Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro deset godina. Glavni doprinos dužini postupka dali su sudovi, posebno prvostepeni sud zbog perioda neaktivnosti i neefikasnog postupanja. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi AD "IMLEK" Beograd, Padinska Skela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba AD "IMLEK" i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1025/10 (inicijalno predmet P1. 710/03 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. AD "IMLEK" Beograd, Padinska Skela, podnelo je, 27. marta 20 13. godine, preko punomoćnika Nede Ljepojević, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 229/08 od 24. decembra 2008. godine (ispravljene rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1025/10 od 9. februara 2011. godine i 10. avgusta 2012. godine) i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4965/12 od 14. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1025/10 (inicijalno predmet P1. 710/03 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je parnični postupak, vođen protiv podnosioca, kao poslodavca, po tužbi bivše zaposlene, trajao skoro deset godina do pravnosnažnog okončanja, iako nije bio činjenično , a ni pravno složen. Posebno ističe da je žalbeni postupak trajao čak četiri godine. Podnosilac, pored povrede prava na suđenje u razumnom roku, osporavajući navedene presude, ističe i povredu prava na pravično suđenje , prava na jednaku zaštitu prava i na delotvoran pravni lek. Naime, Apelacioni sud je, iako je preinačio prvostepenu odluku u delu koji se odnosi na poništaj odluke podnosioca o udaljenju sa rada tužilje, bivše zaposlene, i otkazu ugovora o radu, te pravnosnažno odbio njen tužbeni zahtev, potvrdio prvostepenu odluku u delu u kojem su poništene odluke podnosioca o dodeli stana u zakup na neodređeno vreme tužilji i o dodeli stana umešaču na strani tuženog. Podnosilac smatra da je ovakvom presudom odlučeno na njegovu štetu, te da mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Smatra da je, s obzirom na preinačenje prvostepene odluke - odbijanjem dela tužbenog zahteva tužilje za poništaj rešenja u vezi njenog radnopravnog statusa, trebalo preinačiti i odluku o troškovima, a što je drugostepeni sud propustio da učini i iznese odgovarajuće obrazloženje za takvu odluku. Takođe, ističe i povredu prava na jednaku zaštitu prava i delotvoran pravni lek, jer dostavljena sudska praksa (sentence iz dve revizijske odluke i jedne drugostepene odluke) ukazuje na to da zaposleni kome je prestao radni odnos nema pravo na dobijanje stana, niti ima aktivnu legitimaciju za pobijanje odluke o dodeli stana drugome. Predlaže da Ustavni sud usvoji njegovu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, osporene odluke poništi i vrati na ponovno odlučivanje ili poništi osporenu drugostepenu odluku i vrati drugostepenom sudu predmet na ponovnu odluku o žalbi tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), tražio od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta P1. 1025/10 (inicijalno predmet ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 710/03), te je, nakon izvršenog uvida u iste, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, u svojstvu tuženog, tada pod nazivom AD IMLEK „MLEKARA BEOGRAD“, tužilja R.Z. je 30. maja 2003. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud), radi poništaja rešenja tuženog poslodavca broj 894 od 23. maja 2003. godine o udaljenju sa rada tužilje i isplate razlike ličnog dohotka. Predmet je zaveden pod brojem P. 710/03, a tužba je dostavljena tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, 12. juna 2003. godine. Tužilja R.Z. je 16. juna 2003. godine podnela još jednu tužbu protiv poslodavca istom Opštinskom sudu, tražeći da se poništi njegova odluka broj 916 od 27. maja 2003. godine kojom je stavljana van snage odluka poslodavca broj 170 od 11. februara 2003. godine o davanju u zakup tužilji jednoiposobnog stana na neodređeno vreme. Ova tužba je zavedena pod brojem P1. 764/03, a Opštinski sud je 14. aprila 2004. godine, odnosno 28. juna 2006. godine, spojio ove spise predmeta spisima parničnog predmeta P1. 710/03, radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja po obema tužbama iste tužilje. Podneskom od 26. maja 2004. godine tužilja je proširila tužbu i tražila poništaj odluke poslodavca o dodeli stana (koji je njoj bio prethodno dodeljen) zaposlenom D.Č. Rešenjem P1. 710/03 od 16. juna 2004. godine usvojena je privremena mera kojom je tužilja tražila da se zabrani tuženom da sa D.Č. zaključi ugovor o otkupu spornog stana do pravnosnažnog okončanja tog spora, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2258/04 od 20. aprila 2004. godine je odbijena žalba tuženog izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Takođe, u toku postupka tražen je i poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji broj 963 od 5. juna 2003. godine, vraćanje na rad i isplata zarade koju bi ostvarila na poslovima prečišćavanja sira u RJ „Sirana“ za period od 9. juna 2003. godine pa do ponovnog raspoređivanja tužilje na rad.

Nakon 18 zakazanih ročišta za glavnu raspravu, od kojih je devet održano, Opštinski sud je presudom P1. 710/03 od 30. oktobra 2006. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, a delimično odbacio njenu tužbu. Po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1631/07 od 19. jula 2009. godine ukinuo ožalbenu presudu u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev tužilje i odlučeno o troškovima postupka, a predmet vratio na ponovno suđenje prvostepenom sudu. Opštinski sud je na održanim ročištima za glavnu raspravu saslušao dva svedoka i tužilju u svojstvu parnične stranke, izvršio uvid u spise predmeta K. 2278/03 i Ki. 185/03, te pročitao brojne pismene dokaze. Opštinski sud je dva ročišta odložio, jer jednom tuženi nije blagovremeno postupio po nalogu suda za dostavljanje pismenih dokaza, a drugi put na saglasan predlog obe parnične stranke. Preostalih devet ročišta nije održano uglavnom zbog sprečenosti postupajućeg sudije i nedostavljanja krivičnih spisa radi uvida sudu, te zato što par puta nije bilo uredne dostave poziva tuženom, jednom zbog neodazivanja uredno pozvanog svedoka, a jednom jer je tuženi tražio da se ročište ne održi. Takođe, tuženi je, u jednom navratu, dva meseca kasnio u postupanju po nalogu suda.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod novim brojem P1. 229/08, a nakon održanih šest ročišta za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom, glavna rasprava je zaključena 24. decembra 2008. godine. Na održanim ročištima saslušan je jedan svedok i ponovo izvršen uvid u krivične spise, te utvrđeno da je 9. septembra 2003. godine podnet zahtev za sprovođenje istrage protiv tužilje, a da je 20. oktobra 2003. godine podignuta optužnica protiv nje (ranije je utvrđeno da je tužilji pravnosnažno izrečena uslovna osuda tako što joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od osam meseci, sa rokom provere od tri godine, zbog krivičnog dela teška krađa u pokušaju na štetu poslodavca), te izvedeni ostali pismeni dokazi. Jedno ročište je odloženo jer tuženi nije blagovremeno dostavio tražene pismene dokaze.

Presudom Opštinskog suda P1. 229/08 od 24. decembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celini, tuženi obavezan da plati troškove postupka, te je ostalo na snazi prethodno doneto rešenje o privremenoj meri. Protiv navedene presude tuženi je 17. marta 2009. godine izjavio žalbu, u kojoj je, između ostalog, a povodom odlučivanja suda o poništaju odluke tuženog o stavljanju van snage odluke kojom je tužilji dat u zakup na neodređeno vreme jednoiposoban stan i odluke kojom je umešaču dodeljen jednoiposoban stan, navedeno da je isključivo na strani poslodavca, ovde tuženog, „puna jurisdikcija i meritorno odlučivanje“ kome će on da dodeli stan, a ne da prvostepeni sud prelazi granice svojih ovlašćenja „dodeljujući stan tuženoj“, kao i da je sud mogao, ukoliko smatra da su ove odluke nezakonite i da su ispunjeni uslovi za njihov poništaj, da naloži tuženom da donese konačnu odluku o dodeli stana u skladu sa zakonom i svojim opštim aktima.

Okružni sud u Beogradu je, najpre, rešenjem Gž1. 2398/09 od 28. maja 2009. godine, vratio nerazmotrene spise prvostepenom sudu. Nakon izvršene dopune prvostepenog postupka – da se presuda dostavi i umešaču, ponovo je drugostepeni sud, sada Apelacioni sud u Beogradu, i to u dva navrata, rešenjima Gž1. 116/10 od 8. decembra 2010. godine i Gž1. 2465/11 od 10. maja 2012. godine, vraćao nerazmotrene spise prvostepenom sudu, radi dopune postupka, odnosno ispravki prvostepene presude u pogledu datuma i brojeva odluka o čijem je poništaju odlučivano u izreci presude. Presuda Opštinskog suda P1. 229/08 od 24. decembra 2008. godine ispravljana je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1025/10 od 9. februara 2011. godine i rešenjem istog suda P1. 1025/10 od 10. avgusta 2012. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4965/12 od 14. decembra 2012. godine, u drugom stavu izreke, preinačena je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 229/08 od 24. decembra 2008. (ispravljena rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1025/10 od 9. februara 2011. i 10. avgusta 2012. godine), tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud poništi rešenje tuženog broj 894 od 23. maja 2003. godine kojim je tužilja privremeno udaljena sa rada od 23. maja 2003. godine do konačnosti odluke u postupku davanja otkaza i rešenje broj 963 od 5. juna 2003. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, te da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, a u preostalom delu navedena prvostepena presuda je potvrđena. U obrazloženju se, između ostalog, navodi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da su osporene odluke tuženog o stavljanju van snage odluke kojom je tužilji dat u zakup na neodređeno vreme jednoiposoban stan i odluke kojom je umešaču dodeljen jednoiposoban stan, nezakonite u situaciji kada, najpre, odluka o dodeli stana tužilji nije postala konačna do momenta kada je stavljena van snage, jer o blagovremenom prigovoru umešača, Upravni odbor, kao drugostepeni organ koji razmatra prigovore radnika podnete na odluke Stambene komisije, nije odlučivao. S obzirom na to da ni Pravilnik o rešavanju stambenih pitanja tuženog, a ni Zakon o opštem upravnom postupku, koji govori o ukidanju, odnosno poništaju rešenja po osnovu službenog nadzora (s tim što se radi o konačnim rešenjima) ne predviđaju mogućnost stavljanja van snage rešenja na način na koji je to učinila Komisija tuženog, to navedena odluka tuženog nije pravilna. Kako je nezakonita odluka kojom je stavljena van snage odluka tuženog kojom je tužilji dat u zakup na neodređeno vreme jednoiposoban stan, to je samim tim nezakonita i odluka kojom je umešaču na strani tuženog dodeljen sporni jednoiposobni stan, koji je već jednom dodeljen ovde tužilji, pa ne može biti predmet nove raspodele, a čime prvostepeni sud nije odlučivao u sporu pune jurisdikcije, već samo o zakonitosti osporenog rešenja. U vezi rešenja o troškovima, drugostepeni sud nalazi da su oni pravilno određeni, te da na njihovu visinu nije od uticaja deo odluke kojim je preinačena prvostepena presuda, a shodno vrsti spora. Navedena presuda je 25. februara 2013. godine uručena punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, posle tri neuspele dostave tokom dva meseca, jer je punomoćnik promenio adresu, a da o tome nije obavestio prvostepeni sud.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 604/13 od 23. januara 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv drugostepene odluke u delu drugog stava njene izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se poništi rešenje kojim joj je otkazan ugovor o radu, a odbačena revizija tužilje u delu drugog stava izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev da se poništi rešenje kojim je tužilja privremeno udaljena sa rada, dok je odbačena kao nedozvoljena revizija tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv drugostepene odluke u prvom stavu njene izreke, kojom su potvrđeni stavovi treći, četvrti, peti i šesti izreke prvostepene presude, zbog neispunjenosti revizijskog cenzusa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi koji se odnose na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, računajući od 12. juna 2003. godine, kao dana dostavljenja tužbe tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, do uručenja drugostepene presude kojom je postupak pravnosnažno okončan, 25. februara 2013. godine, trajao devet godina i osam meseci.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, pruža osnovu za zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, ukupno trajanje parničnog postupka u ovom radnopravnom sporu ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je predmetna parnica bila i činjenično i pravno relativno složena, s obzirom na to da je trebalo rešiti o više spojenih (mada i međusobno povezanih) tužbenih zahteva tužilje po raznim osnovama, kao i odlučiti o predloženoj privremenoj meri, ali da to ipak ne može biti opravdanje za skoro desetogodišnje trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju nesumnjivo bilo od izuzetnog značaja za podnosioca, ali da je on ipak u izvesnoj meri doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka . Ovo iz razloga što nije blagovremeno postupao po nalozima suda za dostavljanje potrebnih pismenih dokaza, zbog čega je nekoliko ročišta odloženo ili se kasnilo sa zakazivanjem sledećeg ročišta, zatim jer je jednom tražio da se ročište ne održi, a i njegov punomoćnik nije blagovremeno obavestio sud o promeni adrese tako da je dostava drugostepene odluke kasnila skoro tri meseca.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju osporenog postupka van granica razumnog roka dali su nadležni sudovi u obe instance. U toku postupka donete su dve prvostepene presude, od kojih je prva, iako doneta nakon tri godine i četiri meseca od podnošenja tužbe delimično ukinuta, a druga prvostepena presuda - doneta nakon još tri godine, preinačena je od strane drugostepenog suda ali nakon još skoro četiri godine ukupnog trajanja žalbenog postupka. Neefikasnost postupanja prvostepenog suda ogleda se i u tome što je dva puta ispravljao presudu po nalogu drugostepenog suda, a jednom dopunjavao postupak dostavljanjem prvostepene presude i umešaču. Međutim, i na strani drugostepenog suda postoji doprinos što ovaj sudski postupak nije okončan u okviru razumnog roka, naročito zbog toga što su nakon donošenja druge prvostepene presude tri puta vraćani spisi prvostepenom sudu radi otklanjanja različitih nedostataka, umesto da je to učinjeno samo jedanput, i to za sve propuste do kojih je došlo u vođenju prvostepenog postupka i kod izrade pismenog otpravka presude.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1025/10 (inicijalno predmet P1. 710/03 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za određivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja postupka, odgovarajuću složenost spora i doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, do kojih je, po mišljenju podnosioca, došlo osporenim sudskim odlukama, Ustavni sud je ocenio kao neprihvatljivu tvrdnju podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, jer nalazi da parnični sudovi prilikom poništaja odluke tuženog o stavljanju van snage odluke kojom je tužilji dat u zakup na neodređeno vreme jednoiposoban stan i odluke kojom je umešaču dodeljen isti stan, odlučujući pri tome isključivo o zakonitosti tih odluka, nisu povredili označena ustavna prava podnosioca. Po oceni Suda, nemaju ustavnopravno utemeljenje navodi podnosioca da su osporene odluke sudova donete iako zaposlena, kojoj je prestao radni odnos, nije imala aktivnu legitimaciju da traži poništaj ovih odluka, s obzirom na to da su sudovi odlučivali jednovremeno i o zakonitosti odluka o prestanku radnog odnosa tužilje i o zakonitosti odluka vezanih za dodelu spornog stana tužilji, odnosno potom umešaču, našavši konačno da sporene odluke nisu donete u za to predviđenom postupku i u skladu sa opštim aktima tuženog i zakonom, čime, kako se to i navodi u obrazloženju osporene drugostepene odluke, nisu odlučivali u sporu pune jurisdikcije, već samo o zakonitosti osporenih rešenja u vezi sa raspodelom stana zaposlenima. Takođe, po oceni Suda, nemaju ustavnopravno utemeljenje ni navodi podnosioca o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje „jer drugostepeni sud nije dao obrazloženje“ o tome zašto kod delimičnog preinačenja prvostepene odluke nije preinačio i rešenje o troškovima postupka. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je za svoju odluku dao jasne, dovoljne i razumljive razloge, koji se ne mogu smatrati proizvoljnim ili arbitrarnim.

Razmatrajući navode podnosioca da su donošenjem osporenih presuda povređena njegova prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, Ustavni sud ukazuje na to da podnosilac nije dostavio dokaze da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, kao i da je podnosilac očigledno iskoristio Ustavom garantovano pravno sredstvo - podnoseći žalbu protiv prvostepene odluke, o kojoj je odlučeno presudom Apelacionog suda u Beogradu, koja je i osporena ustavnom žalbom. To što podnosilac nije u potpunosti zadovoljan ishodom žalbenog postupka, ne ukazuje na povredu prava na pravno sredstvo jer ovo pravo ne sadrži u sebi garanciju da će izjavljena žalba biti i uvažena, bilo u celini ili delimično.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.