Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu delimično, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja žalbenog postupka od preko dve godine. Odbijeni su navodi o povredi prava na pravično suđenje i imovinu u ostavinskom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladislava Milića iz Petrovaradina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladislava Milića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Novom Sadu u predmetu Gž. 3203/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladislava Milića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3203/07 od 14. oktobra 2009. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladislav Milić iz Petrovaradina podneo je 14. decembra 2009 . godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3203/07 od 14. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je R. M, polubrat podnosioca ustavne žalbe, podneo predlog da se raspravi naknadno pronađena imovina iza smrti njihovog oca pok. O. M, a kao naknadno pronađenu imovinu označio je dve parcele u katastarskoj opštini Petrovaradin i to parcelu broj 3061/40 i parcelu broj 3061/41; da je u toku prvostepenog postupka podnosilac isticao da ove parcele ne mogu biti zaostavština njegovog oca, jer su one bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju od 8. marta 1995. godine i obe su nastale kasnijim cepanjem, tj. parcelacijom parcele broj 3061/6 koju je on stekao po osnovu označenog ugovora, kao i iz razloga što je pravnosnažnom i izvršnom presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 649/96 od 18. aprila 2003. godine podnosilac stekao isključivo pravo svojine na porodičnoj stambenoj zgradi koja je sagrađena na parceli broj 3061/41, čime je po sili zakona stekao pravo korišćenja ove parcele; da je podnosilac tražio da se ostavinski postupak obustavi, s obzirom na to da predmetne parcele nisu vlasništvo ostavioca, ili prekine, a da se naslednici upute na parnicu, ali da ovi predlozi nisu prihvaćeni, te je doneto prvostepeno rešenje; da je prvostepenim rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu naknadno pronađena imovina raspoređena u jednakim delovima između supruge ostavioca S. M, i sinova ostavioca R. M. i podnosioca ustavne žalbe; da je Okružni sud u Novom Sadu odbio žalbu podnosioca i istakao da je razlog odbijanja žalbe u tome što sporne parcele nisu obuhvaćene ni napred opisanim ugovorom, niti napred opisanom presudom, „a što je apsolutno netačno i što u celini ne odgovara pismenoj dokumentaciji u ostavinskim spisima, ni ugovoru, ni presudi“; „da je ovakav stav Okružnog suda u Novom Sadu uz bitnu povredu odredaba postupka doveo do apsolutno nezakonitog postupanja tog suda, koji na bazi apsolutno neistinitih utvrđenja povređuje i krši zakon na štetu žalioca“; da Opštinski i Okružni sud u Novom Sadu pri donošenju svojih odluka nisu vodili računa o tome da u izvodima iz zemljišnih knjiga stoji beleška da postoji nerešen predmet DN. 2291/06; da se podnosilac, u međuvremenu, uknjižio kao vlasnik kuće i korisnik parcele broj 3061/41; da, s obzirom na to da je Okružni sud u Novom Sadu odbijajući žalbu podnosioca suštinski dozvolio da predmet nasleđivanja iza smrti pok. O. M. bude imovina koja u vreme ostavinske rasprave ne pripada pok. O. M, već njegovom sinu Vladislavu, ovde posnosiocu ustavne žalbe, na taj način je povređeno pravo podnosioca na mirno uživanje imovine iz člana 58. Ustava; da osporeno drugostepeno rešenje nije doneto u razumnom roku, jer je Okružnom sudu u Novom Sadu za donošenje ovog rešenja trebalo pune dve i po godine, što je protivno članu 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenim rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu povređena prava podnosioca ustavne na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava, poništi rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3203/07 od 14. oktobra 2009. godine i naloži da se o žalbi podnosioca ponovo odluči, te da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu O. 1177/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Novom Sadu je 29. marta 2007. godine doneo rešenje O. 1177/07, kojim je: u stavu prvom izreke utvrdio da naknadno pronađenu zaostavštinu iza pok. O. M. čini nekretnina upisana u zemljišno knjižnom ulošku broj 2298 k.o. Petrovaradin, parcela broj 3061/40 – njiva Marija Snežna, površine 00 a i 52 m² i parcela broj 3061/41 – njiva Marija Snežna, površine 05 a i 48 m ², u društvenoj svojini sa pravom korišćenja; u stavu drugom izreke, na naknadno pronađenoj zaostavštini opisanoj u stavu prvom izreke ovog rešenja, po pravnom osnovu zakonskog nasleđivanja, po osnovu rešenja o nasleđivanju tog suda O. 2401/05 od 4. aprila 2006. godine, koje je postalo pravnosnažno 15. maja 2006. godine, te nakon sprovedenog postupka, za naslednike su oglašeni supruga S. M, u jednoj trećini dela, sin S. M, u jednoj trećini dela i sin Vladislav Milić, ovde podnosilac ustavne žalbe, u jednoj trećini dela; u stavu trećem izreke je naložio zemljišno knjižnom odeljenju tog suda, da po pravnosnažnosti tog rešenja izvrši prenos prava korišćenja sa imena ostavioca na oglašene naslednike. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je uvidom u ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 8. marta 1995. godine između ostavioca, kao primaoca izdržavanja i podnosioca ustavne žalbe, kao davaoca izdržavanja, utvrđeno da je istim obuhvaćena parcela broj 3061/6 upisana u zemljišno knjižnom ulošku broj 2298 k.o. Petrovaradin; da je uvidom u presudu na osnovu priznanja tog suda P. 649/96 od 18. aprila 2003. godine, koja je postala pravnosnažna 8. maja 2003. godine, utvrđeno da je istom obuhvaćena samo porodična stambena zgrada broj 6 sa nusprostorijama u ulici Vladislava Petkovića Disa u Petrovaradinu kao isključivo vlasništvo podnosioca ustavne žalbe po osnovu gradnje, tj. da istom nije regulisano i obuhvaćeno pravo korišćenja parcele broj 3061/41; da je u odnosu na tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je parcela broj 3061/40 put, sud zatražio od Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti u Novom Sadu da dostavi podatak da li se predmetna parcela vodi kao put, odnosno javno dobro, te je dobijen zemljižno knjižni uložak sa stanjem na dan 30. januara 2007. godine, tj. da se ista vodi na način kako je to bliže opisano u stavu prvom izreke rešenja; da kako u ostavinskom postupku ne postoji spor oko činjenica, već se radi o pravnom pitanju, ovaj ostavinski postupak nije prekinut i stranke upućene na parnicu, već je zaostavština raspravljena po osnovu zakonskog nasleđivanja.

Podnosilac ustavne žalbe je 16. aprila 2007. godine podneo žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu O. 1177/07 od 29. marta 2007. godine. U žalbi je naveo da sud nije utvrdio obim ostavinske mase, da nije pravilno utvrdio krug naslednika, te da nije pravilno tumačio izjave naslednika koji se nisu slagali o obimu ostavinske mase i da je sud morao da uputi na parnicu sve naslednike.

Okružni sud u Novom Sadu je 14. oktobra 2009. godine, odlučujući o žalbi podnosioca, doneo osporeno rešenje Gž. 3203/07, kojim je odbio žalbu podnosioca i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu O. 1177/07 od 29. marta 2007. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud, suprotno neosnovanim navodima žalbe da je predmetna parcela broj 3061/40 put, odnosno javno dobro koje je oduzeto od nosioca prava korišćenja, na osnovu uvida u izvod iz zemljišne knjige za zemljišno knjižni uložak broj 2298 k.o. Petrovaradin od 30. januara 2007. godine, pravilno utvrdio činjenicu da se ista parcela vodi kao njiva; da je prvostepeni sud, uvidom u ugovor o doživotnom izdržavanju između ostavioca i podnosioca ustavne žalbe, kao i uvidom u presudu na osnovu priznanja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 649/96 od 18. aprila 2003. godine, suprotno navodima žalbe, pravilno utvrdio da nekretnine upisane u zemljišno knjižni uložak broj 2290 k.o. Petrovaradin i to parcela broj 3061/40 i parcela broj 3061/41, nisu obuhvaćene predmetnim ugovorom, niti presudom, te je odluka prvostepenog suda pravilna i zakonita; da je suprotno neosnovanom navodu žalbe, prvostepeni sud pravilno zaključio da u konkretnom slučaju, ne postoji osnov za upućivanje stranaka na parnicu, u kojoj bi se utvrđivale sporne činjenice, već se radi o pravnom pitanju o kome je prvostepeni sud odlučio pobijanim rešenjem.

Podnosilac ustavne žalbe je 11. decembra 2009. godine izjavio reviziju protiv rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3203/07 od 14. oktobra 2009. godine. U reviziji je, pored ostalog, naveo da su parcele br. 3061/40 i 3061/41 nastale cepanjem parcele broj 3061/6, te je, kao dokaz, dostavio original prijavnog lista i kopiju plana, uz napomenu da ovo nije ranije dostavio sudu.

Vrhovni kasacioni sud je 19. maja 2010. godine, odlučujući o reviziji podnosioca, doneo rešenje Rev. 2605/10, kojim je odbacio kao reviziju podnosioca izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3203/07 od 14. oktobra 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni postupak pokrenut 16. aprila 2007. godine podnošenjem žalbe protiv rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu O. 1177/07 od 29. marta 2007. godine, a da je okončan 14. oktobra 2009. godine donošenjem osporenog rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3203/07.

Kada je reč o dužini trajanja žalbenog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao dve godine i pet meseci.

Ustavni sud je rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava konstatovao da navedena dužina trajanja žalbenog postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ocenjujući složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u drugostepenom postupku, Ustavni sud je našao da se u predmetnom žalbenom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja koja bi zahtevala dugotrajniji postupak.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman pravni interes da se ostavinski postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on nije doprineo dugom trajanju žalbenog postupka.

Ispitujući postupanje sudova u predmetnom ostavinskom postupku, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje drugostepenog suda prevashodno dovelo do toga da je žalbeni postupak trajao dve godine i pet meseci.

Iz tih razloga, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Novom Sadu u predmetu Gž. 3203/07, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno ovom ustavnom odredbom.

Najpre, Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim stav Okružnog suda u Novom Sadu da u konkretnom slučaju nije postojao osnov za upućivanje stranaka na parnicu, jer nisu bile sporne činjenice, već se radilo o pravnom pitanju. Naime, odredbom člana 121. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da će ostavinski sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da povedu parnicu u slučaju da među naslenicima postoji spor o tome da li neka imovina ulazi u zaostavštinu, nezavisno od toga da li je priroda spora činjenična ili pravna. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je tek u žalbi protiv prvostepenog rešenja predložio sudu da se stranke upute na parnicu. Prema odredbi člana 16. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, posle donošenja meritorne odluke, vanparnični postupak se ne može obustaviti, što znači da odluka donesena u vanparničnom postupku ostaje na snazi, a na postupak po pravnim lekovima se primenjuju odredbe vanparničnog postupka. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporeno drugostepeno rešenje doneo zakonom ustanovljeni sud, u granicama svoje nadležnosti i nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama.

Ustavni sud, dalje, ukazuje da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje ocene dokaza, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova. Ustavni sud naglašava da nije nadležan da ocenjuje dokaze predložene ili izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden ili da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je cenio žalbene navode i dao je razloge zašto smatra da žalbu treba odbiti kao neosnovanu, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. U vezi sa navodom podnosioca ustavne žalbe da je u prvostepenom postupku isticao da su parcele br. 3061/40 i 3061/41 nastale kasnijim cepanjem, tj. parcelacijom parcele broj 3061/6 koju je on stekao po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu O. 1177/07 utvrdio da je podnosilac navedene činjenice izneo tek u reviziji izjavljenoj protiv osporenog drugostepenog rešenja, koja je odbačena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2605/10 od 19. maja 2010. godine. Ustavni sud napominje da pravnosnažno rešenje o nasleđivanju ima svoje objektivne granice, koje znače da to rešenje obuhvata samo one činjenice koje su bile poznate u vreme vođenja ostavinskog postupka. Otuda je moguće da se i posle pravnosnažnosti ostavinskog rešenja pokrene parnični postupak u kome bi bile istaknute činjenice koje nisu bile poznate, odnosno iznete u ostavinskom postupku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3203/07 od 14. oktobra 2009. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu ovog prava preva shodno vezuje za ishod predmetnog ostavinskog postupka. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da je Okružni sud u Novom Sadu naveo ustavn opravno prihvatljive razloge za odbijanje žalbe podnosioca, sledi i da navodi podnosioca o povredi navedenog ustavnog prava nisu osnovani.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević