Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o naknadi

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Višeg suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Pogrešna primena roka zastarelosti za naknadu korišćenja vozila za potrebe odbrane zemlje predstavlja proizvoljnu primenu materijalnog prava na štetu podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Aleksića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Saše Aleksića i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 16673/10 od 13. februara 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 16673/10 od 13. februara 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8470/10 od 10. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Saša Aleksić iz Zaječara je, 28. marta 2013. godine, preko punomoćnika Nikole Mrvoševića, advokata iz Ivanjice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 16673/10 od 13. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavna žalba je izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu kojom je potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8470/10 od 10. marta 2010. godine, a kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane na ime duga za angažovanje teretnog motornog vozila marke „Raba“ tip - kiper plati novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, kako je opredeljeno u izreci presude. U ustavnoj žalbi se navodi da je Viši sud u Beogradu pogrešno primenio materijalno pravo kada je našao da se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) u vezi sa članom 172. stav 1. ZOO, za koju bi odgovornost snosila tužena bez postojanja krivice, te da se u konkretnom slučaju ne može raditi o potraživanju naknade po osnovu upotrebe tuđe stvari u smislu odredbe člana 219. ZOO; da je u skladu s tim, zastarelost potraživanja podnosioca cenjena u smislu člana 376. ZOO, a ne primenom opšteg roka zastarelosti iz člana 371. ZOO od deset godina; ističe se da ovakav pravni stav drugostepenog suda predstavlja pogrešnu primenu materijalnog prava i da je suprotan sudskoj praksi na šta upućuju brojne presude opštinskih i okružnih sudova u Republici Srbiji tokom prethodnih desetak godina, po kojima su građanima, čija su vozila bila angažovana za odbranu zemlje u 1999. godini isplaćene naknade u smislu člana 219. ZOO, kao i revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 5308/02 i Rev. 1436/03 i pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 26. maja 2003. godine. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je došlo do povrede navedenih odredbi Ustava, ukine osporenu presudu i naloži Višem sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude, kao i da mu dosudi troškove ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvida u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešavajući po žalbi tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe, Viši sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž. 16673/10 od 13. februara 2013. godine, potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8470/10 od 10. marta 2010. godine, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se tužena obaveže da tužiocu na ime duga za angažovanje teretnog motornog vozila isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, teretno vozilo marke „Raba“ tip U26-256, kiper, čiji je vlasnik od marta 1999. godine bio tužilac, u periodu od 1. aprila 1999. do 13. juna 1999. godine bilo korišćeno za potrebe Vojske Jugoslavije, a u skladu sa materijalnom obavezom propisanom odredbom člana 26. Zakona o odbrani; da je pravni osnov tužiočevog potraživanja naknada štete, jer se u konkretnom slučaju radi o obligaciono-pravnom zahtevu za naknadu štete proistekle korišćenjem vozila tužioca od strane tuženog, a ne neosnovano obogaćenje ili pak dug korisnika vozila; da je stoga Viši sud u Beogradu, odlučujući o prigovoru zastarelosti potraživanja, zastarelost potraživanja cenio u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od vremena kada je tužba podneta i vremena koje predstavlja vreme korišćenja predmetnog vozila od strane Vojske Jugoslavije, drugostepeni sud je zaključio da je, u smislu odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, tužiočevo potraživanje zastarelo; da navodi u žalbi tužioca da mu tužena duguje naknadu po osnovu upotrebe tuđe stvari u smislu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, te da je rok zastarelosti potraživanja iz neosnovanog obogaćenja po članu 210. istog zakona deset goina, nisu osnovani, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju tužena koristila teretno vozilo tužioca u naznačenom periodu u skladu sa Zakonom o odbrani i Uredbom o materijalnoj obavezi, te da teretno vozilo tužioca nije koristila bez pravnog osnova.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.), da se za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (član 154. stav 2.), da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe (član 219.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02), važećim u vreme oduzimanja predmetnog vozila, bilo je propisano: da su za potrebe odbrane zemlje, pored ostalog, građani dužni da daju motorna, prevozna i specijalna vozila, a da sredstva iz stava 1. ovog člana popisuje Savezno ministarstvo za odbranu (član 26. st. 1. i 2.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 38/99 i 9/01), važećom u vreme oduzimanja predmetnog vozila, bilo je propisano: da se ovom uredbom uređuje organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica (u daljem tekstu: vlasnici stvari) u miru, za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, određuju pokretne i nepokretne stvari (u daljem tekstu: stvari) koje se uzimaju za potrebe odbrane zemlje i propisuje evidencija tih stvari, način njihovog uzimanja, vraćanje i visina naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za štetu prouzrokovanu oštećenjem, uništenjem ili nestankom tih stvari (član 1.); da vlasnici stvari izvršavaju materijalnu obavezu za potrebe Vojske Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska) i druge potrebe odbrane zemlje, u skladu sa Zakonom o odbrani, odredbama ove uredbe i drugim aktima nadležnih državnih organa (član 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je odštampana uz ovu Uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je odredbama Zakona o odbrani, važećim u vreme oduzimanja predmetnog vozila od podnosioca ustavne žalbe, bilo propisano da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada, čime je zakonodavac u konkretnom slučaju napravio razliku između ovakve naknade i naknade štete, a što Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi nije imao u vidu. Naime, drugostepeni sud je u konkretnom postupku zaključio da je time što je podnosiocu ustavne žalbe oduzeto predmetno vozilo, on imao pravo samo da zahteva naknadu štete u smislu člana 154. stav 3. u vezi sa članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da se ne može primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja, već rok zastarelosti propisan odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju potražuje naknadu za korišćenje oduzete stvari, te se ne može govoriti o naknadi štete u smislu Zakona o obligacionim odnosima, koja je rezultat nekog štetnog događaja ili povrede ugovorne obaveze. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je podnosiocu ustavne žalbe predmetno vozilo bilo oduzeto za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade tužiocu za korišćenje predmetnog vozila mora biti rešeno primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu stvar, kao i naknadu za korišćenje stvari. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, budući da naknada za korišćenje predmetnog vozila ne predstavlja naknadu štete, već dug tužene prema pravnom prethodniku podnosioca ustavne žalbe. Međutim, Viši sud u Beogradu u osporenoj odluci nije cenio mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja.

Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi dati u osporenoj presudi za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

Ustavni sud je ovakav stav o prirodi spornog potraživanja zauzeo, pored ostalih, u svojoj Odluci Už-608/2008 od 21. januara 2010. godine.

6. Polazeći od napred izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 16673/10 od 13. februara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 16673/10 od 13. februara 2013. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8470/10 od 10. marta 2010. godine. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o naknadi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti