Ustavni sud odbio žalbu protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja redovnih sudova o produženju mere zabrane napuštanja boravišta. Sud je ocenio da je mera bila srazmerna legitimnom cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog u složenom krivičnom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2459/2016
05.03.2020.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Vesna Ilić Prelić, Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. marta 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. Đ . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 5. februara 2016. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 56/16 od 19. februara 2016. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. maja 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 200/16 od 16. juna 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 24. marta 2016. godine, preko punomoćnika Z . A, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu 8. i 23. avgusta 2016. godine, 29. decembra 2017. i 4. juna 2018. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 5. februara 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 56/16 od 19. februara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na slobodu kretanja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, koja je zavedena pod brojem Už-2459/2016.

M. Đ . je , 11. jula 2016. godine, preko istog punomoćnika, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu 8. i 23. avgusta 2016. i 29. decembra 2017. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. maja 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu– Posebno odeljenje Kž2. Po1. 200/16 od 16. juna 2016. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 39. st. 1. i 2. Ustava, koja je zavedena pod brojem Už-5433/2016.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u oba predmeta isti podnosilac koji osporava rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už-5433/2016 sa spisima predmeta Už-2459/2016, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi:

- da su se protiv njega pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje vodila dva krivična postupka (K. Po1. 70/11 i K. Po1. 57/13) , koj a su spojen a rešenjem istog a suda K. Po1. 57/13 – Kv. Po1. 644/14 od 10. decembra 2014. godine, te da se sada protiv njega vodi postupak pod brojem K.Po1. 70/11;

- da je u krivičnom postupku K. Po1. 70/11, pre spajanja postupaka, prema njemu ukinut pritvor rešenjem toga suda K. Po1. 70/11 od 18. aprila 2012. godine i da mu je određena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, koja mera je ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 – Kv. Po1. 703/12 od 1. novembra 2012. godine;

- da je, zatim, u krivičnom postupku koji se vodio pod brojem K. Po1. 57/13, pre spajanja postupaka, prema njemu bila određena mera pritvora rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po1. 31/12 od 14. decembra 2012. godine, koji mu se računao od 12. decembra 2012. godine kada je lišen slobode, a koja mera je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 359/13 od 11. septembra 2013. godine (kada je preinačeno rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 – Kv. Po1. 634/13 od 27. avgusta 2013. godine) , te je mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora;

- da je potom rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv. Po1. 754/13 od 21. oktobra 2013. godine prema njemu određeno jemstvo u visini od 3.500.000,00 evra i određeno da će se, nakon pružanja sudu dokaza da je položen iznos jemstva u korist Republike Srbije, odmah pustiti na slobodu, odnosno da će se mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, zameni ti blažom merom – merom zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja Policijskoj stanici Z . i merom privremenog oduzimanja putne isprave;

- da je naredbom predsednika veća Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 od 5 . februara 2014. godine, nakon dostavljanja dokaza sudu o položenom jemstvu, pušten na slobodu, te da mu je rešenjem predsednika veća Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 od 5. maja 2014. godine ukinuta mera javljanja Policijskoj stanici Z;

- da je Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje 27. oktobra 2014. godine doneo rešenje K. Po1. 57/13 kojim kojim mu je ukinuo meru zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, koje rešenje je preinačeno drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine, te mu je navedena mera produžena za tri meseca;

- da je osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 5. februara 2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž2. Po1. 56/16 od 19. februara 2016. godine prema njemu produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave za još tri meseca;

- da Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje u osporenom rešenju K. Po1. 70/11 od 5. februara 2016. godine navodi koje su to okolnosti koje ukazuju na „opasnost od bekstva“, te da su navedeni razlozi za produženje mere obezbeđenja njegovog prisustva: činjenica da postoji „opravdana sumnja“ da je podnosilac svojim radnjama pribavio protivpravnu imovinsku korist; visina navodne protivpravne imovinske koristi; lične i imovinske prilike optuženih, odnosno, činjenica da poseduju znatna imovinska sredstva; da pomenuta sredstva nisu oduzeta, niti pronađena; da je podnosilac kao vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava izgradio brojne lične i poslovne kontakte, kako u zemlji, tako i u inostranstvu; faza u kojoj se krivični postupak nalazi, s obzirom da je zbog spajanja postupaka postupak počeo iznova; ponašanje i postupanje podnosioca po izrečenim merama u dosadašnjem toku krivičnog postupka;

- da ovakvi „razlozi“ ni u kom slučaju ne mogu biti osnov za dalje produženje navedene mere obezbeđenja prisustva okrivljenog;

- da je u krivičnom postupku koji je prethodio spajanju postupaka prema podnosiocu ukinut pritvor rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 18. aprila 2012. godine i da mu je tada određena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, a koja mera je ukinuta rešenjem istog suda K. Po1. – Kv. Po1. 703/12 od 1. novembra 2012. godine, te da nakon toga, u tom postupku prema podnosiocu ustavne žalbe nije određena niti jedna druga mera za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje postupka, sve do trenutka spajanja postupaka;

- da je od trenutka kada je pušten na slobodu, pa do trenutka kada mu je ponovo određen pritvor 14. decembra 2012. godine (koji se računa od 12. decembra 2012. godine, kada je podnosilac lišen slobode, ovog puta u postupku K. Po1. 57/13, koji se takođe vodio pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje, sa kojim je spojen postupak K. Po1. 70/11) podnosilac proveo na slobodi mesec i po dana, u kom periodu je glavni pretres zakazan tri puta, te da je sva tri puta uredno pristupio na glavni pretres, odnosno da se uredno odazivao pozivima suda bez ikakve mere obezbeđenja njegovog prisustva;

- da Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje u osporenom rešenju Kž2. Po1. 56/16 od 19. februara 2016. godine navodi da mera jemstva nije dovoljna garancija za obezbeđenje prisustva okrivljenog, imajući u vidu njegove lične i imovinske prilike, kao i složenost krivičnog postupka, što je potpuno arbitrerno i neosnovano;

- da drugostepeni sud ističe da sve navedene okolnosti ukazuju da bi optuženi mogao pobeći, skrivati se, a posebno otići u inostranstvo ukoliko bi se ukinula mera obezbeđenja prisustva u vidu zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, a da je jasno da sve navodi upravo na suprotan zaključak, odnosno, da apsolutno nema potrebe za daljim održavanjem na snazi ove mere;

- da drugostepeni sud takođe navodi da postoji proporcionalnost između cilja koji se želi postići i ograničenja prava na slobodu kretanja, ali da je iz svega navedenog jasno da ovakva tvrdnja apsolutno ne stoji;

- da je u postupku u kome su doneta pobijana rešenja upravo drugostepeni sud u više navrata ukidao prvostepena rešenja o produženju izrečenih mera, te da su u tom smislu počev od jula, odnosno avgusta meseca 2014. godine, pa sve do 8. septembra 2015. godine prema podnosiocu bile primenjivane mere bez pravnosnažne sudske odluke.

Podnosilac u ustavnoj žalbi dalje navodi:

- da je rešenje Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 200/16 od 16. juna 2016. godine koje se pobija ustavnom žalbom, u direktnoj suprotnosti sa prethodnim drugostepenim rešenjem Kž2. Po1. 163/16 od 19. maja 2016. godine kojim je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje uvažio žalbu podnosioca, te ukinuo rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 5. maja 2016. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje;

- da je nakon donošenja prvostepenog rešenja K. Po1. 70/11 od 25. maja 2016. godine od strane Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje, kojim je prema podnosiocu produžena mera zabrane napuštanja boravišta, Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje, odlučujući po žalbi podnosioca, svojom odlukom Kž2. Po1. 200/16 od 16. juna 2016. godine, žalbu odbio i potvr dio prvostepeno rešenje, čime je zauzeo dijametralno suprotni stav od onoga koji je zauzeo u svom rešenju Kž2. Po1. 163/16 od 19. maja 2016. godine, a kojim je ukinuo prethodno prvostepeno rešenje i stao na stanovište da nema mesta produženju mere zabrane napuštanja boravišta;

- da je sasvim jasno da prvostepeni sud svojim postupanjem, odnosno donošenjem odluke K. Po1. 70/11 od 25. maja 2016. godine u ponovoljenom postupku radi po principu „copy-paste“, što predstavlja eklatantan primer ignorisanja stava i autoriteta Apelacionog suda u Beogradu;

- da je na strani 5. u stavu 1. obrazloženja pobijanog rešenja navedeno da je „sud imao u vidu da je okrivljeni M. Đ . kao vlasnik više privrednih društava koja poseduju znatnu imovinsku korist, ostvarivao brojne kontakte u zemlji i inostranstvu, da čak prema podacima iz spisa predmeta poseduje nepokretnu imovinu na teritoriji Republike Crne Gore, gde je rođen, te da bi ove kontakte i poznanstva, kao i novčana sredstva koja su pribavljena izvršenjem krivičnih dela za koja ne nepravnosnažno oglašen krivim, mogao iskoristiti u cilju bekstva…“;

- da je „razlog“ u vidu navoda suda da je podnosilac ustavne žalbe nepravnosnažnom presudom osuđen za pribavljanje protivpravne imovinske koristi potpuno nepodoban kao razlog za dalje produženje navedene mere obezbeđenja prisustva okrivljenog, odnosno da ovakvim svojim „stavom“ sud zapravo iznosi stanovište da je „svako kriv dok se ne dokaže suprotno“, a što je upravo suprotno osnovnom postulatu krivične procedure propisane članom 3. Zakonika o krivičnom postupku da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda;

- da drugostepeni sud u osporenom rešenju Kž2. Po1. 200/16 od 16. juna 2016. godine navodi da je ličnost podnosioca ustavne žalbe, njegove imovinske prilike, te sprečavanje da prekrši bilo koju od izrečenih mera i postane nedostupan sudu dovoljan razlog za dalju primenu mere zabrane napuštanja boravišta uz oduzimanje putne isprave, te da drugostepeni sud postavlja pitanje da li bi se podnosilac i dalje redovno odazivao pozivima suda kada bi se navedena mera obezbeđenja prisustva ukinula i očigledno iznosi zaključak da ne bi, imajući u vidu odluku kakvu je doneo;

- da je ovakva argumentacija potpuno neosnovana, odnosno da drugostepeni sud kao da sudi podnosiocu ustavne žalbe zbog njegove ličnosti i imovinskih prilika, te da su te kategorije dovoljan razlog da donese odluku kakvu je doneo u pobijanom rešenju;

- da ne samo da je nesporna gruba povreda Ustavom garantovanih prava – prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravično suđenje, kao i prava na slobodu kretanja, već se navedena prava povređuju u kontinuiranom vremenskom periodu.

Podnosilac ustavne žalbe u dopunama od 29. decembra 2017. i 4. juna 2018. godine ističe: da je mera zabrane napuštanja mesta boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave i dalje na snazi; da je pravnosnažno oslobođen od optužbe za izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, a zbog kojeg krivičnog dela mu je i određena mera jemstva i mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave; da je jedino krivično delo za koje se M. Đ . i dalje goni, krivično delo poreska utaja za koje je propisana novčana kazna i kazna zatvora do osam godina i za koje je nadležan sudija pojedinac u skraćenom postupku .

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete, te ukine osporena rešenja i „naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak protiv podnosioca ustavne žalbe okončao po Ustavom i Zakonom ustanovljenim pravilima“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak:

Protiv podnosioca ustavne žalbe su se do 10. decembra 2014. godine vodila dva krivična postupka pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje, i to:

- u predmetu K. Po1. 70/11, koji je bio u fazi glavnog pretresa, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 10/11 od 3. novembra 2011. godine (koja je izmenjena 15. aprila 2013. godine), u kome je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika;

- u predmetu K. Po1. 57/13, koji je takođe bio u fazi glavnog pretresa, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 6/13 od 9. maja 2013. godine, u kome je podnosiocu stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 – Kv. Po1. 644/14 od 10. decembra 2014. godine su spojeni krivični postupci protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica u predmetima tog a suda K. Po1. 70/11 i K. Po1. 57/13 i određeno je da će se voditi jedinstveni postupak pod brojem K. Po1. 70/11.

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 10. decembra 2015. godine razdvojen je krivični postupak protiv okrivljenog M.M, a zbog zdravstvenih problema okrivljenog, od krivičnog postupka u odnosu na ostale okrivljene u ovom postupku.

Presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. marta 2016. godine je, pored ostalog: podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za izvršenje jednog produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu (stav 1. izreke) i krivičnog dela poreska utaja (stav 3. izreke) i osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina i novčanu kaznu u iznosu od 6.000.000,00 dinara, dok je oslobođen od optužbe za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu.

Apelacioni sud u Beogradu je 8. septembra 2017. godine doneo presudu Kž1. Po1. 5/17 kojom je u stavu 1. izreke potvrdio oslobađajući deo prvostepene presude, dok je u stavu 2. izreke prvostepenu presudu u osuđujućem delu (st. 1, 2. i 3. izreke) ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 131/17 (K. Po1. 152/15) – Kv. Po1. 469/17 od 3. oktobra 2017. godine, na predlog Tužilaštva za organizovani kriminal, spojen je krivični postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje, koji se vodio pod poslovnim brojem K. Po1. 131/17 (raniji broj K. Po1. 152/15) sa krivičnim postupkom istog suda K. Po1. 130/17 (raniji broj K. Po1. 70/11) i određeno je da će se ubuduće voditi jedinstveni postupak pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje pod poslovnim brojem K. Po1. 130/17.

Optužnice Tužilaštva za organizovani kriminal izmenjene su aktom Tužilaštva za organizovani kriminal Kt. 10/11 od 19. novembra 2018. godine, te je okrivljenom M. Đ . stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 227. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika i krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 3. u vezi stava 1. Zakonika.

Nepravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 130/17 od 8. marta 2019. godine okrivljeni M. Đ . oglašen je krivim za izvršenje produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 227. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika i krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. Zakonika, za koja krivična dela je nepravnosnažno osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i tri messeca i novčanu kaznu u iznosu od 6.000.000,00 dinara.

Nakon objavljivanja prvostepene presude, rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 130/17 od 8. marta 2019. godine, prema okrivljenom M. Đ . ukinuta je mera zabrane napuštanja boravišta – Republike Srbije uz privremeno oduzimanje putne isprave.

Mera jemstva je prema okrivljenom M. Đ . još uvek na snazi, a krivični postupak je u fazi odlučivanja o žalbama na prvostepenu presudu.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka koje su određivane prema podnosiocu ustavne žalbe:

Pre spajanja krivičnih postupaka, podnosilac ustavne žalbe se u predmetu Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 nalazio u pritvoru nešto više od devet meseci.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po1. 25/11 od 13. maja 2011. godine, koji mu se računa od 12. maja 2011. godine kada je liše slobode na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, a ukinut je 18. aprila 2012. godine rešenjem istoga suda K. Po1. 70/11 kada mu je mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora. Mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora je prema podnosiocu ustavne žalbe ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv. Po1. 703/12 od 1. novembra 2012. godine.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe se u predmetu Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13, pre spajanja postupaka, nalazio u pritvoru devet meseci (računajući od 12. decembra 2012. godine , kada je lišen slobode, do 11. septembra 2013. godine kada mu je pritvor ukinut, uz istovremeno određivanje mere zabrane napuštanja stana). Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po1. 31/12 od 14. decembra 2012. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, koji mu je potom više puta produžavan, poslednji put pre ukidanja , na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku.

Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je 11. septembra 2013. godine doneo rešenje Kž2. Po1. 359/13 kojim je preinačio prvostepeno rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv. Po1. 634/13 od 27. avgusta 2013. godine i prema podnosiocu ustavne žalbe meru pritvora zamenio merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 – Kv. Po1. 754/13 od 21. oktobra 2013. godine je prema podnosiocu ustavne žalbe određeno jemstvo u visini od 3.500.000,00 eura i određeno je da će se nakon pružanja dokaza da je položen iznos jemstva u korist Republike Srbije podnosilac pustiti na slobodu, odnosno da će se mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora zameniti blažom merom, merom zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja Policijskoj stanici Z . i merom oduzimanja putne isprave. Podnosilac ustavne žalbe je pušten na slobodu naredbom predsednika veća Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 od 5. februara 2014. godine nakon što je tom sudu dostavljen dokaz o položenom jemstvu, a rešenjem predsednika veća Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1 . 57/13 od 5. maja 2014. godine prema podnosiocu je ukinuta obaveza javljanje Policijskoj stanici Z, dok je mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave ostala na snazi i u zakonom propisanim rokovima je više puta tokom trajanja postupka produžavana.

Osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 5. februara 2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 56/16 od 19. februara 2016. godine prema podnosiocu je pravnosnažno produžena za tri meseca mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave.

U obrazloženjima rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 5. februara 2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 56/16 od 19. februara 2016. godine je, pored ostalog, istaknuto:

- da je navedena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave u odnosu na podnosioca poslednji put produžena za tri meseca rešenjem Višeg suda u Beogradu K. Po1. 70/11 od 6. novembra 2015. godine;

- da je, pored ostalog, sud cenio lične i imovinske prilike podnosioca, odnosno okolnost da poseduje znatna finansijska sredstva, kao i činjenicu da je mera pritvora koje je prema podnosiocu bila primenjena, zamenjena blažim merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog , i to istovremeno merom jemstva i merom zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave;

- da je odluku o daljoj primeni navedenih mera prema podnosiocu sud doneo imajući u vidu da je nakon spajanja krivičnih postupaka u predmetima toga suda K. Po1. 57/13 i K. Po1. 70/11 radi vođenja jedinstvenog postupka, postupak praktično počeo iznova, te da se sada krivični postupak nalazi u završnoj fazi, pri čemu je sud vodio računa o odredbi člana 189. stav 1. ZKP, kojom je propisano da se prema optuženom ne primenjuje teža mera ukoliko se ista svrha može postići blažom merom, iz kog razloga su u prethodnom periodu mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog koji se prvobitno nalazio u pritvoru, zamenjene blažim merama, tako da su aktuelne mere obezbeđenja prisustva okrivljenog u potpunosti prilagođenje fazi postupka, okolnostima konkretnog slučaja i ličnosti optuženog lica;

- da je, vodeći računa da se prema optuženom ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, sud u prethodnom periodu pritvor u odnosu na podnosioca zamenio blažom merom – zabranom napuštanja stana uz elektronski nadzor, koja mera je potom zamenjena merom jemstva u visini 3.500.000,00 evra i zabranom napuštanja mesta boravišta uz oduzimanje putne isprave i obavezu javljanja nadležnoj policijskoj stanici, koja obaveza je kasnije i ukinuta, kao i da je prilikom donošenja odluke o produženju mere iz člana 199. st. 1. i 2. ZKP, predsednik veća imao u vidu dosadašnju primenu izrečenih mera prema optuženom M . Đ, fazu postupka, kao i njegove lične i imovinske prilike i ponašanje i postupanje po izrečenim merama u dosadašnjem toku krivičnog postupka;

- da je, po oceni suda , produženje mere zabrane napuštanja mesta boravišta neophodna mera u ovom konkretnom slučaju, s obzirom na to da se tom merom, uz fizičko oduzimanje putne isprave , podnosilac faktički onemogućava da napusti mesto boravišta bez odobrenja suda, odnosno bez vraćanja putne isprave, a što bi u krajnjem slučaju trebalo da isključi i realnu mogućnost da podnosilac prekrši jemstvo i navedene mere, odnosno da postane nedostupan sudu u daljem toku krivičnog postupka;

- da stoga produženje mere zabrane napuštanja mesta boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave faktički sprečava optužene da osujete činjenicu da im je omogućeno da se nakon ukidanja pritvora brane sa slobode, dok, sa druge strane, mera jemstva sama za sebe utiče na optužene prvenstveno stavljanjem u izgled posledice (oduzimanje predmeta jemstva), koja bi nastupila u slučaju kršenja jemstva, a što po oceni suda, u konkretnom slučaju, imajući u vidu lične i imovinske prilike podnosioca, nije dovoljna garancija za obezbeđenje prisustva podnosioca u daljem toku krivičnog postupka;

- da je prvosteni sud ceneći sve napred navedene činjenice i okolnosti nakon razmatranja spisa predmeta, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, pravilno zaključio da i dalje postoje razlozi koji opravdavaju produženje izrečenih mera prema okrivljenom, ta da je mera zabrane napuštanja mesta boravišta teritorije Republike Srbije uz privremeno oduzimanje putne isprave u ovom trenutku neophodna i da se njihovom primenom uz položeno jemstvo može obezbediti prisustvo okrivljenog i dalje nesmetano vođenje ovog krivičnog postupka u skladu sa pozitivnim propisima Republike Srbije, s tim da je okrivljeni upozoren da se protiv njega može odrediti teža mera (član 188. ZKP), ako okrivljeni prekrši izrečenu zabranu napuštanja teritorije Republike Srbije bez odobrenja suda, ili ako ne postupi na način kako mu je to naloženo pobijanim rešenjem, s tim da navedena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave može trajati prema njemu dok za to postoji potreba, a najduže do njegovog upućivanja u ustanovu na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, s tim da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je opravdano trajanje mere, o čemu je prvostepeni sud u obrazloženju pobijanog rešenja dao jasne, uverljive i argumentovane razloge, koje u svemu prihvata Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 5. maja 2016. godine mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave produžena je prema podnosiocu za tri meseca, dok je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 163/16 od 19. maja 2016. godine, uvažavanjem žalbe podnosioca i po službenoj dužnosti, ukinuto prvostepeno rešenje.

Osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. maja 2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 200/16 od 16. juna 2016. godine prema podnosiocu je produžena za tri meseca mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, a u obrazloženjima ovih rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da na strani okrivljenog i dalje postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, zbog čega se produženje trajanja navedenih mera i dalje pokazuje kao neophodno;

- da je predsednik veća imao u vidu i ceni o fazu u kojoj se nalazi ovaj krivični postupak , i to da je podnosilac nepravnosnažnom presudom K. Po1. 70/11 od 25. marta 2016. godine oglašen krivim zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. st av 3. u vezi sa stavom 1. KZ, u vezi sa čl. 33. i 61. KZ (u konstrukciju kog krivičnog dela ulazi više krivičnopravnih radnji) i krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ;

- da mu je navedenom nepravnosnažnom presudom izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od sedam godina i novčana kazna u iznosu od 6.000.000,00 dinara;

- da je sud imao u vidu da je okrivljeni kao vlasnik više privrednih društava koja poseduju znatnu imovinu, ostvarivao brojne kontakte u zemlji i inostranstvu, da čak prema podacima u spisima predmeta, poseduje nepokretnu imovinu na teritoriji Republike Crne Gore, gde je i rođen, te da bi ove kontakte i poznanstva, kao i novčana sredstva koja su pribavljena izvršenjem krivičnih dela za koja je nepravnosnažno oglašen krivim, mogao iskoristiti u cilju bekstva i tako postati nedostupan sudu u daljem toku ovog postupka, kao i da sve navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti ukazuju na opasnost od bekstva na strani okrivljenog, u meri i po intezitetu da opravdavaju produženje mere zabrane napuštanja boravišta okrivljenog – zabranu napuštanja teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave;

- da je prilikom donošenja odluke predsednik veća imao u vidu i vremenski period trajanja navedenih mera prema okrivljenom; da postupak nije pravnosnažno okončan; da je nakon spajanja kr ivičnih postupaka u predmetima toga suda K. Po1. 57/13 i K. Po1. 70/11 radi vođenja jedinstvenog postupka, krivični postupak počeo iznova, pri čemu je sud tokom postupka vodio računa o odredbi člana 189. stav 1. ZKP kojom je propisano da se prema okrivljenom ne primenjuje teža mera ukoliko se ista svrha može postići blažom merom, iz kog razloga su u prethodnom periodu mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog koji se prvobitno nalazio u pritvoru, menjane blažim merama kada je za to bilo uslova;

- da su, uzimajuću u obzir sve navedeno, po oceni predsednika veća, mere obezbeđenja prisustva okrivljenog koje su sada na snazi u potpunosti prilagođene fazi postupka, kao i ličnim prilikama okrivljenog i u najmanjoj mogućoj meri ograničavaju prava okrivljenog, a kod postojećeg stanja stvari nema uslova za njihovo ukidanje ili pak zamenu za neku drugu blažu meru;

- da je u odnosu na okrivljenog u prethodnom periodu mera pritvora koja je prema njemu bila određena, zamenjena blažom merom – zabranom napuštanja stana uz elektronski nadzor, koja mera je zatim zamenjena merom jemstva u visini od 3.500.000,00 evra i zabranom napuštanja mesta boravišta uz oduzimanje putne isprave i obavezu javljanja nadležnoj policijskoj stanici, koja obaveza je kasnije i ukinuta, što ukazuje da su mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog konstatno ublažavane, kao i da je predsednik veća ocenio da je i nakon donošenja nepravnosnažne presude u ovom krivičnom predmetu, neophodno produžiti mere iz člana 199. st. 1. i 2. ZKP, odnosno meru zabrane napuštanja mesta boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave;

- da je neophodnost kumulativne primene mera jemstva i zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave u cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog, po oceni predsednika veća, uslovljena time što mera jemstva, sama za sebe, iako predstavlja težu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog od zabrane napuštanja mesta boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave, ne predstavlja prepreku za okrivljenog da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, jer po svojoj prirodi svodi na stavljanje u izgled budućih posledica u slučaju da se uslovi jemstva prekrše.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, te da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor (član 188.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189.).

Odredbama člana 199. ZKP je, pored ostalog, propisano: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti mesto boravišta ili teritoriju Republike Srbije (stav 1.); da uz meru iz stava 1. ovog člana, okrivljenom može biti zabranjeno posećivanje određenih mesta ili naloženo da se povremeno javlja određenom državnom organu ili privremeno oduzeta putna isprava ili vozačka dozvola (stav 2.); da se merama iz st. 1. i 2. ovog člana ne može se ograničiti pravo okrivljenog da živi u svom stanu, da se nesmetano viđa sa članovima porodice, bliskim srodnicima i svojim braniocem (stav 3.).

Članom 200. ZKP je, pored ostalog, propisano: da će se okrivljeni u rešenju o određivanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti teža mera (član 188.) ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da ako okrivljeni iz stava 3. ovog člana ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, ukoliko postavi punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji i obeća da će se na svaki poziv suda odazvati, ili položi jemstvo (stav 4.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 5.).

Odredbom člana 202. stav 1. ZKP je propisano da se okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja razloga propisanih u članu 211. stav 1. tač. 1) i 4) ovog zakonika, može ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište.

Saglasno odredbama člana 206. ZKP ako okrivljeni prekrši obećanje iz člana 202. stav 1. ovog zakonika, sud će rešenjem oduzeti vrednost koja je data kao jemstvo u korist budžeta Republike Srbije (stav 1.) a prema okrivljenom iz stava 1. ovog člana odrediće se pritvor (stav 2.).

Članom 207. ZKP je, pored ostalog, propisano: da će se prema okrivljenom za koga je položeno jemstvo, odrediće se pritvor ako na uredan poziv ne dođe, a izostanak ne opravda ili ako se pojavi drugi razlog za određivanje pritvora (stav 1.); da se u slučaju iz stava 1. ovog člana, jemstvo ukida rešenjem, položeni novčani iznos, dragocenosti, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari vraćaju se, a hipoteka se skida i da će se na isti način postupiti i kad se krivični postupak pravnosnažno okonča rešenjem o obustavi postupka ili odbijanju optužbe ili presudom (stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta, tako što mu je zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, te da u odnosu na osporena rešenja ističe povredu prava na prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na slobodu kretanja.

Polazeći od prethodno iznetog, te navoda ustavne žalbe kojima podnosilac obrazlaže istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se izneti razlozi u suštini odnose na pravo na slobodu kretanja, te je sve navode ustavne žalbe cenio u odnosu na povredu prava iz člana 39. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 39. Ustava i zakona, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je odredbama člana 20. Ustava, pored ostalog, predviđena mogućnost ograničenja ljudskih i manjinskih prava pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje dopušteno Ustavom i propisano zakonom; 2) da ograničenje služi svrsi koju Ustav dopušta; 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu; 4) da se ograničenjem ne zadire u suštinu zajemčenog prava. Istim članom Ustava je utvrđena obaveza svih državnih organa, naročito sudova, da u slučaju postojanja ograničenja Ustavom garantovanih prava posebno vode računa o principu srazmernosti, odnosno o postojanju i uspostavljanju pravične ravnoteže između sredstva koje se koristi (ograničenje ustavno g prav a) i cilja koji se želi postići (zaštita prava drugih ili zaštita vrednosti demokratskog društva ); ovo pre svega podrazumeva obavezu da se u svakom konkretnom sluča ju ima u vidu suština prava koje se ograničava, važnost svrhe ograničenja, priroda i obim ograničenja, odnos ograničenja sa svrhom ograničenja, kao i da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

Ustavni sud dalje naglašava da je sloboda kretanja (i nastanjivanja) jedno od osnovnih ličnih prava pojedinca koje jemči Ustav i konstatuje da Ustav u članu 39. stav 1. svakom licu garantuje da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati.

Međutim, navedena slobod a nije apsolutne prirode, budući da Ustav u stavu 2. istog člana dopušta mogućnost njenog ograničenja i upućuje na zakon koji reguliše ograničenje ov e slobod e, koji mora biti vezan opštim ustavnim pravilom koje definiše sadržaj, kvalitet i obim zakonskih ovlašćenja u materiji ljudskih prava (član 18. stav 2.) i granicama u kojima Ustav dopušta ograničenje ljudskih prava (član 20.). Istovremeno, Ustav neposredno utvrđuje razloge koji mogu biti osnov za ograničenje, među kojima je, pored ostalih, i vođenje krivičnog postupka.

Za nesmetan tok krivičnog postupka potrebno je, pored ostalog, prisustvo određenih lica, posebno okrivljenog. Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka su, saglasno odredbama člana 188. ZKP: poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor. Prema okrivljenom koji se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, može se, saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP odrediti pritvor. Međutim, ako navedeni uslovi nisu ispunjeni, već postoje samo okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, neće se odrediti pritvor, kao najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, već mera zabrane napuštanja boravišta, kao „srednja“ mera između potpune slobode i pritvora.

Polazeći od do sada navedenog, kao i od ustanovljene prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) (videti, pored ostalih, presudu ESLjP u predmetu Miazdzyk protiv Poljske, predstavka broj 23592/07, od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.), Ustavni sud smatra da se prilikom ocene da li je došlo do povrede prava na slobodu kretanja mora ispitati: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja u konkretnom slučaju ; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom i koja je njegova svrha; 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu.

5.1. Ispitujući da li je u konkretnom slučaju bilo ograničenja slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je nesporno da je do ograničenja iste došlo, budući da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima mu je pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave. Ustavni sud naglašava da, kako bi ovo ograničenje bilo u skladu sa odredbom člana 39. stav 2. Ustava, ono mora biti propisano (i u skladu sa) zakonom, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka i mora biti „neophodno u demokratskom društvu“ (videti presudu ESLjP Raimondo protiv Italije, predstavka broj 12954/87, od 22. februara 1994, serija A broj 281-A, stav 39.).

5.2. Ocenjujući ispunjenost drugog uslova, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode kretanja (donošenje mere o zabrani napuštanja boravišta prema podnosiocu ustavne žalbe uz privremeno oduzimanje putne isprave) propisano zakonom – Zakonikom o krivičnom postupku (član 199.) i da je svrha produženja navedene mere bila nesmetano vođenje krivičnog postupka, odnosno obezbeđenje prisustva podnosioca u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio, kako to i stoji u obrazloženju osporenih rešenja nadležnih sudova. Shodno tome, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe težilo legitimnom cilju utvrđenim odredbom člana 39. stav 2. Ustava, tj. vođenju krivičnog postupka.

5.3. Prilikom ispitivanja trećeg uslova, Ustavni sud je ocenjivao da li je ovakvo ograničenje slobode kretanja podnosioca, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zaista bilo i neophodno. Naime, Ustavni sud naglašava da je u situaciji kada postoje dva ili više suprotstavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak redovnih sudova da, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprotstavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava, odnosno da obezbede da svako ograničenje bude opravdano i srazmerno.

U smislu prethodno iznetog, Ustavni sud konstatuje da je prema podnosiocu ustavne žalbe, do dana podnošenja ustavne žalbe (11. jul 2016. godine), mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave trajala dve godine, pet meseci i šest dana (računajući od 5. februara 2014. godine, kada je naredbom predsednika veća K. Po1. 57/13 Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje pušten na slobodu nakon što je tom sudu dostavljen dokaz o položenom jemstvu, a po rešenju istog a suda K. Po1. 57/13 – Kv. Po1. 754/13 od 21. oktobra 2013. godine, kojim je jemstvo određeno i po kome je takođe određeno da će se mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora prema podnosiocu zameniti blažom merom, merom zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja Policijskoj stanici Z . i merom oduzimanja putne isprave) .

Međutim, Ustavni sud smatra da se trajanje navedene mere, samo po sebi, ne može uzeti kao jedini osnov za utvrđivanje da li je postignuta ravnoteža između opšteg interesa u nesmetanom vođenju krivičnog postupka i ličnog interesa podnosioca da u potpunosti uživa slobodu kretanja. Ovo pitanje se mora procenjivati u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ograničenje može biti opravdano u datom slučaju samo ako postoje jasni pokazatelji istinskog javnog interesa koji prevazilaze pravo pojedinca na slobodu kretanja (videti odluku ESLjP Hajibeyli protiv Azerbejdžana, broj 16528/05, stav 63.).

Pre svega, Ustavni sud ukazuje da se ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju sastojalo u zabrani napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije uz privremeno oduzimanje putne isprave.

Ustavni sud dalje ukazuje da je navedena mera prema podnosiocu ustavne žalbe određena, te osporenim rešenjima produžena, nakon što je prema podnosiocu bila na snazi mera pritvora, a potom i mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, te da je prvobitno uz meru zabrane napuštanja boravišta podnosiocu bilo naloženo da se javlja Policijskoj stanici Z. U smislu navedenog, Ustavni sud konstatuje da su se prema podnosiocu ustavne žalbe tokom trajanja krivičnog postupka teže mere za obezbeđivanje prisustva okrivljenog, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zamenjivale blažim merama.

Drugo, Ustavni sud ukazuje da okrivljenom, saglasno odredbi člana 10. stav 1. ZKP, mogu biti ograničene slobode i prava pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije. Naime, svaki okrivljeni je, po logici stvari, u velikoj meri ograničen u slobodi kretanja, budući da ima dužnost ne samo da se odaziva svakom pozivu suda, već i da sud obavesti o svakoj promeni adrese ili boravišta i nameri da promeni adresu ili boravište. Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave je samo nešto preko toga, u smislu da se postigne veći stepen kontrole.

Treće, Ustavni sud smatra da podnosilac nije apsolutno lišen slobode kretanja, imajući u vidu da ukoliko ima potrebu da putuje u inostranstvo, sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, odnosno da ima mogućnost da traži posebnu dozvolu i da dobije putnu ispravu radi putovanja van zemlje iz bilo kog razloga (radi lečenja i slično).

Konačno, navedena mera je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima pravnosnažno produžena u krivičnom postupku koji se protiv njega i drugih lica vodi pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu, i to zbog više krivičnih dela, što nesporno ukazuje na činjeničnu i pravnu složenost predmeta. U vreme podnošenja ustavne žalbe u predmetu je bio završen glavni pretres i doneta prvostepena presuda (presuda Višeg suda u Beogradu K. Po1. 70/11 od 25. marta 2016. godine). Nakon ukidanja prvostepene presude u osuđujućem delu (st . 1, 2. i 3. izreke ), 8. marta 2019. godine doneta je presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 130/17, a krivični postupak je trenutno u fazi odlučivanja o žalbama protiv navedene presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe iz člana 39. stav 2. Ustava bilo srazmerno, odnosno da je uspostavljena pravična ravnoteža između opšteg interesa za nesmetano vođenje krivičnog postupka i prava podnosioca ustavne žalbe.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Ustavni sud odbio žalbu protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti