Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko devet godina i dosudio naknadu nematerijalne štete. Neopravdano dugo trajanje postupka posledica je neefikasnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Bratislav Đokić, Milan Stanić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . Lj . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. Lj . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 119/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Lj . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 29. marta 2013. godine, preko punomoćnika I . S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 119/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je predmetni krivični postupak koji je protiv njega vođen i u kome je oslobođen od optužbe, trajao više od devet godina, da je neopravdano u pritvoru proveo šest i po meseci, da je za devet godina 32 puta zakazan glavni pretres, ali da je samo osam puta održan. U prilog svojoj tvrdnji o povredi označenog prava, podnosilac je naveo i period neaktivnosti suda od preko dve godine.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog prava, pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 119/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe (i još jednog lica) vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu, kasnije pred Višim sudom u Beogradu, koji je pravnosnažno okončan oslobanjanjem od optužbe oba okrivljena.

Postupak je pokrenut 24. septembra 2003. godine, donošenjem rešenja istažnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 1152/03 da se protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica sprovede istraga.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 7. novembra 2003. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica podiglo optužnicu i to: protiv A.K. za izvršeno krivično delo silovanje iz člana 103. stav 3. Krivičnog zakonika Republike Srbije i protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela silovanje u pomaganju iz člana 103. stav 3. Krivičnog zakonika Republike Srbije u vezi sa članom 24. Krivičnog zakona Republike Jugoslavije.

Viši sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 17. novembra 2012. godine doneo presudu K. 119/10 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe i još jedno lice, oslobodio od optužbe. Ova presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž. 114/13 od 29. januara 2013. godine, čime je ovaj krivični postupak pravnosnažno okončan.

U toku prvostepenog postupka glavni pretres je zakazan 32 puta, održan je osam puta, a nije održan 24 puta – zbog nedolaska svedoka, veštaka ili sprečenosti postupajućeg sudije. U periodu od 22. novembra 2005. do 29. maja 2008. godine iz spisa predmeta ne vidi se bilo kakva aktivnost suda . U predmetu je postupalo čet voro sudija u svojstvu predsednika veća. U toku istražnog i prvostepenog postupka, podnosilac ustavne žalbe je u pritvoru proveo proveo šest meseci i trinaest dana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni krivični postupak pokrenut 24. novembra 2003. godine donošenjem rešenja o sprovođenju istrage, a da je okončan 29. januara 2013. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 114/13.

U odnosu na period u kome je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od donošenja rešenja o sprovođenju istrage, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao devet godina i tri meseca. Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi može da izazove sumnju u pogledu toga da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih državnih organa, odnosno sudova i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivična dela koja su stavljena na teret okrivljenima u krivičnom postupku, nadležni sud je trebalo da raspravi i oceni niz činjeničnih pitanja, što je iziskivalo sprovođenje relativno obimnog dokaznog postupka, uz saslušanje velikog broja svedoka, medicinsko i psihološko veštačenje. Po oceni Ustavnog suda, relativna složenost činjeničnih pitanja i kompleksnost dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ipak ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od preko devet godina.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on, kao okrivljeni u krivičnom postupku, nije doprineo njegovom dužem trajanju, već mu, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča kako bi se utvrdilo da li je izvršio krivično delo koje mu se stavljeno na teret, s obzirom na nesumnjive emocionalne, psihološke i materijalne neprijatnosti koje vođenje nekog kaznenog postupka izaziva kod okrivljenih lica, kao i činjenicu da je podnosilac u toku istražnog i prvostepenog postupka određeno vreme proveo u pritvoru.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je za devet godina koliko je trajao prvostepeni postupak održano samo osam ročišta za glavni pretres, i to kako zbog sprečenosti postupajućih sudija, tako i usled nedolaska uredno obaveštenih svedoka. Stoga Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnih sudova ne može smatrati efikasnim i delotvornim. Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja, da spreči svaku zloupotrebu prava od strane učesnika u krivičnom postupku i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da se donošenjem odluka u razumnom roku obezbeđuje delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih ljudskih prava i sloboda i jača poverenje građana u sudove. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da ni relativna složenost činjeničnih pitanja u vezi sa krivičnim delima koja su bila predmet optužbe, u konkretnom slučaju, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od preko devet godina. Ovo posebno iz razloga što iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da u periodu od dve godine i šest meseci tokom prvostepenog postupka nije zakazan ni jedan glavni pretres, niti u spisima predmeta postoji bilo kakav dokaz o nekoj aktivnosti suda. U prilog ovakvoj oceni Ustavnog suda govori i činjenica da je u toku prvostepenog postupka postupalo četiri sudije u svojstvu predsednika veća. Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država se smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine).

S obzirom na napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, a saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smisli člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti