Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju pravnog leka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda, kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti jer ga nije podneo advokat. Ova zakonska obaveza nije neustavna. Žalba protiv nižestepenih odluka donetih pre Ustava iz 2006. odbačena je kao nedopuštena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-246/2007
09.07.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Vojnovića iz Krnjače, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đorđa Vojnovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 331/07 od 18. aprila 2007. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Đorđa Vojnovića izjavljena protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. I 693/01 od 8. juna 2005. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 14048/05 od 21. decembra 2005. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Vojnović iz Krnjače je 11. decembra 2007. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 331/07 od 18. aprila 2007. godine, rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. I. 693/01 od 8. juna 2005. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 14048/05 od 21. decembra 2005. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije i prava na nasleđivanje iz člana 59. Ustava.
U ustavnoj žalbi se navodi da je prvostepenim rešenjem Dn. I. 693/01 odbačen predlog podnosioca ustavne žalbe za upis hipoteke na određenoj nepokretnosti, da je Okružni sud svojim rešenjem Gž. 14048/05 potvrdio prvostepeno rešenje, a da je Vrhovni sud rešenjem Sgzz. 331/07 odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti, jer nije podnet od strane advokata. Podnosilac ustavne žalbe smatra da odbijanjem njegovog zahteva da se upiše hipoteka na nepokretnosti, on nem može da relizuje svoje pravo na imovinu, odnosno nasleđeno potraživanje, te da su mu iz tih razloga povređena prava iz čl. 58. i 59. Ustava. U pogledu osporenog rešenja Vrhovnog suda, podnosilac ustavne žalbe posebno navodi i da nije bio obavešten da treba da ima advokata i da on, kao penzioner, nema sredstva da plati advokata. Takođe, navodi da Vrhovni sud ne samo da nije prihvatio njegov zahtev za poništaj donetih rešenja, već mu svojim rešenjem "oduzima pravo nasledstva". Stoga podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud ukine osporena rešenja i donese rešenje kojim će se omogućiti "nastavak kontinuiteta upisane hipoteke po Dn 4125/1933".
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, a na osnovu uvida u osporena rešenja i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće:
Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je 8. juna 2005. godine rešenje Dn. I 693/01, kojim se odbija predlog predlagača Đorđa Vojnovića za upis hipoteke, a na osnovu fotokopije zadužbenice overene kod Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici od 16. juna 1933. godine, i to na nepokretnostima Nikole Vojnovića na nepokretnostima u KO Batajnica.
Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe izjavio je žalbu, iz svih razloga propisanih zakonom. Rešavajući po žalbi, Okružni sud u Beogradu doneo je 21. decembra 2005. godine rešenje Gž. 14048/05, kojim se odbija žalba predlagača kao neosnovana i potvrđuje rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. I 693/01 od 8. juna 2005. godine.
Podnosilac ustavne žalbe izjavio je Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenog rešenja Okružnog suda, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Rešavajući o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije doneo je 18. aprila 2007. godine rešenje Sgzz. 331/07, kojim je odbacuio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti predlagača Đorđa Vojnovića iz Beograda, na osnovu člana 421. u vezi člana 401. stav 2. tačka 2) i člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer je zahtev podnet od strane lica koje nije advokat.
4. Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), pa se utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.), kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).
Odredbama člana 59. Ustava jemči se pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (stav 1.) i utvrđuje se da pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza (stav 2.).
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem presednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, a da je revizija, pored ostalog, nedozvoljena ako je izjavi lice koje nije advokat (član 401. stav 1. i stav 2. tačka 2)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca (član 413. stav 1.); da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja, da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da će se u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, shodno primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, 410. i 411. Zakona o parničnom postupku (član 421. stav 2.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 614/07 od 6. septembra 2007. godine doneo Ustavom i zakonom ustanovljeni sud, koji je u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Zakona o parničnom postupku, odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen, jer je izjavljen od strane lica koje nije advokat.
Zakon o parničnom postupku je propisivanjem razloga zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti, ograničio raspravljanje po ovim vanrednim pravnim lekovima samo na pravna pitanja, zbog čega je imperativnom odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku izričito propisano da stranku u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, mora zastupati advokat. Ustavni sud je u Odluci broj IU-193/2004 od 28. septembra 2006. godine, ocenjujući ustavnost odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, stao na stanovište da se takvim propisivanjem ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo.
Ustavni sud je stanovišta da se konstituisanjem zakonske obaveze angažovanja advokata za zastupanje po vanrednim pravnim sredstvima pred Vrhovnim sudom Srbije, stranci ne uskraćuje mogućnost pristupa sudu. Ovo iz razloga što je u slučaju sprečenosti angažovanja advokata zbog lošeg opšteg materijalnog stanja podnosilac ustavne žalbe mogap ostvariti pravo na besplatno stručno zastupanje od strane advokata pod uslovima i na način propisan odredbama člana 166. st. 1. do 3. Zakona o parničnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe nije ukazao da mu je to pravo uskraćeno.
U konkretnoj pravnoj stavari zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen je kao nedozvoljen, zbog nepostojanja zakonom propisanih pretpostavki za dozvoljenost zahteva za zaštitu zakonitosti, te Vrhovni sud osporenim rešenjem nije neposredno odlučivao o pravima podnosioca ustavne žalbe, pa ni o njegovom pravu na imovinu i pravu na nasleđivanje. Stoga Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi zbog kojih bi se moglo ocenjivati da li je osporenim rešenjem povređeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbama čl. 58. i 59. Ustava.
6. Prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Odredbom člana 113. stav 2. Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Iz odredbe člana 170. Ustava i navedenih odredaba Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.
Prema stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju revizije ili odluke po zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao i protiv odluka koje su prethodile izjavljivanju ovih vanrednih pravnih sredstava, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao nedopuštenu, ako su osporeni akti doneti pre Ustava.
Polazeći od navedenog, odlučujući o delu ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. I 693/01 od 8. juna 2005. i rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 14048/05 od 21. decembra 2005. godine, koja su doneta pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavnu žalbu u ovom delu treba odbaciti, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. u vezi člana 45. tačka 9) i odredbe člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju pravnog leka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti