Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neažurnosti prvostepenog suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko šest godina i još uvek je u prvom stepenu. Naloženo je hitno okončanje postupka, dok je zahtev za naknadu štete odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sava Stojovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sava Stojovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 993/2010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Savo Stojović iz Beograda izjavi o je 21. maja 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10325/05.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 23. decembra 2005. godine podne o tužbu P rvom opštinskom sudu u Beogradu, te da je od podnošenja tužbe proteklo četiri godine i četiri meseca, ali da „jednostavan i nimalo složen prvostepeni postupak nije okončan i nei zvesno je kada će biti završen“. Podnosilac ustavne žalbe je predloži o da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Podneskom od 12. marta 2012. godine podnosilac je obavesti o Ustavni sud da se ni posle podnošenja ustavne žalbe „nije ništa promenilo, te da trpi duševne bolove zbog povrede Ustavom garantovanog prava, pa sa ovih razloga predlaže da sud obaveže Republiku Srbiju da joj nadoknadi štetu u iznosu od 500.000 dinara“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu P. 993/2010 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10325/05), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, njih šestoro, među kojima i ovde podnosilac ustavne žalbe, su preko zajedničkog punomoćnika 23. decembra 2005. godine podneli tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora, Ministarstvo odbrane radi nadoknade štete zbog nezakonitog rada državnog organa.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 20. januara 2006. godine, a sledeće dva ročišta su održana 29. marta i 23. maja 2006. godine, na koja tuženi nije pristupio, iako je bio uredno pozivan. Opštinski sud je 25. maja 2006. godine uputio dopis Upravi za budžet i finansije Državne zajednice Srbija i Crna Gora, tražeći relevantne podatke za parnični postupak. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 26. septembar 2006. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, dok je ročište zakazano za 11. decembar 2006. godine održano. Opštinski sud je 12. decembra 2006. godine ponovio dopis Upravi za budžet i finansije Državne zajednice Srbija i Crna Gora, ujedno tražeći od Arhiva Srbije i Crne Gore relevantnu dokumentaciju. Ministarstvo odbrane, Uprava za budžet i finansije je 19. decembra 2006. godine dostavila traženu dokumentaciju, a to je isto učinio i Arhiv Srbije i Crne Gore 18. januara 2007. godine.

U toku 2007. godine, ročište za glavnu raspravu zakazano za 13. februar nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, da bi 28. februara rešenjem predsednika Opštinskog suda predmeti postupajućeg sudije S. S. (među kojima i predmet P. 10325/05) bili raspoređeni u rad drugom sudiji - S. Đ, zbog toga što je sudija S. S. zbog teže bolesti bio na dužem odsustvu. Međutim, ni ročište zakazano za 21. septembar nije održano, takođe „zbog sprečenosti “ novog postupajućeg sudije. Novim rešenjem predsednika Opštinskog suda od 7. februara 2008. godine, predmeti sudije S. Đ. (među kojima i predmet P. 10325/05), zbog nje govog dužeg odsustva sa posla, raspoređeni su u rad trećem po redu sudiji - I. M.

Tokom 2008. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu, 5. maja, dok ročište zakazano za 20. oktobar nije održano, jer tuženi nije došao, iako je bio uredno pozvan. Opštinski sud je 7. maja uputio dopis Vojno-računskom centru Ministarstva odbrane Republike Srbije, kao i Direkciji za imovinsko pravne poslove, da bi 13. juna odgovor stigao odgovor od Vojno-računskog centra.

Tokom 2009. godine, održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu, 24. aprila, dok ročišta zakazana za 30. januar i 30. septembar nisu održana ponovo „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Opštinski sud je 28. aprila ponovo uputio dopis Vojno-računskom centru Ministarstva odbrane, kao i Upravi za kadrove istog ministarstva, da bi 3. juna Uprave za kadrove Ministarstva odbrane odgovorila na dopis suda.

U toku 2010. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, 24. maja i 4. oktobra. Opštinski sud se dopisom od 24. maja obratio Vojno-računskom centru Ministarstva odbrane, na koji mu je odgovoreno 17. juna, da bi istom organu još jednom uputio dopis 4. oktobra.

Tokom 2011. godine, održana su tri ročišta za glavnu raspravu, 16. februara, 8. juna i 22. novembra. Opštinski sud je na predlog tužilaca rešenjem od 22. novembra odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem radi utvrđivanja visine neisplaćene razlike zarade tužiocima. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 16. mart 2012. godine, dok ročište zakazano za 22. mart nije održano, zbog potrebe da se tužioci izjasne na nalaz i mišljenje veštaka. Sledeće ročište je održano 2. jula 2012. godine, na kome su tužioci predali podnesak sudu „precizirajući tužbeni zahtev“ u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 23. decembra 2005. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podne o tužbu Opštinskom sudu, pa do danas.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao četiri godine i pet meseci.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da je u ovom parničnom predmetu, bez obzira na više tužilaca, nije bilo toliko složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala višegodišnje trajanje prvostepenog postupka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je imao legitiman interes da sudovi odluče o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva koji se odnosio na isplatu neisplaćenih zarada.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da niti on, niti njegov punomoćnik nisu svojim ponašanjem doprineli odugovlačenju parničnog postupka.

Osnovni razlog neprimereno dugom trajanju parničnog postupka je neažurno postupanje prvostepenih sudova koji nisu preduzimali zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se parnica efikasno vodi i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja. Štaviše, i bez dublje analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da on u vreme odlučivanja po ustavnoj žalbi traje duže od šest godina i deset meseci, te da se još nalazi pred prvostepenim sudom, sama po sebi je dovoljna je da ukaže na postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ovo posebno imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik, ni na koji način, nisu doprineli odugovlačenju postupka. Ustavni sud napominje da su od početka 2007. godine, pa do kraja 2010. godine, pred Opštinskim, odnosno kasnije Osnovnim sudom, bila održana samo četiri ročišta za glavnu raspravu, dok u istom periodu četiri ročišta nisu bila održana „zbog sprečenosti postupajućih sudija “. Ustavni sud, i u ovom ustavnosudskom predmetu, konstatuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti da se postupci pred sudovima sprovode bez nepotrebnih odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje sudova dovelo do toga da predmetni parnični postupak pred prvostepenim sudom traje šest godina i deset meseci i da još uvek nije okončan. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede, u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 933/2010 okončao u najkraćem roku, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Ovakav stav Ustavni sud zauzeo i u Odluci Už-2460/210 od 18. oktobra 2012. godine.

S obzirom na to da je zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavom zajemčenog prava istaknut tek u dopuni ustavne žalbe podnetoj 12. marta 2012. godine, Ustavni sud je saglasno odredbama člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ovaj zahtev kao neblagovremen.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 25. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Pravilnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11) odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević