Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo zbog pogrešnog računanja roka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je pogrešnim računanjem roka za ponavljanje postupka povređeno pravo na pravno sredstvo. Rok teče od dana dostavljanja odluke stranci, a ne od dana njenog donošenja, čime se obezbeđuje delotvorno korišćenje pravnih sredstava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V . iz Bariča, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 669/15 od 5. februara 2015. godine povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo zajemčeno odredbom članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 669/15 od 5. februara 2015. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Obrenovcu P. 1358/12 od 9. decembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V . iz Bariča je, 7. aprila 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 669/15 od 5. februara 2015. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 36. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje kojim je pravnosnažno odbačen, kao neblagovremen, predlog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka vođenog radi utvrđenja smetanja državine. U ustavnoj žalbi se navodi da su ustavna prava podnosioca povređena usled nepravilne primene odredaba procesnog prava, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca, poništi osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosioca protiv rešenja Osnovnog suda u Obrenovcu P. 1358/12 od 9. decembra 2014. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3950/14 od 9. oktobra 2014. godine preinačeno je rešenje Osnovnog suda u Obrenovcu P. 1358/12 od 31. januara 2014. godine, ispravljeno rešenjem istog suda P. 1358/12 od 15. aprila 2014. godine, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se utvrdi da ga je tuženi smetao u državini - korišćenju pristupnog puta za ulazak u garažu i preinačena je odluka o troškovima postupka.

Tužilac je 5. decembra 2014. godine podneo predlog za ponavljanje postupka iz razloga predviđenih odredbom člana 426. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Rešenjem Osnovnog suda u Obrenovcu P. 1358/12 od 9. decembra 2014. godine odbačen je predlog tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka, podnet 5. decembra 2014. godine, kao neblagovremen. U obrazloženju rešenja se ukazuje da je članom 454. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) propisano da je ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka zbog smetanja državine dozvoljeno samo iz razloga propisanih u članu 426. st. 1. do 3. ZPP, u roku od 30 dana od pravnosnažnosti rešenja o smetanju državine, te da imajući u vidu da je rešenje o smetanju državine postalo pravnosnažno 9. oktobra 2014. godine, a da je predlog za ponavljanje postupka podnet 5. decembra 2014. godine, to je predlog neblagovremen, pa je primenom odredbe člana 430. stav 1. Zakona o parničnom postupku, doneta odluka kao u izreci rešenja.

Odlučujući o žalbi podnosioca protiv navedenog prvostepenog rešenja, Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 669/15 od 5. februara 2015. godine, žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Obrenovcu P. 1358/12 od 9. decembra 2014. godine. U obrazloženju osporenog rešenja se navodi: da je odlučujući o podnetom predlogu za ponavljanje postupka prvostepeni sud pravilno primenio odredbe ZPP, dajući razloge koje u svemu kao jasne i obrazložene prihvata i taj sud, te da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da je rok od 30 dana iz člana 454. ZPP trebalo da se računa od dana dostavljanja rešenja Gž. 3950/14 od 9. oktobra 2014. godine koje je dostavljeno tužiocu 6. novembra 2014. godine, a ne da se od dana pravnosnažnosti drugostepenog rešenja kako je to računao prvostepeni sud.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, a odredbom stava 2. istog člana se utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP), članom 67. stav 1. tačka 6) je propisano da sudija ne može da vrši sudijsku dužnost (isključenje) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku medijacije ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici ili je doneo odluku koja se pobija ili je zastupao stranku kao advokat, a stavom 2. istog člana - da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće); članom 103. st. 1. i 2. je propisano da se rokovi računaju na dane, mesece i godine, a kao prvi dan roka određenog na dane uzima se dan posle dana dostavljanja ili saopštenja odluke ili posle dana u koji pada događaj od koga se po zakonu računa početak roka; članom 359. stav 1. je propisano da presuda koja više ne može da se pobija žalbom postaje pravnosnažna, a članom 361. st. 1. i 2. - da je sud vezan za svoju presudu čim je objavljena i da presuda ima dejstvo prema strankama od dana kad im je dostavljena; članom 430. stav 1. je propisano da će neblagovremene (član 428.), nepotpune (član 429. stav 2.) ili nedozvoljene (član 85. stav 6. i član 428.) predloge za ponavljanje postupka odbaciti rešenjem prvostepeni sud bez održavanja ročišta, a stavom 2. istog člana - da ako sud ne odbaci predlog, dostaviće primerak predloga protivnoj stranci po odredbama člana 141. ovog zakona, koja ima pravo da u roku od 30 dana odgovori na predlog i da kada sudu stigne odgovor na predlog ili kada protekne rok za davanje odgovora, sud će da odredi ročište za raspravljanje o predlogu; članom 432. stav 1. je propisano da po održanom ročištu za raspravljanje o predlogu, prvostepeni sud donosi odluku o predlogu, osim ako se razlog za ponavljanje postupka odnosi isključivo na postupak pred sudom višeg stepena (član 433.), a članom 454. - da je ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka zbog smetanja državine dozvoljeno samo iz razloga propisanih u članu 426. tač. 1) do 3) ovog zakona, u roku od 30 dana od pravnosnažnosti rešenja o smetanju državine.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac svoju tvrdnju o povredi ustavnih prava zasniva na tome da osporeno drugostepeno rešenje nije doneo nepristrasan sud, jer je rešenje, kao predsednik veća, doneo ist i sudija koji je bio predsednik veća prilikom donošenja drugostepenog rešenja kojim je parnica zbog smetanja državine pravnosnažno okončana, kao i na tome da su postupajući sudovi prilikom ocene blagovremenosti predloga za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka pogrešno utvrdili rok za podnošenje ovog pravnog sredstva. Po oceni Ustavnog suda, ovim navodima se, pre svega, ukazuje na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, iako se podnosilac na njega nije izričito pozvao u ustavnoj žalbi, a iz ove povrede bi mogla proizaći i povreda prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da je prvo potrebno oceniti postojanje povrede prava na pravično suđenje.

U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je prema pravnom stavu ovog suda, ustavna žalba istaknuta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ratione materiae, nespojiva sa sadržinom sudskih odluka kojima je odbačen ili odbijen predlog za ponavljanje parničnog postupka, jer se takvim odlukama samo utvrđuje da li postoje procesni uslovi za ponavljanje postupka, dok je o pravima i obavezama podnosioca predloga odlučeno u pravnosnažno okončanom postupku čije se ponavljanje traži. Takav stav izražen je i u predmetima Evropske komisije za ljudska prava H protiv Austrije (odluka o dopustivosti broj 7761/77 od 8. maja 1978. godine) i Evropskog suda za ljudska prava Rudan protiv Hrvatske (odluka broj 45943/99 od 13. septembra 2001. godine).

Međutim, Ustavni sud stoji na stanovištu da i u postupku koji se vodi po predlogu za ponavljanje parničnog postupka moraju biti obezbeđena prava podnosioca da, u slučaju kada su za to ispunjeni propisani uslovi , o njegovom predlogu meritorno odluči nadležni sud. Stoga, ustavna žalba kojom se ukazuje na povredu ovih garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku po predlogu za ponavljanje postupka, kao što je to slučaj u konkretnoj ustavnoj žalbi, prema stavu Ustavnog suda, nije nedopuštena.

Ceneći navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na nepravilno utvrđivanje roka za podnošenje predloga za ponavljanje postupka, Ustavni sud je našao da su ovi navodi ustavnopravno prihvatljivi. Članom 454. ZPP je propisano da je ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka zbog smetanja državine dozvoljeno u roku od 30 dana od pravnosnažnosti rešenja o smetanju državine. Viši sud u Beogradu je u osporenom rešenju, kao i prethodno prvostepeni sud, pošao od toga da kao dan pravnosnažnosti treba smatrati 9. oktobar 2014. godine, kada je doneseno drugostepeno rešenje kojim je okončan parnični postupak. Međutim, po oceni Ustavnog suda, ovo se ne može smatrati ustavnopravno prihvatljivom primenom merodavnog procesnog prava. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, prilikom primene člana 454. ZPP nužno je imati u vidu i odredbe člana 361. ZPP, kojima je propisano da je sud vezan za svoju presudu čim je objavljena i da presuda ima dejstvo prema strankama od dana kad im je dostavljena. Dostavljanje sudske odluke predstavlja završnu radnju u postupku njenog donošenja koja omogućava strankama da se upoznaju sa njenom sadržinom, da realizuju svoja prava ili izvrše svoje obaveze koje iz nje proističu, ali i da odluku osporavaju pravnim sredstvima koja im stoje na raspolaganju za čije delotvorno korišćenje je nužna pretpostavka da stranke imaju saznanje ne samo o tome kako je odlučeno o tužbenom zahtevu, već i sa kakvim obrazloženjem. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, početak roka za izjavljivanje predloga za ponavljanje postupka, kao zakonom predviđenog pravnog sredstva koje predstavlja pravo parnične stranke, potrebno računati upravo od dana dostavljanja sudske odluke stranci, koje odluka tek od tada proizvodi dejstvo prema stranci, a ne od dana njenog donošenja. U protivnom, postojala bi mogućnost da propisani rok za podnošenje predloga za ponavljanje postupka istekne pre dostavljanja pravnosnažnog rešenja stranci, dok bi, u konkretnom slučaju, prema pravnom stavu parničnih sudova, podnosiocu ustavne žalbe nakon dostavljanja drugostepenog rešenja ostao na raspolaganju rok od samo četiri dana za podnošenje predloga za ponavljanje postupka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustav na koje se poziva u ustavnoj žalbi, jer mu je uskraćeno pravo da nadležni sud meritorno odluči o njegovom predlogu za ponavljanje postupka. Na drugačiju ocenu Ustavnog suda nema uticaja ni okolnost da je Sud navode ustavne žalbe o pristrasnosti sudije - predsednika veća koje je donelo osporeno rešenje ocenio kao ustavnopravno neutemeljene.

Polazeći od svega napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa tvrdnjom podnosioca da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je nadležni sud poslednje instance u postupku u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što bi predstavljalo neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Stoga je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi ovog ustavnog prava, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 669/15 od 5. februara 2015. godine i određivanjem da u ponovnom postupku taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Obrenovcu P. 1358/12 od 9. decembra 2014. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Ustavni sud je, saglasno članu 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, zbog njenog šireg značaja za zaštitu ljudskih prava i građanskih sloboda.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo zbog pogrešnog računanja roka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti