Ustavni sud: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 12 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je preostali deo žalbi odbačen zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i DR Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama S. M . iz Čačka i J . K . iz sela A . kod Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe S. M . i J . K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 409/14 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P1. 1627/04) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavne žalbe odbacuju.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Čačka je , 24. marta 2017. godine, preko punomoćnika D . J, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv stava devetog izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 593/16 od 13. januara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 409/10.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je detaljno opisala tok osporenog postupka i istakla da je on trajao 12 godina i dva meseca, da je je zakazano 58 ročišta, od kojih je 39 održano, a da u ovoj pravnoj stvari nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman dokazni postupak i opravdala njegovo dugogodišnje trajanje , iz čega proizlazi da prvostepeni sud nije vodio računa o potrebi hitnog rešenja spora, kao i da ona svojim ponašanjem nije doprinela dužem trajanju postupka. U vezi sa osporeni m delom presude, podnositeljka je navela da sud prilikom odlučivanja o troškovima postupka nije vodio računa da je u toku postupka povukla tužbu u odnosu na deo tužbenog zahteva, budući da je tuženi ispunio taj deo svoje obavez e, te da je ona u tom delu uspela u parnici, usled čega nije bilo mesta da se obaveže da tuženom naknadi sve troškove kao da je u potpunosti uspeo u postupku. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava , kao i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.500 evra , te da poništi osporeni deo odluke Apelacionog suda u Kragujevcu.

J. K . iz sela A. kod Čačka je, 3. maja 2017. godine, preko punomoćnika G . S, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 593/16 od 13. januara 2017. godine, u celini, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32 , 36. i 58. Ustava. Podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku, navodeći da je predmetni postupak bio hitan, da nije bio složen, ali da je trajao 14 godina jer sud nije preduzeo nijednu radnju usmerenu na ubrzanje postupka. Podnosilac je od Ustavnog suda tražio da utvrdi povredu istaknutih načela i prava, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede tih načela i prava osporenom presudom, naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, sve u opredeljenim iznosima.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), spojio postupke po ustavnim žalbama radi zajedničkog odlučivanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P 1. 409/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tuži oci, su 17. odnosno 18. novembra 2004. godine, podneli tužbe Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog privrednog društva, njihovog poslodavca, kojima su tražili da se tuženi obaveže da im isplati razliku između isplaćene i pripadajuće zarade za period od 1994. do 2007. godine. Podnescima iz aprila i maja 2005. godine tužioci su proširili zahteve, tražeći da se tuženi obaveže da im isplati i naknade za prekovremeni rad i za dolazak i odlazak sa posla, jubilarnu nagradu, regres za godišnji odmor, terenski dodatak, ne navodeći period na koji se zahtev odnosi. Po navedenim tužbama vođen je postupak P1. 1627/04.

Prvo ročište u označenom parničnom postupku zakazano je za 24. maj 2005. godine. Opštinski sud u Čačku je zakazao još 17 ročišta, od kojih je dese t održano. Od sedam neodržanih ročišta, jedno nije održano na saglasan predlog stranaka, jedno zbog obustave rada advokata, dok ostala nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili zbog toga što određeni veštak nije dostavio nalaz. U ovoj fazi postupka , između ostalog, izveden je dokaz veštačenja putem dva sudska veštaka ekonomsko-finansijske struke koji su dali svoje nalaze sa mišljenjima i više dopunskih nalaz a. Podnescima od 4. jula, odnosno 3. decembra 2007. godine tužioci su „precizirali tužbene zahteve“, tražeći da se tuženi obaveže da im na ime razlike u zaradi za period od novembra 2001. godine do aprila 2007. godine, isplati opredeljene novčane iznose.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, predmetni postupak je nastavio da se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku pod brojem P1. 32/10. U ovoj fazi postupka zakazano je 27 ročišta, od kojih je 21 održano. O d šest neodržanih ročišta, jedno nije održano na saglasan predlog stranaka, a ostala – zbog nepostupanja određenog veštaka, zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili zbog toga što spisi predmeta istog suda nisu dostavljeni na uvid. Takođe, tužioci su povukli tužbene zahteve u odnosu na potraživanja za 2003. i 2004. godinu, jer je tuženi isplatio navedene iznose.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 32/10 od 27. januara 2014. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca. Označena prvostepena presuda ukinuta je, rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1140/14 od 18. septembra 2014. godine, u postupku po žalbi tuženog , jer, prema oceni tog suda, prvostepeni sud nije potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 409/14, Osnovni sud u Čačku je zakazao 15 ročišta, od kojih je pet održano. Od deset neodržanih ročišta, dva nisu održana na zahtev tužioca, tri zbog obustave rada advokata, a pet usled toga što određeni veštak nije dostavio nalaz ili nije došao na ročište na kojem je trebalo da bude saslušan.

Glavna rasprava u ovom predmetu zaključena je 12. novembra 2015. godine, a Osnovni suda u Čačku je 16. novembra 2015. godine doneo presudu P1. 409/14, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca.

Protiv prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu. U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Kragujevcu je, rešenjem Gž1. 593/16 od 18. novembra 2016. godine, otvorio raspravu nakon koje je 18. januara 2017. godine doneo osporenu presudu Gž1. 593/16, kojom je ukinuo presudu Osnovnog suda u Čačku P1. 409/14 od 16. novembra 2015. godine i odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca kojima je tražena isplata razlike zarade i uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, dok su tužbe u delu kojim je tražena uplata poreza o dbačene. Istom presudom tužioci su obavezani da tuženom solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 105.000,00 dinara i to: na ime zastupanja punomoćnika na četiri održana i pet neodržanih ročišta u prvostepenom postupku, kao i za zastupanje pred drugostpenim sudom, za sastav žalbe, te na ime troškova veštačenja.

4. Odredbama Ustava, na čuju povredu se ukazuje ustavnim žalbama, utvrđeno je; da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prav pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 403. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, bilo je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano (stav 2.), dok je odredbom člana 469. ovog zakona propisano da se ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ove glave zakona, sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, odredbom člana 13, izmenjena je, između ostalog, odredb a st ava 2. člana 403. Osnovn og teksta, tako da je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je: 1) to posebnim zakonom propisano; 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka; 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.). Odredbom stava 1. čla na 23. ovog zakona propisano je da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona spr ovesti po odredbama ovog zakona.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbi 1 7. odnosno 18. novembra 2004. godine Opštinskom sudu u Čačku, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu od 18. januara 201 7. godine, trajao 12 godina i dva meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka , koji je pri tome bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Ovo potvrđuje i činjenica da je prva prvostepena presuda doneta nakon devet godina i dva meseca od podnošenja tužbe, u kom periodu je održano čak 31 ročište u postupku koji, po oceni Ustavnog suda, nije bio ni činjenično ni pravno složen. Ustavni sud ukazuje da ni ovaj broj ročišta nije bio dovoljan prvostepenom sudu da potpuno utvrdi činjenično stanje, usled čega je prva prvostepena presuda ukinuta u postupku po žalbi.

Pri svojoj oceni, Ustavni sud je imao u vidu da četiri ročišta nisu održana na zahtev podnosilaca (dva na saglasan predlog, a dva na zahtev podnosioca, čemu se podnosieljka nije protivila ), što predstavlja njihov doprinos dužini trajanja postupka, ali je ocenio da opi sano postupanje podnosilaca ne može da budu opravdanje za to što postupak nije okončan u granicama razumnog roka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, nedelotvornim postupanjem prvostepenog parničnog sud a podnosioc ima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Ustavni sud ukazuje da je naknada nematerijalne štete u odnosu na podnositeljku S. M . utvrđena u granicama istaknutog zahteva.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, opisan doprinos podnosilaca, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine , kao i presude koje su kasnije donete, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

6. U vezi sa ustavnom žalbom S. M. kojom se osporava stav deveti izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 593/16 od 18. januara 2017. godine, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenim delom odlučeno o troškovima postupka, tako što su podnosioci kao tužioci u tom postupku, u kojem su prvobitno istakli zahtev za isplatu razlike zarade za period od 199 4. do 2007. godine, a u okviru kog postupka je zakazano čak 60 ročišta, obavezani da naknade troškove tuženom, između ostalog, za zastupanje punomoćnika na ukupno devet ročišta (četiri održana i pet neodržanih).

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

U pogledu ustavne žalbe J. K . u delu kojom se osporava presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 593/16 od 18. januara 2017. godine, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ovu presudu osporava u delu kojim je odlučeno o njegovom tužbenom zahtevu.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi u ovom delu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac, saglasno odredbama člana 403. Zakona o parničnom postupku, imao pravo da protiv osporene presude izjavi reviziju, što on nije učinio.

Kako podnosilac pre izjavljivanja ustavne žalbe nije iscrpeo sva dozvoljena pravna sredstva za zaštitu svojih prava u redovnom sudskom postupku, to je Ustavni sud ocenio da, u konkretnom slučaju , nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ustavnoj žalbi u delu kojim se osp orava presuda parničnog suda.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavne žalbe oba podnosi oca u delu kojim je osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 593/16 od 18. januara 2017. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.