roku, te dosuđuje naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2453/2017
19.11.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Tatjana Đurkić, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, u postupku po ustavnoj žalbi T. B . i R . D, obojice iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. B . i R . D . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2124/11 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 775/09 od 29. maja 2009. godine , umanjenih za iznose koji su im po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba T. B . i R . D . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Čačku R4 I. 3/16 od 27. maja 2016. godine i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 912/2016 od 22. septembra 2016. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , umanjenom za iznose koji su im po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku Osnovnog suda u Čačku I. 2124/11 eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T . B . i R . D, obojica iz Čačka , podneli su Ustavnom sudu, 24 . marta 2017. godine, preko punomoćnika D. J, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 3/16 od 27. maja 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 912/2016 od 22. septembra 2016. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Istovremeno, podnosioci ustavne žalbe ukazuju da je u izvršnom postupku, čija je dužina cenjena u predmetnom vanparničnom postupku u kome su doneta o sporena rešenja, povređeno njihovo pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, koja im je dosuđena osporenim rešenjima, nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, pa da podnosioci i dalje imaju status “žrtve“, jer nisu otklonjene štetne posledice nastale povredom navedenog ustavnog prava. Predlažu da Ustavni sud utvrdi njihovo pravo na naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 775/09 od 29. maja 2009. godine .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 1377/03 od 12. decembra 2008. godine su utvrđena potraživanja podnosiocima ustavne žalbe na ime razlike zarade.

Izvršni poverioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 28. maja 2009. godine Opštinskom sudu u Čačku predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika “F.“ a.d. iz Čačka, na osnovu navedene izvršne isprave. Prvostepeni sud je rešenjem I. 775/09 od 29. maja 2009. godine usvojio predlog izvršnih poverilaca i odredio prinudno izvršenje.

Osnovni sud u Čačku je nakon reforme sudstva preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u postupku prinudnog izvršenja, pri čemu je predmet dobio novi broj I. 2124/11.

Podnosioci ustavne žalbe su 22. decembra 2015. godine podneli zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, osporavajući dužinu trajanja navedenog izvršnog postupka.

Viši sud u Čačku je 27. maja 2016. godine doneo osporeno rešenje R4 I. 3/16, kojim je: u stavu prvom izreke usvojio zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2124/11 povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke naložio Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično usvojio zahtev predlagača za naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i utvrdio njihovo pravo na primerenu naknadu u iznosu od po 25.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan zahtev predlagača za navedenu naknadu preko iznosa koji su dosuđeni stavom trećim izreke; u stavu petom izreke odbacio zahtev predlagača za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1377/03, kao i zahtev za naknadu materijalne štete; u stavu šestom izreke dosudio predlagačima troškove ovog vanparničnog postupka. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je osnovni razlog dugog trajanja izvršnog postupka neažurno postupanje izvršnih sudova , zbog čega prvostepeni sud smatra da je osnovan zahtev predlagača za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku; da je Viši sud u Čačku dosudio predlagačima primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 25.000,00 dinara, nalazeći da ova naknada predstavlja vid satisfakcije za učinjenu povredu prava; da je primarni cilj postupka po zahtevu da se završi sudski postupak koji dugo traje, dok je eventualno određivanje naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku sekundarnog karaktera, čija se visina određuje na osnovu okolnosti konkretnog slučaja, kao i kriterijuma za ocenu dužine trajanja postupka kao što su složenost predmeta, postupanje suda, ponašanje predlagača i značaj spora za predlagača.

Odlučujući o žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 912/2016 od 22. septembra 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, ocenjujući da dosuđena naknada predstavlja adekvatnu satisfakciju predlagačima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

4. Analizirajući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2124/11, Ustavni sud je ocenio da propust izvršnog suda da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca ustavne žalbe, a protiv izvršnog dužnika “F.“ a.d. iz Čačka, koji ima pretežni državni kapital, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosilaca na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom čla na 58. stav 1. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskim odlukama (sličan stav je izražen i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici : www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Uzimajući u obzir praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da podnosioci ustavne žalbe ima ju pravo na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 775/09 od 29. maja 2009. godine , umanjenih za iznose koji su im po tom osnovu eventualno već isplaćeni, pa je odlučio kao u tački 2. izreke, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome se osporavaju rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 3/16 od 27. maja 2016. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 912/2016 od 22. septembra 2016. godine, Ustavni sud je zaključio da podnosioci smatraju da je visina primerene naknade koja im je dosuđena osporenim rešenjima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U vezi osnovanosti ovih pritužbi i tvrdnji podnosilaca ustavne žalbe, a koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/ 2017 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnosioca i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre naglašava da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora biti odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna, i to shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetnom izvršnom postupku prethodio parnični postupak u kome je doneta izvršna isprava kojom su podnosiocima ustavne žalbe utvrđena potraživanja na ime razlike zarade, a koji je pokrenut u avgustu 2004. godine, odnosno februaru 2005. godine (predmet je spojen po tužbama podnosilaca). Iz sadržine obrazloženja osporenih rešenja proizlazi da su postupajući sudovi isključivo cenili dužinu trajanja izvršnog postupka i da su prevideli činjenicu da se parnični postupak zajedno sa prinudnim izvršenjem koje je pokrenuto na osnovu izvršne isprave donete u toj parnici, mora sagledavati kao jedinstvena celina (stav izražen u predmetima Hornsby protiv Grčke i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine). Ustavni sud je dalje utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe osporenim rešenjima dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini od po 25.000,00 dinara. Ustavni sud je primetio da su redovni sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnosiocima, kao i da su tom prilikom vodili računa, ne samo o dužini trajanja postupka u odnosu na koji se traži utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, nego i o značaju dobra koje je povređeno, zbog čega im je zakonodavac i ostavio ovlašćenje da po slobodnoj oceni, a u skladu sa članom 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, proceni potrebu određivanja primerene naknade i njenu visinu. Ustavni sud dalje konstatuje da se sudovi u osporenim rešenjima nisu pozivali na praksu Evropskog suda i/ili Ustavnog suda, niti iz osporenih rešenja proizlazi da je za određivanje visine primerene naknade od značaja bila činjenica da su u pitanju predmeti koji se tiču neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali imati u vidu vrstu predmeta, odnosno da su u pitanju predmeti tzv. dugovanja društvenih/državnih preduzeća i da su do momenta njihovog odlučivanja postupci podnosilaca trajali u proseku preko 10 godina, te da se iznos dosuđene naknade od po 25.000,00 dinara ne može smatrati razumnim, odnosno dovoljnim i adekvatnim, kao i da se visina iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji. Pored toga, Ustavni sud ponavlja da je za ovakvu ocenu od posebnog značaja vrsta predmeta, kao i činjenica da će sporna potraživanja podnosilaca i njihova imovina biti suštinski namirena izvršenjem ove odluke Ustavnog suda, a čime će podnosioci u potpunosti delotvorno ostvariti svoja prava. Stoga Ustavni sud smatra da primerena naknada koja je osporenim rešenjima dosuđena podnosiocima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljene povrede prava na suđenje u razumnom roku i da podnosioci nisu izgubili status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz član 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je na gore izloženim kriterijumima, pre svega, na prekomernom trajanju postupka izvršenja, ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je zaključio da je osporenim rešenjima Višeg suda u Čačku R4 I. 3/16 od 27. maja 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 912/2016 od 22. septembra 2016. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, posledice utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su im po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku Osnovnog suda u Čačku I. 2124/11 eventualno već isplaćeni, zbog čega je odlučeno kao u tački 4. izreke. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci pretrpeli zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od značaja za njeno odmeravanje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja izvršnog postupka i parnice koja mu je prethodila, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, gore citiranu praksu Evropskog suda u odnosu na Srbiju, a pogotovo odluku u predmetu Stanković protiv Srbije.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9 ) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti