Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete zbog nezakonitog lišenja slobode

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnetu zbog odbijanja dela tužbenog zahteva za naknadu štete usled nezakonitog lišenja slobode. Sud je potvrdio stav redovnih sudova da se, u nedostatku pravnosnažne krivične presude, primenjuje opšti, a ne duži rok zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. B. iz V., na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. B. izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 785/09 od 23. septembra 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. B. iz V. je, preko punomoćnika O. J., advokata iz S., 11. decembra 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 785/09 od 23. septembra 2009. godine, zbog povrede načela i prava garantovanih čl. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi da je podnosilac ustavne žalbe Opštinskom sudu u S. podneo tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova za naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale usled nezakonitog lišenja slobode podnosioca od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. Dalje se navodi da su, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva, sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer su utvrdili da je potraživanje naknade materijalne i delom nematerijalne štete zastarelo. Po mišljenju podnosioca, nadležni sudovi, pa i Vrhovni sud Srbije, odlučujući po reviziji, nisu uzeli u obzir da je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela i da je u konkretnom slučaju na zastarelost potraživanja trebalo primeniti odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne člana 376. Zakona.

Podnosilac je naveo i da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, s obzirom na to da je Republiku Srbiju zastupao zamenik Republičkog javnog pravobranioca, a ne sam Republički javni pravobranilac.

U ustavnoj žalbi se navodi i da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru, niti spremanje odbrane“, kao i da mu je uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu i „dosudi podnosiocu troškove ove ustavne žalbe u iznosu od 50.000,00 dinara“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se u smislu člana 175. stav 3. Ustava, utvrđuje zakonom.

Podnosilac ustavne žalbe je kao prognano lice iz Republike Hrvatske izbegao u Republiku Srbiju tokom 1991. godine. U toku 1993. godine je služio vojni rok u Novom Pazaru i nakon dva meseca je, zbog slabog vida, privremeno oslobođen služenja vojnog roka na dve godine. Od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije - Sekretarijata u Subotici, Policijska stanica u Č. je 6. juna 1995. godine odveden u SUP Subotica, te preko S. M. upućen na Plitvička jezera, pa u selo blizu B., gde je dobio vojnu uniformu, naoružanje i municiju, te nakon toga prebačen u Tinjsku Lišinu na liniju fronta gde je ostao do 5. avgusta 1995. godine. Dolaskom sa ratišta se javio neuropsihijatru, od kada počinje njegovo lečenje. Tada mu je utvrđena dijagnoza, određena terapija, kao i neuropsihijatrijski tretman. Na osnovu medicinske dokumetacije je utvrđeno da nije bio sposoban za upućivanje na ratište.

Tužbu, kojom je potraživao naknadu nematerijalne štete, je podneo Opštinskom sudu u S. 3. marta 2004. godine.

Opštinski sud u S. je 18. aprila 2008. godine doneo presudu P. 392/04 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca tako što je obavezao tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete, po osnovu objektivne odgovornosti i to za umanjenje životne aktivnosti, isplati 150.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. aprila 2008. godine do isplate, odbio zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa, a do traženih 200.000,00 dinara, odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni budući strah, povredu ugleda i časti, povredu prava slobode, povredu prava ličnosti ukupno 825.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. aprila 2008. godine do isplate, odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže na isplatu naknade nematerijalne štete po osnovu objektivne odgovornosti u iznosu od 12.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15. avgusta 1995. godine do isplate i obavezao tuženu da mu na ime troškova parničnog postupka isplati 32.559,40 dinara, sa pripadajućom zateznom zakonskom kamatom od presuđenja do isplate.

Postupajući po žalbama tužioca i tužene, Okružni sud u S. je presudom Gž. 1314/08 od 28. novembra 2008. godine odbio žalbu tužene, a žalbu tužioca delimično usvojio i preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za umanjenje životne aktivnosti plati iznos od 150.000,00 dinara, na taj način što se po tom osnovu obavezuje na isplatu daljih 30.000,00 dinara, dok je tužbeni zahtev tužioca radi naknade nematerijalne štete po navednom osnovu preko 180.000,00 dinara do 200.000,00 dinara odbijen, a u delu odluke o troškovima prvostepenog parničnog postupka na taj način što je tužena obavezana da tužiocu isplati po tom osnovu daljih 7.409,00 dinara, odnosno ukupno 39.968,40 dinara, dok je u ostalom pobijanom delu žalba odbijena, a prvostepena presuda potvrđena.

Postupajući po izjavljenoj reviziji Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Rev. 785/09 od 23. septembra 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u S. Gž. 1314/08 od 28. novembra 2008. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužena na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima odgovorna za naknadu štete koja je tužiocu prouzrokovana; da su neosnovani navodi revizije tužioca da su nižestepeni sudovi pogrešno odlučili kada su zbog zastarelosti potraživanja odbili njegov zahtev za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha, povrede ugleda i časti, povrede slobode i prava ličnosti iz razloga što se početak roka zastarelosti u slučajevima naknade štete prouzrokovane povredom tela ili oštećenja zdravlja ne poklapa sa momentom nanošenja telesne povrede, već najčešće sa kasnijim vremenskim momentom, te da svaki vid štete zastareva posebno; da su sudovi pravilno cenili prigovor zastarelosti u odnosu na potraživanje naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, nalazeći da za ovaj vid štete rok zastarelosti počinje da teče 5. avgusta 1995. godine, kada se tužilac vratio sa ratišta i kada je mogao podneti tužbu sudu, što nije učinio, već je tužbu podneo 3. marta 2004. godine, po proteku rokova iz člana 376. Zakona o obligacionim rokovima; da su sudovi, i kod zahteva za naknadu štete za pretrpljeni strah, pravilno cenili osnovanost prigovora zastarelosti nalazeći da je strah koji je tužilac trpeo prestao u roku od najduže tri meseca od povratka sa ratišta, što znači da je zahtev podneo protekom rokova iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da se tužilac neosnovano u reviziji poziva da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti rokove zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je nematerijalna šteta koju je tužilac trpeo posledica njegovog učešća u ratu, a ne izvršenja određenog krivičnog dela, što znači da u ovom slučaju ne važe rokovi propisani za zastarelost krivičnog gonjenja.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava prema kome svako ima pravo na sudsku zaštitu zbog povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava (član 22.); pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.); pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.); zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada (član 26.); pravo na slobodu i bezbednost (član 27.); prava koja se jemče licu lišenom slobode (čl. 28. i 29. ); prava koja se jemče licu prema kome je određen pritvor (čl. 30.); pravo na pravično suđenje (član 32.); pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.); pravo na jednak u zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); sloboda kretanja (član 39.); pravo na utočište koje se garantuje strancima koji strahuju od progona zbog svoje rase, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja (član 57.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom, da to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tesktu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se formalno poziva u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac ustavne žalbe u suštini žali na primenu materijalnog prava od strane Vrhovnog suda Srbije.

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome je doneta osporena presuda u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava, kao i da li je time eventualno došlo do povrede prava na rehabilitaciju i naknadu štete, garantovanih odredbom člana 35. stav 1. Ustava.

U konkretnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u S. presudom P. 392/04 od 18. aprila 2008. godine odlučio da je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio naknadu štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrokuje njen organ nezakonitim lišenjem slobode delimično neosnovan, jer su istekli subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete. Ova presuda i zauzeti stav su potvrđeni presudom Okružnog suda u S. Gž. 1314/08 od 28. novembra 2008. godine i osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 785/09 od 23. septembra 2009. godine. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je u osporenoj presudi za svoj pravni stav dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao bilo šta što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Naime, ispitujući osnovanost ustavne žalbe u ovom delu, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 27. stav 1. Ustava kojom je svakom garantovano pravo na ličnu slobodu i bezbednost i kojom je ograničenje tog prava, u smislu lišavanja slobode, dozvoljeno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i odredbe člana 35. stav 1. Ustava kojom je, pored ostalog, garantovano pravo na rehabilitaciju i naknadu štete od Republike Srbije u slučaju kada je lice bez osnova i nezakonito lišeno slobode. Takođe, saglasno odredbi člana 172. stav 1. ZOO postoji odgovornost države za štetu koju trećem licu prouzrokuje njen organ (ili službeno lice) u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, koja između ostalog može nastati i usled nezakonitog lišenja slobode nekog lica. Drugim rečima, na osnovu navedenih odredaba Ustava i zakona, Sud je ocenio da postoji nesporna odgovornost Republike Srbije za štetu nastalu usled nezakonitog lišenja slobode lica izvršenog od strane organa Ministarstva unutrašnjih poslova, pa čak i kada su štetne posledice nastupile izvan teritorije Republike Srbije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe imao pravni osnov da zahteva naknadu štete od Republike Srbije, a koja je nastala usled nezakonitog uskraćivanja slobode kretanja od strane njenih organa.

Međutim, jedan od uslova da se pred nadležnim sudom osnovano potražuje naknada štete nastale usled nezakonitog lišenja slobode jeste i rok u kojem se takav zahtev može postaviti. U konkretnom slučaju, rokovi u kojima se može potraživati naknada štete utvrđeni su odredbama člana 376. st. 1. i 2. i člana 377. stav 1. ZOO, a kojima se reguliše pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete. Ustavni sud je dalje utvrdio da su odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO propisani subjektivni i objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo, odnosno pet godina od kada je šteta nastala. U slučaju kad je, pak, šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti od onog navedenog u članu 376. stav 1. ZOO, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu u ovom slučaju, saglasno odredbi člana 377. stav 1. ZOO, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, da bi se mogao primeniti duži - privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete u odnosu na opšti rok, potrebno je da je šteta prouzrokovana krivičnim delom. Pri tome, saglasno odredbi člana 13. ZPP, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca parnični sud je vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda. Stoga, prema oceni Ustavnog suda, duži rok za nastupanje zastarelosti potraživanja od opšteg roka propisanog odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO bi se mogao primeniti samo u slučaju da je presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela čijim je izvršenjem šteta nastala. Međutim, kako i iz navoda ustavne žalbe proizlazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nikada nije ni pokrenut, to se u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, primenjuju opšta pravila o zastarelosti potraživanja naknade štete, utvrđena odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je našao da je Vrhovni sud Srbije izneo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je ocenio da se, u konkretnom slučaju, na potraživanje podnosioca ima primeniti rok zastarelosti iz člana 376. st. 1. i 2. ZOO.

U pogledu navoda iz ustavne žalbe o povredi pravila zastupanja na strani tužene, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove.

Stoga Ustavni sud smatra da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. stav 1. Ustava.

Ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u više svojih odluka, kao što su, između ostalih Už-345/2008 od 17. marta 2010. godine, Už-583/2008 od 1. aprila 2010. godine, Už-3020/2010 od 20. oktobra 2010. godine i Už-2715/2009 od 29. februara 2012. godine.

Ustavni sud konstatuje da je pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava konkretizovano kroz garantije prava na pravično suđenje, tj. da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome jemči, pored ostalog, pravo na pokretanje postupka pred sudom i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o građanskim pravima i obavezama lica koje je pokrenulo postupak (pravo na pristup sudu). Budući da je prethodno utvrđeno da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud našao da podnosiocu nije povređeno ni navedeno osnovno načelo zajemčeno članom 22. stav 1. Ustava.

Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je Vrhovni sud Srbije u toj odluci odgovorio na revizijske navode i ocenio da u drugostepenom parničnom postupku nisu učinjene bitne povrede parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i povrede na koje se u reviziji ukazuje, kao i da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su delimično odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u postupku po reviziji obezbeđeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena čl. 21. i 23 , čl. 25. do 29, članom 36. stav 1. i čl. 39. i 57. Ustava, što je neophodna zakonska pretpostavka za ispitivanje osnovanosti ustavne žalbe. Takođe, polazeći od toga da ustavna žalba, bez obzira na pozivanje na „pravo na pravično suđenje u razumnom roku“, ne sadrži nikakve ustavnopravne razloge za postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, niti zahtev za utvrđivanje povrede ovog prava, Ustavni sud u razmatranju ustavne žalbe nije ispitivao postojanje povrede ovog prava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 785/09 od 23. septembra 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32, 35. i 36. Ustava, dok je ustavnu žalbu u preostalom delu u odnosu na osporenu presudu odbacio.

6. U odnosu na navode iz ustavne žalbe da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru niti spremanje odbrane“, kao i da mu je bila uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu nije dopuštena. Naime, prema stavu Ustavnog suda, a na osnovu odredaba člana 170. Ustava, člana 84. stav 1. i člana 113. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom.

Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv radnji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije iz avgusta 1995. godine, dakle radnji koje su izvršene pre stupanja na snagu važećeg Ustava od 2006. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu saglasno o dredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević